Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Dok nema­li broj na­iv­nih, pre­va­re­nih i eks­plo­a­ti­sa­nih gra­đa­na u Cr­noj Go­ri vje­ru­ju oni­ma ko­ji ni­je­su do­ra­sli vre­me­nu u ko­jem ži­vi­mo i ko­ji šti­te tu­đe, a ne na­še in­te­re­se, ma­lo­broj­na stvo­re­nja sa ljud­skim li­kom i so­ton­skom svi­je­šću u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma i Evro­pi upor­no ra­de da po­ko­re ci­je­lu pla­ne­tu Ze­mlju. Oni ko­ji su na vri­je­me pre­po­zna­li nji­ho­ve na­mje­re i pru­ži­li ot­por po­ku­ša­va­ju­ći ti­me da nam otvo­re oči i ka­žu ku­da ide ovaj svi­jet, za­vr­ši­li su na lo­ma­či ili u ka­za­ma­ti­ma, ta­ko da nji­hov trud da za­u­sta­ve bje­lo­svjet­ske so­to­ne za­sad ni­je dao oče­ki­va­ne re­zul­ta­te. Upra­vo oni ko­ji­ma su usta pu­na de­mo­kra­ti­je spro­vo­de fa­ši­za­ci­ju svi­je­ta i uče­stvu­ju u stva­ra­nju no­vog si­ste­ma vri­jed­no­sti u ko­me se sve svo­di na moć, vlast i no­vac, a fa­ši­za­ci­ja je i ucje­na ve­li­kih si­la da pred­sje­di­ni­ci ma­lih dr­ža­va, po­bjed­ni­ka u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ne smi­ju ići na Pa­ra­du po­bjed­ni­ka u Mo­skvi. Oku­pa­tor­ska či­zma NA­TO-a odav­no kru­ži oko Ru­si­je, opi­pa­va­ju­ći sna­gu nje­ne ar­mi­je kao po­sled­nje pre­pre­ke na pu­tu da po­ko­ri či­tav svi­jet. To što su ne­ki li­de­ri ko­ji su se ko­li­ko do ju­če bu­sa­li u pr­sa i za­kli­nja­li u čoj­stvo i ju­na­štvo, pod­vi­li rep i umje­sto ot­po­ra ta­kvoj po­li­ti­ci klek­nu­li pred NA­TO-a i svjet­skim moć­ni­ci­ma, na isti na­čin kao što su to ura­di­li u vri­je­me agre­si­je NA­TO-a na Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru ni­je no­vost, na­ro­či­to ne ka­da su na­ši vla­sto­dr­šci u pi­ta­nju, kao što je ve­li­ka za­blu­da gra­đa­na da će Cr­na Go­ra ući u NA­TO. Pu­na isti­na je da će NA­TO ući u Cr­nu Go­ru uko­li­ko Cr­na Go­ra pod­leg­ne pri­ti­sci­ma iz­va­na i kam­pa­nji iz­nu­tra. A ta­mo gdje NA­TO za­vo­di red osta­li su po­to­ci kr­vi, ljud­ski le­še­vi, ra­zo­re­ni do­mo­vi, ko­rup­ci­ja i kri­mi­nal, pro­sti­tu­ci­ja, tr­go­vi­na ljud­skim or­ga­ni­ma, šverc opoj­nim dro­ga­ma, ubi­stva i sve od če­ga se po­šte­ni svi­jet od­u­vi­jek gnu­šao. Tra­ge­di­ja na­še­g dru­štva je i u to­me što naj­ve­ći broj gra­đa­na zbog par­tij­ske lo­jal­no­sti i slu­gar­stva po­dr­ža­va ono u što ne vje­ru­je. Ta­kvim od­no­som sve vi­še sr­lja­mo u pro­past od ko­je će tre­ba­ti vje­ko­vi da se opo­ra­vi­mo, kao što se da­nas gra­đa­ni dr­ža­va ko­je je pri­ti­snu­la NA­TO či­zma po­tu­ca­ju po svi­je­tu tra­že­ći ko­ru hlje­ba ko­je u za­vi­ča­ju ne­ma. No, što bi re­kao je­dan moj, sa­da već vre­me­šni pri­ja­telj, si­no­ve ko­ji su se za­rad ša­ke vla­sti sprem­ni od­re­ći svo­jih ko­ri­je­na, ne če­ka svi­je­tla bu­duć­nost. U to smo se uvje­ri­li mno­go pu­ta do sa­da. Bi­lo da je u pi­ta­nju od­ri­ca­nje od isto­rij­ske pro­šlo­sti Cr­ne Go­re ili pro­šlo­sti svo­jih bi­o­lo­ških oče­va.