Pi­še: Ve­sna Go­ra­no­vić


Vo­zim se jed­nog da­na tak­si­jem, a za vo­la­nom že­na. I ta­ko po­či­nje mo­je raz­mi­šlja­nje. Rav­no­prav­nost me­đu po­lo­vi­ma? Dis­kri­mi­na­ci­ja že­na? U sta­roj Cr­noj Go­ri že­ne su bi­le u pod­re­đe­nom po­lo­ža­ju, u to­li­koj mje­ri da su pra­le no­ge svo­jim su­pru­žni­ci­ma, ali da­nas se sve okre­nu­lo u nji­ho­vu ko­rist. Pa ta­ko že­ne da­nas tra­že rav­no­prav­nost. Ras­pra­vlja­lo
se i o zva­nju že­na shod­no nji­ho­voj pro­fe­si­ji, a u skla­du sa nji­ho­vim po­lom, pa je po­sta­lo oba­ve­zno go­vo­ri­ti o dok­to­ri­ci, pro­fe­so­ri­ci, advo­ka­ti­ci, di­rek­to­ri­ci... Ti­me se sma­nju­ju pred­ra­su­de o ne­spo­sob­no­sti že­na da za­u­zi­ma­ju od­re­đe­ne po­lo­ža­je. Me­đu­tim, šta se de­ša­va s onom ve­o­ma po­zna­tom po­dje­lom na ja­či pol s jed­ne, i ljep­ši, nje­žni­ji pol, s dru­ge stra­ne. Gdje je tu rav­no­prav­nost? Že­ne tra­že jed­na­kost s mu­škar­ci­ma pri ostva­ri­va­nju od­re­đe­nih pra­va, na­ro­či­to pri za­po­sle­nju, ali se zna­ča­jan jaz pra­vi iz­me­đu mu­ška­ra­ca i že­na ka­da se go­vo­ri o že­na­ma kao „sla­bi­jem“ po­lu. Mo­žda že­ne po­ne­kad ni­su dis­kri­mi­ni­sa­ne od stra­ne oko­li­ne ko­li­ko sa­me se­be dis­kri­mi­ni­šu.
Sva­ka­ko, tre­ba po­me­nu­ti i ulo­gu že­ne kao maj­ke i „do­ma­ći­ce“. Da li bi to zna­či­lo da bi dio tih „od­go­vor­no­sti“ bio pre­ne­sen na mu­škar­ce, uko­li­ko bi se po­vu­kla ko­nač­na li­ni­ja rav­no­prav­no­sti? Za­mi­sli­te mu­škar­ca s kr­pom i ku­tla­čom u jed­noj ru­ci ko­ji dru­gom ru­kom hra­ni di­je­te i pri­tom gle­da na sat da ne za­ka­sni na po­sao.
Va­žno je na­po­me­nu­ti da pre­ma za­ko­nu, i mu­ška­rac tj. otac ima pra­vo na ro­di­telj­sko od­su­stvo (s po­sla) na­kon ro­đe­nja dje­te­ta, uko­li­ko to pra­vo ne is­ko­ri­sti nje­go­va su­pru­ga, maj­ka no­vo­ro­đe­ne be­be. U prak­si to još ni­sam za­pa­zi­la. Že­na­ma se i da­lje da­je pred­nost u tim „mek­šim“ oba­ve­za­ma, a mu­škar­ci osta­ju „ja­či“ pol.
Pa­tri­jar­hal­no vas­pi­ta­nje se u od­re­đe­nim pod­ne­blji­ma na­še ze­mlje i da­lje za­dr­ža­lo, pa se, ne­svje­sno, po­ten­ci­ra da mo­ra da se zna „ko ko­si, a ko vo­du no­si“. Na­su­prot to­me, u dru­gim pred­je­li­ma že­ne su se uspje­šno otr­gle od kon­zer­va­ti­zma tog ti­pa. Že­ne tre­ba da se bo­re za svoj po­lo­žaj u dru­štvu, za svo­ja pra­va i rav­no­prav­nost, ne do­zo­vlja­va­ju­ći da im ne­ko pra­vo bu­de us­kra­će­no po osno­vu po­la, jer je to ne­do­pu­sti­vo.
Objek­tiv­no gle­da­no, tre­ba bi­ti re­a­lan i tra­ži­ti rav­no­prav­nost u pu­nom smi­slu i obi­mu, ili do­zvo­li­ti i vje­što odo­bra­va­ti neo­sjet­ne, be­za­zle­ne raz­li­ke iz­me­đu mu­ška­ra­ca i že­na. Od dav­ni­na do da­nas sta­nje u ovoj obla­sti je go­to­vo ne­u­po­re­di­vo, ali opet da­le­ko od mo­gu­ćeg i po­želj­nog...
(Autor­ka je
stu­dent­ki­nja pra­va)