Epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je slu­žio je na dru­gi dan Bo­ži­ća, pra­znik Sa­bo­ra Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju u Sa­bor­nom hra­mu ro­žde­stva Hri­sto­vog u Moj­kov­cu. Vla­di­ka je ka­zao da na ovaj sve­ti dan, sa­bra­ni u Hra­mu ro­žde­stva Hri­sto­vog u Moj­kov­cu, sla­vi­mo Bo­žić i pje­va­mo ro­đe­nju Hri­sto­vom, u že­lji da jed­ni dru­ge cje­li­va­mo, da se mir­bo­ža­mo i ra­du­je­mo jed­ni dru­gi­ma onom ra­do­šću ko­ju je Go­spod do­nio u ovaj svi­jet.
- Ta ra­dost ni­je sa­mo ljud­ska, je­ste i ljud­ska, ali je i bo­žan­ska. To je ona ra­dost ko­jom se Bog ra­du­je sva­kom čo­vje­ku i od te ra­do­sti uli­va u na­ša sr­ca, ka­da jed­ni dru­ge na Bo­žić za­gr­li­mo, cje­li­va­mo se i če­sti­ta­mo pra­znik. To je ono što nas uz­di­že iz­nad sva­ko­dnev­nih bri­ga i ljud­skih sla­bo­sti. Ima­mo i div­ni na­rod­ni obi­čaj, ko­ji je su­šti­na svih obi­ča­ja, da se jed­ni sa dru­gi­ma iz­mi­ri­mo pri­je Bo­ži­ća. Pri­zva­ni smo svi da se, pri­je sve­ga, sa svo­jim bli­žnji­ma u do­mu iz­mi­ri­mo, i sa oni­ma ko­ji su nam da­lje, sa svi­ma da bu­de­mo u lju­ba­vi da bi­smo ovaj pra­znik do­če­ka­li ka­ko va­lja, da bi­smo ga pro­sla­vi­li i da bi nam to sla­vlje bi­lo na spa­se­nje - re­kao je vla­di­ka.
Ve­li­ki pra­znik ro­đe­nja Hri­sto­vog pri­li­ka je da se sje­ti­mo slav­nih i ve­li­kih do­ga­đa­ja iz na­še isto­ri­je, na­po­me­nuo je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je, pod­sje­tiv­ši na dvi­je Bad­nje ve­če­ri, ko­je je opje­vao Ra­do­van Be­ći­ro­vić, uče­snik Moj­ko­vač­ke bit­ke:
- Dvi­je Bad­nje ve­če­ri kr­va­ve Cr­no­gor­ci kod Moj­kov­ca sla­ve, jed­nu sla­ve dav­no što je bi­la, nju za du­šu vla­di­ke Da­ni­la. Ovu dru­gu sla­ve zbog Moj­kov­ca, zbog po­no­sa sva­kog Cr­no­gor­ca. Ov­dje, na Moj­kov­cu, gdje je bi­la kul­mi­na­ci­ja svih bor­bi voj­ske Jan­ka Vu­ko­ti­ća, po­sled­nja, ve­li­ka, od­luč­na i od­sud­na bit­ka, ov­dje se sa­bra­lo sve, na­ša vje­ra, na­ša tra­di­ci­ja, na­še ju­na­štvo, ono ju­na­štvo ko­je je za­do­je­no sla­vom Mi­lo­ša Obi­li­ća i ko­sov­skog kne­za La­za­ra, ju­na­štvo ko­je je na­dah­nu­to Nje­go­šem i vla­di­kom Da­ni­lom, Nik­cem od Ro­vi­na i svih vi­te­zo­va srp­skog ro­da – re­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je. Epi­skop do­da­je:
- Ov­dje su Jan­ko i nje­go­va voj­ska pro­sla­vi­li cr­no­gor­sko oruž­je, svo­je ži­vo­te su žr­tvo­va­li, ka­da se na ce­tinj­skom dvo­ru raz­mi­šlja­lo ka­ko će se pot­pi­sa­ti ne­ko bi­jed­no pri­mir­je. Jan­ko o to­me ni­je raz­mi­šljao - na­gla­sio je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je. Lov­ćen je, do­da­je vla­di­ka, na­ža­lost, bio pre­dat i pri­je pa­da, što isto­ri­ča­ri do­bro zna­ju.
- Ni­je bi­lo one sprem­no­sti, kao što je bi­lo na Moj­kov­cu, ali Lov­ćen ni­je iz­gu­bio svoj zna­čaj, ne­go se zna­čaj Lov­će­na po­mje­rio ma­lo u ove go­re, pa pje­snik pje­va: „Br­sko­vo će no­vi Lov­ćen bi­ti”. Zna­čaj Lov­će­na i ono što sim­bo­li­še Nje­go­šev Lov­ćen sa­ču­vao je Jan­ko na Moj­kov­cu. Jan­ko i vi­te­zo­vi sa njim, kao što su Mi­loš Me­de­ni­ca, Mi­lin­ko Vla­ho­vić, Gru­ji­ca Gr­di­nić, Lju­bo­mir Po­lek­sić, Đo­ko Po­lek­sić i mno­gi dru­gi ju­na­ci, ofi­ci­ri, voj­ni­ci, re­gru­ti, na­rod i do­bro­volj­ci, i že­ne i se­stre. Na Moj­kov­cu ne bje­še iz­da­je, ov­dje su svi bi­li jed­no i za­to je po­bje­da nad austro­u­gar­skom voj­skom na Moj­kov­cu ta­ko slav­na i ve­li­čan­stve­na - po­ru­čio je Vla­di­ka.
Ono što je da­lo hra­brost i mo­ti­vi­sa­lo Jan­ka Vu­ko­ti­ća i vi­te­zo­ve nje­go­ve, voj­sku i na­rod, je­ste sve­ta vje­ra pra­vo­slav­na, vje­ra ko­ja ople­me­nju­je sr­ca, pro­svje­ću­je mi­sli, ona vje­ra ko­ja je osnov mo­ra­la i sva­ke vr­li­ne. To je onaj oganj du­hov­ni ko­ji je do­nio Bo­go­mla­de­nac Hri­stos u ovaj svi­jet i ulio u sr­ca svo­jih vjer­nih, is­ti­če epi­skop Jo­a­ni­ki­je.
Pod­sje­tio je vla­di­ka na do­ku­ment u ko­jem pi­še ka­ko je Jan­ko Vu­ko­tić če­sti­tao Bo­žić ju­na­ci­ma. Ka­da je na­la­gao bad­nja­ke u Ko­la­ši­nu, kre­tao put Moj­kov­ca, po­slao je po­ru­ku: „Na­la­že­mo ove srp­ske bad­nja­ke u sla­vu Ro­žde­stva Hri­sto­vog i mo­li­mo Bo­ga i Nje­go­ve Sve­te da uli­je hra­brost u na­ša sr­ca da po­bje­di­mo mr­skog ne­pri­ja­te­lja, da oslo­bo­di­mo Cr­nu Go­ru i ci­je­lo srp­stvo”.
- Ta mi­sao ko­ja je pu­na vje­re, pu­na žr­tve­ne lju­ba­vi, pre­da­nja, pam­će­nja je ono što se ov­dje sa­bra­lo ujed­no i za­to je slav­no i sko­ro ne­do­sti­žno moj­ko­vač­ko ju­na­štvo. Oni ute­me­lji­še ovaj sve­ti hram svo­jom kr­vlju, na­ši pre­ci ko­ji su ov­dje krv svo­ju pro­li­li, kr­vlju svo­jom oba­gri­li ove go­re za spas svog ro­da, za sla­vu srp­skog oruž­ja, za je­din­stvo srp­skog na­ro­da. Oni su sa tom mi­šlju išli i gi­nu­li, nji­ho­vu žr­tvu Go­spod je bla­go­slo­vio i pri­mio, za­to se po­di­že ovaj hram. Ne­ka je sla­va ovom pra­zni­ku, moj­ko­vač­kim ju­na­ci­ma, a va­ma svi­ma Bož­ji bla­go­slov, ra­dost i mir u va­šim sr­ci­ma i do­mo­vi­ma - za­klju­čio je epi­skop Jo­a­ni­ki­je.M.N.


Sve­ča­na aka­de­mi­ja u čast Moj­ko­vač­ke bit­ke

Po od­slu­že­noj li­tur­gi­ji, po­vo­dom 101. go­di­šnji­ce Moj­ko­vač­ke bit­ke, upri­li­če­no je po­la­ga­nje vi­je­na­ca ju­na­ci­ma ove bit­ke i ser­da­ru Jan­ku Vu­ko­ti­ću. Po­tom je u moj­ko­vač­kom Cen­tru za kul­tu­ru odr­ža­na sve­ča­na aka­de­mi­ja, ko­ju su or­ga­ni­zo­va­li Epar­hi­ja bu­di­mljan­sko-nik­šić­ka, Cr­kve­na op­šti­na Moj­ko­vac, Srp­ski na­ci­o­nal­ni sa­vjet Cr­ne Go­re.
Po­zdrav­nom ri­ječ­ju sa­bra­nje je bla­go­slo­vio epi­skop Jo­a­ni­ki­je, a sve­ča­nu be­sje­du odr­žao je knji­žev­nik Bla­go­je Ba­ko­vić. U pro­gra­mu aka­de­mi­je uče­stvo­va­li su hor „Sve­tog no­vo­mu­če­ni­ka Stan­ka“, et­no po­jac Lju­ba Ma­na­si­je­vić i gu­sla­ri Bo­ško Vu­ja­čić, Slav­ko Jek­nić i Mi­le­ta Pan­to­vić.