U okvi­ru pro­jek­ta Dru­štva za he­len­sku fi­lo­so­fi­ju i kul­tu­ru pod na­zi­vom „Vi­zan­ti­ja pri­je Evro­pe, Evro­pa po­sli­je Vi­zan­ti­je” u Pa­ri­zu je pro­to­je­rej-sta­vro­for prof. dr Bo­ris Bra­jo­vić odr­žao pre­da­va­nje. Te­ma pre­da­va­nja odr­ža­nog 11. de­cem­bra u pre­pu­noj sa­li du­hov­nog cen­tra ko­ji se na­la­zi u Cr­kvi Sve­tog Sa­ve u Pa­ri­zu bi­lo je „Smi­sao sli­ke u hri­šćan­stvu kroz ra­zu­mi­je­va­nje ri­je­či”. Ovo je pr­vo u se­ri­ji pre­da­va­nja ko­ja će prof. dr Bra­jo­vić, re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re, is­tak­nu­ti me­di­a­ve­li­sta i vi­zan­to­log, odr­ža­ti u okvi­ru ve­li­kog me­đu­na­rod­nog pro­jek­ta u svim ve­ćim evrop­skim cen­tri­ma.
Prof. dr Bra­jo­vić is­ti­če da je Vi­zan­ti­ja traj­no obo­ga­ti­la kul­tur­ni mi­lje Evro­pe, a da se dio ma­te­ri­jal­nog i du­hov­nog bla­ga Vi­zan­ti­je na­šao i u Fran­cu­skoj, na­kon kr­sta­ških po­ho­da. Po po­vrat­ku, kr­sta­ši su u Pa­riz do­ni­je­li broj­ne te­o­lo­ške knji­ge, umjet­nič­ke pred­me­te, na­uč­ne spi­se, ko­ji su ne­sum­nji­vo uti­ca­li na raz­voj i tok umjet­nič­ke, na­uč­ne, fi­lo­zof­ske i te­o­lo­ške mi­sli u Fran­cu­skoj.
- U Fran­cu­skoj se traj­no na­se­lio ne sa­mo ka­to­lič­ki i pro­te­stan­ski duh Evro­pe već i onaj njen is­toč­ni, pra­vo­slav­ni. Taj su­sret je i da­nas vi­dljiv u sva­kom mje­stu ne sa­mo Pa­ri­za, već i ci­je­le Fran­cu­ske - is­ti­če prof. Bra­jo­vić. Za­to je va­žno da sva­ki naš su­sret bu­de obo­ga­ćen i isti­no­van kroz pod­sje­ća­nje na te za­jed­nič­ke hri­šćan­ske te­me­lje, do­da­je dr Bra­jo­vić. A taj su­sret, od­no­sno go­vor o dru­go­me, po­sve­ćen dru­gom, tvo­re­nje za­jed­ni­ce, bio je i te­ma pre­da­va­nja.
- Hri­šća­nin je u stal­nom kre­ta­nju, u po­kre­tu iz­me­đu ljud­skog i bo­žan­skog na­či­na po­sto­ja­nja. Iz­me­đu ne­be­skog i ze­malj­skog, u me­đur­ječ­ju se na­še bi­će raz­vi­ja i ra­ste. U onom već i još ne. Čo­vjek ni­je usa­mlje­no bi­će upu­će­no na sa­mo­ga se­be, jer sva­ki nje­gov po­kret je stu­pa­nje ili u ono bo­žan­sko ili u ono ljud­sko, a to je za­jed­ni­ca – ka­že dr Bra­jo­vić. Pri­tom, is­ti­če da se ne smi­je za­bo­ra­vi­ti da se je još u an­tič­kog grč­koj čo­vjek - an­tro­pos bi­će upu­će­no na vi­šnji na­čin po­sto­ja­nja, ko­me je i da­to da to go­re, ra­zu­mi­je. Na taj na­čin, do­da­je dr Bra­jo­vić, čo­vjek ima je­din­stven po­lo­žaj, jer je bi­će upu­će­no ka vječ­no­sti a ne pre­ma zem­no­sti. I upra­vo to za­jed­ni­ča­re­nje, omo­gu­ća­va čo­vje­ku – hri­šća­ni­nu da bu­de i pri­če­snik, pri­ja­telj Ri­je­či, Slo­va, Lo­go­sa, Sje­me­na, ali i onaj ko da­je i di­je­li lju­bav.
- Čo­vjek se kao hri­šća­nin i po­zna­je po tom za­lo­gu lju­ba­vi, ka­že apo­stol Pa­vle da­kle ni­kad ni­je­smo sa­mi uvi­jek smo u za­jed­ni­ci u tom pre­bi­va­nju iz­me­đu ono­ga što još ni­je i ono­ga što je tu. Ovo je neo­p­ho­dan uslov da bi­smo se uošte mo­gli spo­ra­zu­mje­ti, jer ka­ko ka­že pro­rok Isa­i­ja: Ako ne bu­de­te vje­ro­va­li, ne­će­te ra­zu­mje­ti – is­ti­če prof. dr Bra­jo­vić. Pri­tom, na­gla­ša­va Bra­jo­vić, neo­p­hod­no je is­ta­ći da je ov­dje naj­va­žni­ja mak­si­ma - kre­de­re za in­te­le­ge­re, „jer ne ra­zu­mi­jem da bih vje­ro­vao ne­go vje­ru­jem da bih ra­zu­mio“.
- A to zna­či da još po­jed­no­sta­vim da je či­tav ljud­ski ži­vot uhri­sto­vlje­nje i da sa­mo iz vje­re u Hri­sto­sa, Bo­go­čo­vje­ka mo­že­mo ra­zu­mje­ti i ima­ti sva­ku dru­gu re­la­ci­ju. Vje­ru­jem u Hri­sto­sa, ra­zu­mi­jem čo­vje­ka. Hri­šćan­stvo ni­je je­dan mo­no­li­tan hor sljed­be­ni­ka i vje­ru­ju­ćih, već je­dan po­li­fo­ni­čan, a če­sto i ka­ko­fo­ni­čan dis­put tra­ga­ju­ćih i tra­ži­la­ca. Ho­ću da na­gla­sim sna­žno taj hri­šćan­ski ele­me­nat pre­vi­ra­nja, stal­nog di­na­mi­te­ta, otva­ra­nja i ot­kri­va­nja, te es­ha­to­lo­ške upu­će­no­sti, stal­ne otvo­re­no­sti ljud­skog bi­ća u tom kre­ta­nju vo­lje na­še u slo­bo­di. Ne smi­je­mo pri­stu­pi­ti Cr­kvi, u naj­ši­rem smi­slu te ri­je­či, kao „ne­kom on­to­lo­škom Di­zni­len­du u ko­me se sve raz­ri­je­ša­va sa­mo či­nje­ni­com da ste tu pri­sut­ni, da ste u Cr­kvi“ - na­gla­ša­va dr Bra­jo­vić. Od­no­sno, ka­že dr Bra­jo­vić, „ni­ka­kva te­o­lo­gi­ja ne mo­že i ne smi­je da su­spen­du­je naš auten­ti­čan od­go­vor na pi­ta­nje ka­ko Hri­stos ži­vi u me­ni, ne mo­že da po­ni­šti mo­ju od­go­vor­nost, da je pre­ne­se u po­lje tra­di­ci­je, ma ka­kvog auto­ri­te­ta“.
- Ne, po­treb­ni smo i mi da od­go­vo­ri­mo Ko je Hri­stos? A to mo­že sa­mo čo­vjek iz pu­nog bi­ća. Ali, ono što je naj­va­žni­je je­ste to da mi ni­kad ne iz­gu­bi­mo iz vi­da i po­tre­bu su­o­če­nja sa so­bom, sa svo­jom pro­šlo­šću i sa od­go­vor­no­šću u sa­da­šnjo­sti, to je onaj ključ­ni ele­me­nat sva­kog slo­bod­nog čo­vje­ka, kri­tič­ki po­ten­ci­jal da sva­ki gri­jeh, sva­ko zlo osje­ti­mo pr­vo u se­bi i da ga ot­klo­ni­mo. Tek on­da ima­mo pra­vo da i tu­đe pri­mi­je­ti­mo i da dru­gom po­mog­ne­mo – ka­že pro­tje­rej-sta­vro­for dr Bo­ris Bra­jo­vić.
Ž.J.


Bi­ti hri­šća­nin zna­či od­u­pri­je­ti se is­ku­še­nju

Prof. dr Bo­ris Bra­jo­vić pod­sje­ća i da lju­di iako ula­ze i ži­ve u Cr­kvi, ne pre­po­zna­ju one vri­jed­no­sti i du­hov­ne ko­or­di­na­te ko­ji­ma je ona is­pre­sje­ca­na i pre­mre­že­na.
- Bi­ti hri­šća­nin ne zna­či ne­ma­ti is­ku­še­nja i stra­sti, ne­go mo­ći im se od­u­pri­je­ti i pre­vla­da­ti ih. Ži­vi­mo u pa­ra­lak­sič­noj per­spek­ti­vi: vi­di­mo ono što že­li­mo da vi­di­mo, a ne ono što je­ste; ži­vi­mo u sli­ka­ma i pred­sta­va­ma ko­je smo stvo­ri­li da bi­smo lak­še pod­ni­je­li de­val­va­ci­ju sva­kog hu­ma­ni­te­ta. I za­to sva­ki po­je­di­nač­ni član du­hov­ne za­jed­ni­ce na­še Cr­kve ni­je li­šen od­go­vor­no­sti, bi­lo ona po­li­tič­ka, so­ci­jal­na, ko­mu­ni­tar­na. Mo­ra­mo bi­ti pra­vi lju­di da bi­smo mo­gli Bo­ga upo­zna­ti – na­gla­ša­va prof. dr Bo­ris Bra­jo­vić.