Ona i pe­va i pje­va i pi­va, i pe­jat, i pea, i spi­e­va... Ona či­ni lju­bav, ona je gra­di, ona vo­li i po­zi­va da vo­li­te. I ta­ko pu­nih 35 go­di­na i le­po i li­je­po i li­po Le­pa Bre­na stva­ra svo­ju mu­zič­ku pri­ču ko­ja i da­nas ima ja­snu po­ru­ku i mi­si­ju. Ma­lo je onih ko­ji su pu­ni­li sta­di­o­ne i dvo­ra­ne iz no­ći u noć, čak 31 ve­če za­re­dom je pje­va­la svo­joj pu­bli­ci, a svo­jim pje­sma­ma do­pr­li do svih kon­ti­ne­na­ta... I „Lu­da za to­bom” i „Ju­go­slo­ven­ka” i „Ja ne­mam dru­gi dom” i „Je­dan dan ži­vo­ta”, ali i „Uđi slo­bod­no”, „Za­ča­ran krug” po­sta­li su hi­to­vi za sva vre­me­na.
Sa istim ža­rom i in­ten­zi­te­tom jed­na od naj­ve­ćih bal­kan­skih zvi­je­zda i da­lje sni­ma oda­ju­ći za­hval­nost svo­joj pu­bli­ci ko­ja je go­di­na­ma pra­ti. Pro­sla­vu ju­bi­le­ja ne­dav­no je po­če­la pro­mo­ci­jom no­ve pje­sme „Zar je va­žno da l’ se pe­va ili pje­va?”’, a na­sta­vi­će je isto­i­me­nom svjet­skom tur­ne­jom ko­ja je oče­ku­je na­red­ne go­di­ne. Na ra­dost mno­go­broj­nih po­što­va­o­ca nje­ne mu­zi­ke, folk di­va sni­ma i do­ku­men­tar­ni film o svom ži­vo­tu „Haj­de da se vo­li­mo 4” ko­ji će se usko­ro po­ja­vi­ti na ma­lim ekra­ni­ma.
A pri­je sve­ga to­ga, 2017. go­di­nu će ispra­ti­ti u Cr­noj Go­ri na do­če­ku u ho­te­lu Pa­las u Pe­trov­cu gdje će se dru­ži­ti sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom za ko­ju ka­že da je ve­o­ma po­seb­na.
Na ra­dost mno­go­broj­ne cr­no­gor­ske pu­bli­ke za do­ček 2018. go­di­ne pje­va­će­te u ho­te­lu Pa­las u Pe­trov­cu. Ko­jom će­te pje­smom po­če­ti no­vo­go­di­šnje dru­že­nje? Šta će se sve na­ći na re­per­to­a­ru?
- Pjevaćemo si­gur­no dvi­je pje­sme sa no­vog al­bu­ma, ali i mno­go sta­ri­jih pje­sa­ma iz pe­ri­o­da osam­de­se­tih go­di­na ko­je da­nas ži­ve na na­stu­pi­ma sa istim ža­rom.
Ho­će li vam se te ve­če­ri pri­dru­ži­ti i va­ša po­ro­di­ca, ili su oni već re­zer­vi­sa­li svo­ja sla­vlja za naj­lu­đu noć?
- Dje­ca idu svo­jim pu­tem i za­ba­vlja­ju se na svoj na­čin, a sa mnom će bi­ti Bo­ba i mo­je dru­štvo.
Pro­šla go­di­na je za Vas bi­la pre­pu­na što po­slov­nih, što pri­vat­nih uspje­ha. Šta bi­ste iz­dvo­ji­li kao do­ga­đa­je ko­ji su Vam obi­lje­ži­li 2017. go­di­nu?
- Ne­mam ni­šta po­seb­no što bih iz­dvo­ji­la u 2017. go­di­ni. Ve­li­ka po­bje­da nam je što je Vik­tor smr­šao 40 kg za me­ne i za nje­ga još ve­ći uspjeh.
Je­ste li na­pra­vi­li spi­sak pla­no­va za na­red­nu go­di­nu?
- Pla­no­vi za No­vu go­di­nu ve­za­ni su za no­vi al­bum i tur­ne­ju u ko­joj pla­ni­ra­mo Austra­li­ju, Ame­ri­ku, Ka­na­du i Za­pad­nu Evro­pu i pro­stor Bal­ka­na.
Pra­zni­ci nam uve­li­ko sti­žu. Ka­ko iz­gle­da pra­znič­na at­mos­fe­ra u Va­šem do­mu? Šta po­kla­nja­te uku­ća­ni­ma, a ko­je po­klo­ne Vi oče­ku­je­te?
- Što se ti­če po­klo­na, ku­ća je oki­će­na u pra­znič­nom ru­hu i dok su bi­li ma­nji to je bi­lo in­ten­ziv­no. Da­nas su ve­li­ki i ja­ko im je te­ško ku­pi­ti ne­što što bi ih odu­še­vi­lo ili bi­lo za­ni­mlji­vo. Vi­še svo­di­mo te da­ne na dru­že­nje ne­go na ne­ke po­klo­ne, jer ku­pu­je­mo jed­ni dru­gi­ma stal­no ne­što.
Va­ša pu­bli­ka uvi­jek pri­želj­ku­je no­ve pje­sme, a ova po­sled­nja sa­mo je uvod u ono što nam spre­ma­te, a to je no­vi al­bum i do­ku­men­tar­ni film ko­jim će­te pro­sla­vi­ti ju­bi­lej, 35 go­di­na po­sto­ja­nja na mu­zič­koj sce­ni, kao i 30 go­di­na od pr­vog di­je­la fil­ma „Haj­de da se vo­li­mo”. U kom du­hu će bi­ti no­ve pje­sme? Ho­će li bi­ti ne­kih du­e­ta?
- Du­e­te ne­ra­do sni­mam za­to što zah­ti­je­va­ju dru­že­nje i zva­nje onog dru­gog ko­ji je mo­žda tu ili ni­je tu, ne mo­že­te uži­vo da iz­vo­di­te na kon­cer­ti­ma da to ima auten­tič­nost ta­ko da gle­dam da ih ne sni­mam vi­še, sa­mo je ova pr­va pje­sma na­pra­vlje­na u tom et­no ru­hu, dok su osta­le pje­sme u no­vom mo­der­nom fa­zo­nu, jer sam uvi­jek te­ži­la da idem ko­rak na­pri­jed. Po­sto­ji jed­na pje­sma ko­ju smo na­ja­vi­li kao dru­gu ko­ju će­mo pred­sta­vi­ti pu­bli­ci po­sle ove „Zar je va­žno da l se pe­va ili pje­va“ i tre­ba bi­ti mo­der­ni­zo­van u da­na­šnje vri­je­me, što je ve­o­ma za­htjev­no ali i ve­o­ma po­treb­no ako že­li­te ak­tu­el­nost.
Ho­će­te li no­vim al­bu­mom po­če­ti i kon­cert­nu tur­ne­ju i da li mo­že­mo oče­ki­va­ti ve­li­ki kon­cert i u Pod­go­ri­ci?
- Ni­sam po­sled­njih 10-ak go­di­na ra­di­la in­ten­ziv­no. Pro­šla sam šok sa dvi­je po­no­vlje­ne trom­bo­ze. Od ve­li­kog na­po­ra mi se po­re­me­ti cio or­ga­ni­zam, ta­ko da iz­u­zet­no vo­dim ra­ču­na o svom zdra­vlju, ali da mi je sva­ka­ko ve­li­ko za­do­volj­stvo da do­đem u Cr­nu Go­ru, i svi mo­ji kon­cer­ti i kon­tak­ti sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom su bi­li po­seb­ni i zna­čaj­ni za me­ne.
Ima­li ste niz uspje­šnih kon­ce­ra­ta ne sa­mo na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, već ši­rom Evro­pe i svi­je­ta. Ko­ji na­stup Vam je ostao u po­seb­nom sje­ća­nju?
- Si­gur­no je da po­sto­je kon­cer­ti ko­ji su za me­ne bi­li po­seb­ni i zna­čaj­ni, kao što su to bi­li 17 da­na uza­stop­ce u Cen­tru Sa­va u Be­o­gra­du, 31 dan uza­stop­no u Do­mu Sin­di­ka­ta u Be­o­gra­du, on­da kon­cert u Ru­mu­ni­ji još za vri­je­me vla­da­vi­ne Ča­u­še­skua, ka­da sam pje­va­la u kra­nu a cio sta­di­on bio opa­san ten­ko­vi­ma 1985. go­di­ne, za­tim 1990. go­di­ne ve­li­ki kon­cert na sta­di­o­nu Va­sil Lev­ski u So­fi­ji kao i mno­go­broj­ni kon­cer­ti ko­je smo odr­ža­li. Sje­ćam se kon­cer­ta u Ma­gla­ju u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni ka­da nam je še­sto­ro dje­ce bez ro­di­te­lja sje­dje­lo na jed­noj klu­pi­ci i ka­da smo mo­gli od pri­ho­da sa jed­nog kon­cer­ta da im sa­zi­da­mo ku­ću. Ima pu­no to­ga i mno­go to­ga sam re­kla i u mom do­ku­men­tar­nom fil­mu.
Ka­ko bi­ste u jed­noj re­če­ni­ci opi­sa­li tri i po de­ce­ni­je ka­ri­je­re?...
- Po­sto­ji jed­na sce­na u jed­noj pje­smi u no­vom spo­tu, s ko­jom je fa­sci­ni­rao re­di­telj Ha­ris Du­bi­ca. Naš sce­no­graf i Ha­ris su na­pra­vi­li je­dan ogro­man pa­no sa fo­to­gra­fi­ja­ma iz raz­liči­tih pe­ri­o­da mog ži­vo­ta. Ima­la sam jed­nu am­ne­zi­ju ka­da su mi ote­li di­je­te, i ne­ke stva­ri su mi se po­bri­sa­le iz sje­ća­nja, ali ka­da sam sni­ma­la spot sa tim zi­dom od mo­jih sli­ka, vra­ti­lo mi se sje­ća­nje na sve i to je za me­ne bio je­dan po­se­ban tre­nu­tak ko­ji ja mi­slim da je za­bi­lje­ži­la i ka­me­ra. Tek ka­da po­sto­je ne­ki mo­men­ti u va­šem ži­vo­tu ne mo­gu da se opi­šu. To mo­že pu­bli­ka da vi­di kroz vaš po­gled i to vam je kao po­gled dvo­je lju­di ko­ji se sret­nu i zna­ju da će bi­ti ne­što iz­me­đu njih dvo­je.
Ka­da se sa­da osvr­ne­te iza se­be po­sto­ji li ne­što za čim ža­li­te što ni­ste ura­di­li ili ostva­ri­li?
- Si­gur­no da mi je žao što smo u ovoj ze­mlji ima­li to­li­ke tur­bu­len­ci­je oko ras­pa­da­nja, eko­nom­skih raz­do­ra i ka­ta­stro­fa gdje upra­vo oni ko­ji su za­du­že­ni za raz­je­di­nja­va­nje kao da i dan da­nas pri­ma­ju pla­tu za to i na ne­ki na­čin tre­ba­lo bi da svi oni ko­ji su in­te­li­gent­ni, mu­dri i pa­met­ni da se bo­re pro­tiv to­ga. Žao mi je što smo svi mi ko­ji smo vri­jed­ni i pa­met­ni, ko­ji ima­mo ve­ći ko­e­fi­ci­jent in­te­li­gen­ci­je do pro­sje­ka što nas taj pri­mi­tiv­ni svi­jet uvla­či u svo­je pri­če. Što smo iz­gu­bi­li tih 10 go­di­na ži­vo­ta ko­je su plo­do­no­sne za vri­jed­ne i rad­ne lju­de.
Ni Va­ša ka­ri­je­ra, ali ni skla­dan du­go­go­di­šnji brak sa Bo­bom sa ko­jim ste ne­dav­no pro­sla­vi­li 26 go­di­na lju­ba­vi ni­je pra­ćen skan­da­li­ma. Ko­li­ki je iza­zov u da­na­šnje vri­je­me sa­ču­va­ti po­ro­di­cu?
- Ni­je u pi­ta­nju iza­zov, ne­go is­klju­či­vo že­lja i po­tre­ba da od svo­jih po­to­ma­ka na­pra­vi­te zdra­ve i uspje­šne lju­de, jer to i je­ste ulo­ga ro­di­te­lja. Da dje­cu ospo­so­be za sa­mo­sta­lan ži­vot. Ko u to­me ne us­pi­je, ni­je ura­dio ni­šta u ži­vo­tu.
Ka­za­li ste jed­nom da je za sve ži­vot­ne uspje­he naj­bit­ni­ji kom­pr­o­mis. Na ka­kve kom­pro­mi­se Vi ni­ste pri­sta­ja­li u po­slov­nom a i u pri­vat­nom ži­vo­tu?
- Je­di­no na šta čo­vjek ne tre­ba da pri­sta­je je­ste da gu­bi svoj kre­di­bi­li­tet i do­sto­jan­stvo ma šta to ne­ko­me zna­či­lo.
No­vo­go­di­šnja če­stit­ka či­ta­o­ci­ma DAN-a?
- Že­lim vam sreć­nu No­vu go­di­nu! Vi­dim po­ku­pi­li ste cio kaj­mak sa eks JU sce­ne i si­gur­na sam da će bi­ti naj­ve­se­li­ja No­va go­di­na upra­vo u Cr­noj Go­ri! Ži­vje­li i za­slu­ži­li ste!
A.ŠABOTIĆ
Foto: Andrea DAMNjANOVIĆ


Sta­bi­lnost je su­šti­na uspje­šnog čo­vje­ka

Ko­je sa­vje­te pam­ti­te od svo­jih ro­di­te­lja, a da­nas ih pre­no­si­te svo­joj dje­ci?
- Su­šti­na sva­kog uspje­šnog čo­vje­ka je sta­bi­lan emo­tiv­ni ži­vot. Mi smo to shva­ti­li ve­o­ma dav­no. Či­nje­ni­ca je da smo i Bo­ba i ja od­ra­sta­li za­jed­no i da je ži­vot na Bal­ka­nu no­sio pu­no ne­ga­tiv­nih i lo­ših is­ku­sta­va. Me­đu­tim, ka­da je do­bro lako je dobar biti, ali kada je teško i loše, treba pronaći žicu po ko­joj tre­ba ho­da­ti i iz­vu­ći se iz kri­ze. Mi smo na na­šu sre­ću u to­me uspje­li.


Ste­fa­no­vo vri­je­me tek do­la­zi

Vaš sin Ste­fan ne­dav­no je uplo­vio u myzič­ke vo­de. Šta ste ga sa­vje­to­va­li, i mo­že­mo li u ne­kom na­red­nom pe­ri­o­du oče­ki­va­ti ne­ku du­et­sku nu­me­ru?
- Ste­fan ide ne­kim svo­jim ja­ko ja­ko li­je­pim pu­tem. To ni­je ni­šta ne­vje­ro­vat­no to­li­ko. On je je­dan sta­lo­žen, mi­ran, tih mo­mak i to­li­ko vje­ru­je u se­be da me ta nje­go­va jed­no­stav­nost pro­sto fa­sci­ni­ra, a ta nje­go­va emo­tiv­nost i sen­zi­bi­li­tet i umjet­nič­ki iden­ti­tet na­sli­je­dio je od me­ne. Pre­po­zna­jem to i na­sto­jim da to nje­gu­jem, da ga usmje­ra­vam na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Nje­go­vo vri­je­me tek do­la­zi. Jer ga če­ka­ju i li­je­pi na­stu­pi i do­bra ko­mu­ni­ka­ci­ja sa pu­bli­kom, a već je na do­b­rom pu­tu.