Dva pu­ta, u dru­goj i je­da­na­e­se­tom pje­va­nju Ili­ja­de, Ho­mer po­mi­nje ču­ve­ne ri­je­či „uvi­jek pr­vi da bu­dem i sve da nad­ma­šim dru­ge“. Oba pu­ta kao očin­ske sa­vje­te dje­ci. Sa­vje­ti Hi­po­la­ha Gla­u­ku i sta­rog Pe­le­ja Ahi­lu sa­dr­že „vi­te­ški ele­ment ri­val­stva, nad­me­ta­nja, tak­mi­če­nja “.
Is­ta­kli smo ove ri­je­či iz kon­tek­sta ari­sto­krat­skog ži­vo­ta pre­do­lim­pij­skog do­ba, da bi­smo uka­za­li na nji­ho­vu ak­tu­el­nost. Ni­gdje se že­lja za ri­val­stvom, ned­me­ta­njem i tak­mi­če­njem ne ogle­da ta­ko ja­sno u svom naj­ple­me­ni­ti­jem vi­du ne­go kod ta­len­to­va­nih mla­dih spor­ti­sta. Ona ih po­kre­će na naj­ve­ća od­ri­ca­nja da bi ostva­ri­li cilj.
Džu­di­sta Da­ni­lo Pan­tić je u 2015. ostva­rio svoj cilj, osvo­jiv­ši zlat­nu me­da­lju na Ju­ni­or­skom pr­ven­stvu Evro­pe. Tra­di­ci­ja je tra­di­ci­ja. Cr­no­go­rski sport­ski no­vi­na­ri pro­ci­je­ni­li su da je to naj­bo­lji re­zul­tat u go­di­ni ko­ja je osta­la za na­ma i Da­ni­la iza­bra­li za naj­bo­ljeg. A ima sa­mo dva­de­set go­di­na. A za­mi­sli­te ka­kve će nam sve ra­do­sti u bu­duć­no­sti pri­re­đi­va­ti.
- Po­pu­lar­nost pri­ja, za­što bih la­gao, ali u su­šti­ni se ni­je ni­šta bit­ni­je pro­mi­je­ni­lo. I da­lje sam onaj isti Da­ni­lo Pan­tić, svje­stan da je pre­da mnom još mno­go is­pi­ta i ži­vot­nih is­ku­še­nja. Sa­da tek tre­ba do­ka­za­ti da sve ovo ni­je slu­čaj­nost, kon­sta­tu­je Da­ni­lo na po­čet­ku raz­go­vo­ra.
Su­šti­na obič­no sta­ne u jed­noj ri­je­či. Ipak ne po­sto­ji ta me­ta­fo­ra i taj epi­tet ko­ji bi do­stoj­no opi­sa­li Da­ni­la. Da­ni­la, spor­ti­stu, mla­di­ća, bla­gog, to­le­rant­nog, pro­mi­šlje­nog. Šta re­ći o dva­de­se­to­go­di­šnja­ku, ko­ji već go­di­nu i po da­na ra­di kao rend­gen i ske­ner teh­ni­čar u Spe­ci­jal­noj bol­ni­ci za pluć­ne bo­le­sti, ko­ji uspje­šno stu­di­ra, ko­ji osva­ja zla­to na Evrop­skom pr­ven­stvu ? Pa čo­vje­če, spa­vaš li ti uop­šte ?
- Da bi­ste da­li 100 od­sto u sve­mu što ra­di­te, ključ je u do­broj or­ga­ni­za­ci­ji. Na­rav­no da ne­mam vre­me­na za ne­ke stva­ri, ali se ne ža­lim.
Po­tvr­dio si vr­hun­ski kva­li­tet i eks­tra­kla­su. Ka­ko su po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji, i uop­šte oni ko­ji vas okru­žu­ju, re­a­go­va­li na uspje­he u 2015. ?
- Ni­su bi­li iz­ne­na­đe­ni, oni ko­ji me do­bro po­zna­ju. To su mo­ja po­ro­di­ca, tre­ner i naj­bo­lji pri­ja­te­lji. Go­di­na­ma su uz me­ne i zna­ju ko­li­ko mo­gu. Da is­tak­nem ov­dje i mo­je tre­ne­re Du­ja Ra­du­lo­vi­ća, Na­i­la Ban­du, Ma­rin­ka Đur­đev­ca, Dra­gana Šće­pa­no­vi­ća. Nji­ma du­gu­jem ve­li­ku za­hval­nost.
Di­rek­to­ri­ca sreć­na zbog Da­ni­lo­vih uspje­ha

Ri­jet­ku pri­vi­le­gi­ju da za čla­na svog ko­lek­ti­va ima evrop­skog šam­pi­o­na ima di­rek­to­ri­ca Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za pluć­ne bo­le­sti „Dr Jo­van Bu­la­jić“ dr Gor­da­na Re­ljić .
- Pr­vo, da kon­sta­tu­jem da Da­ni­lo po­sje­du­je ne­sva­ki­da­šnju do­bro­tu. Pe­dan­tan, ra­dan, vri­je­dan, za­i­sta po­sje­du­je sve ljud­ske kva­li­te­te. Uspje­šno i na vri­je­me is­pu­nja­va sve po­sta­vlje­ne za­dat­ke. Omi­ljen je član ko­lek­ti­va, pa­ci­jen­ti ga ci­je­ne i vo­le, is­ta­kla je iz­me­đu osta­log dr Re­ljić.
Da­ni­lo u sva­kom tre­nut­ku i na sva­kom ko­ra­ku ma­ni­fe­stu­je od­mje­re­nost i umje­re­nost, od­no­sno pre­po­zna­tlji­vo do­ma­će vas­pi­ta­nje, po­ni­je­to iz po­ro­dič­nog do­ma. I sport­ski ži­vot mo­že da is­pi­še ro­man sa lek­ci­jom i po­ru­kom ko­joj ko­men­tar ni­je po­tre­ban. Emo­ci­je u lju­di­ma bu­de naj­sna­žni­ju ener­gi­ju. No­še­ni sna­gom istin­ske lju­ba­vi in­di­vi­due su ka­dre da se uspje­šno su­pro­sta­ve ner­je­ši­vim ži­vot­nim enig­ma­ma, odo­le tu­bor­nim is­ku­še­nji­ma, pre­va­zi­đu gra­ni­cu sop­stve­nog li­mi­ta. Pri­je dvi­je go­di­ne Da­ni­lo je do­ži­veo te­šku ne­sre­ću. Pr­ve pro­cje­ne su bi­le da na džu­do mo­že da za­bo­ra­vi, da je glav­no i je­di­no pi­ta­nje da li će osta­ti in­va­lid.
- Tre­ćeg ok­to­bra 2013. is­ka­sa­pio sam ci­je­lu ru­ku. Ru­ka mi je pro­le­tje­la kroz sta­klo na kli­znim vra­ti­ma. Stra­vič­na sce­na, mi­slio sam da ne­ću osta­ti živ. Iz­gu­bio sam dva li­tra kr­vi. U nik­šić­koj bol­ni­ci dr Spa­so­je Vu­ko­tić je za­u­sta­vio kr­va­re­nje. Po­ki­da­ne ner­ve vi­še ni­su mo­gli vra­ti­ti, po­ve­za­li su ve­ne, ar­te­ri­je, mi­ši­će. Je­dan mi­šić je ostao skroz po­ki­dan. De­set da­na sam pro­veo u bol­ni­ci, za­tim na­sta­vio li­je­če­nje, fi­zi­kal­ne te­ra­pi­je. Pr­va pro­cje­na dok­to­ra bi­la je da ću osta­ti in­va­lid, ali ja sam se na­kon šest mje­se­ci vra­tio na ta­ta­mi. Zbog po­vre­de sam mo­rao da pro­mi­je­nim stil. De­šnjak sam i ta ru­ka mi je bi­la glav­na, ali sa njom vi­še ni­sam mo­gao da ra­dim. Ipak i sa ta­kvim pro­ble­mom sti­gao sam do evrop­skog zla­ta. Ne­dav­no me je u Abu Da­bi­ju uspje­šno ope­ri­sao moj Nik­ši­ća­nin mi­kro­hi­rurg Ne­boj­ša Jo­va­no­vić i sa­da je ru­ka kao no­va.
Skrom­nost je po shva­ta­nji­ma nor­mal­nih lju­di vr­li­na. Ne­ki tu ka­te­go­ri­ju vi­še i ne pri­zna­ju, ka­žu da je već odav­no sti­glo ne­ko vri­je­me lu­do i da čo­vjek mo­ra da is­ti­če svo­je vri­jed­no­sti. Pi­ta­mo Da­ni­la sma­tra li da je nje­go­va skrom­nost, ne­na­me­tlji­vost, mo­žda i gre­ška ?
- Ne, ni slu­čaj­no. Mo­je je da na ta­ta­mi­ju po­ka­žem šta znam, osta­lo su sa­mo lo­gič­ne re­ak­ci­je. Ne va­lja bi­ti gla­sni­ji u me­di­ji­ma, ne­go na dje­lu. Uvek se tru­dim da dam sve od se­be. Ne op­te­re­ću­jem se dru­gim stva­ri­ma.
Da li vas je bar ma­lo pro­mi­je­ni­la ova pri­sut­nost u me­di­ji­ma na kra­ju go­di­ne ?
- Ne bih da zvu­či kao fra­za, ali ja se za­i­sta ni­sam pro­mi­je­nio. Ono sam što i je­sam i sma­tram da ne po­sto­ji po­pu­lar­nost ko­ja mo­že da me pro­mi­je­ni. Pa­žnja ko­ja mi se u po­kla­nja u me­di­ji­ma je­ste ogrom­na. Je­di­no što je bit­no, sa­da mo­gu da vi­dim se­be na te­le­vi­zi­ji i da se ne po­sti­dim. Da ne go­vo­rim o si­tu­a­ci­ja­ma ka­da je po­treb­no da se po­ja­vim pred mno­štvom lju­di. Ja­sno mi je da je sva ova pa­žnja po­sle­di­ca sport­skih re­zul­ta­ta. Za­to ne že­lim da se pred­sta­vljam kao ne­ko ko ni­sam, ni­ti bi­lo šta da kri­jem. Ostao sam iskren.
Ka­ko je bo­ri­ti se sa po­pu­lar­no­šću ?
- La­gao bih ako bih re­kao da mi ne pri­ja. Ne­ma tog čo­vje­ka ko­me ni­je dra­go ka­da ga pre­po­zna­ju na uli­ci, ka­da že­le da se ru­ku­ju, da ga pi­ta­ju ka­ko je, ka­ko ide, ka­da že­le da se fo­to­gra­fi­šu sa njim. Pri­ja mi i još uvi­jek mi ne sme­ta. Uspi­je­vam da­kle da se iz­bo­rim sa po­pu­lar­no­šću, ko­ja je ne­ras­ki­di­vi pra­ti­lac jav­nih lič­nost.
Osta­la za­do­volj­stva, mu­zi­ka, film.
-Fil­mo­vi isu­vi­še du­go tra­ju, ne­mam to­li­ko vre­me­na. Ka­da ga na­đem, on­da vo­lim da po­gle­dam ne­ku ko­me­di­ju. Što se ti­če mu­zi­ke, tu je sa­svim dru­ga si­tu­a­ci­ja. Kad imam ma­lo slo­bod­nog vre­me­na, vo­lim da se od­mo­rim uz do­bru knji­gu. Po­sled­nja ko­ju sam pro­či­tao je „Rob“ od Sin­ge­ra.
Sa ki­me naj­če­šće di­je­li­te ra­dost.
- Sa po­ro­do­com, sa naj­dra­žim oso­ba­ma. I utje­hu, naj­če­šće, na­rav­no po­tra­žim u kru­gu po­ro­di­ce, ko­ja mi je uvi­jek bi­la oslo­nac u ži­vo­tu.
Ma­gič­na reč – Ma­te­ja

Uko­li­ko že­li­te već da „osi­gu­ra­te“ osmjeh na li­cu Da­ni­la Pan­ti­ća, ma­gič­na ri­ječ bi­la bi Ma­te­ja.
- Ma­te­ja, mo­ja mla­đa se­stra. Ne­ve­ro­vat­no je da sa­mo ona mo­že da me na­tje­ra da u mo­men­tu za­bo­ra­vim na umor, na oba­ve­ze i uba­cim se u njen svi­jet. Ona ima sa­mo se­dam go­di­na.
Da­ni­lo ima i sta­ri­ju se­stru Isi­do­ru. Otac Ti­ho­mir i maj­ka Jo­van­ka neo­bič­no ti­hi i str­plji­vi, ko­ji ne pri­pa­da­ju uobi­ča­je­nom kli­šeu pre­am­bi­ci­o­znih ro­di­te­lja, u sva­kom po­gle­du su po­dr­ška svo­joj dje­ci. Da krv stvar­no ni­je vo­da po­tvr­đu­je i po­ro­di­ca Pan­tić. O to­me ka­kav je čo­vjek i as bio Da­ni­lov stric Da­no, go­to­vo da ne tre­ba tro­ši­ti ri­je­či. De­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka bio je naj­bo­lji ju­go­slo­ven­ski džu­di­sta. On je Da­ni­lov uzor. Da­ni­lo je bio ta­len­to­van prak­tič­no za sva­ki sport, a na džu­do ga je po­veo dru­gi stric Mi­o­drag.
Po­bjed­nič­ko po­sto­lje na sa­vre­me­nim sport­skim tak­mi­če­nji­ma ne ozna­ča­va sa­mo for­mal­ni po­re­dak tri pr­vo­pla­si­ra­na tak­mi­ča­ra, ono je na­ro­či­to is­ti­ca­nje po­ča­sti naj­bo­ljem. Sa te vi­si­ne, na ko­ju se sti­že sa­mo po­bje­da­ma, nov vla­dar se po­ka­zu­je u svo­joj sport­skoj, ljud­skoj ve­li­či­ni. Me­da­lja oko vra­ta sim­bo­li­zu­je nje­go­vu nad­moć i mu­drost nad po­bi­je­đe­ni­ma.
- Pam­ti­ću to du­go. To po­sto­lje, zlat­nu me­da­lju, him­nu. Bo­že, ni­kad ni­sam bio sreć­ni­ji. Sve što sam ci­je­og ži­vo­ta ra­dio, sve što sam sa­njao i za šta sam se spre­mao sli­lo se u taj tre­nu­tak. Mo­gu sa­mo da obe­ćam da su iz­vu­ći mo­ti­va­ci­ju za još ve­ći rad. Ja sam uvi­jek imao mak­si­mal­no pro­fe­si­o­nal­ni pri­stup či­ta­voj pri­či, sa­mim tim imam pra­vo da se na­dam da u bu­duć­no­sti ostva­ri­ti slič­ne re­zul­ta­te. – za­klju­čio je Da­ni­lo Pan­tić.
Boris Kne­že­vić