Isto­ri­čar dr Va­silj Jo­vo­vić odr­žao je pro­te­kle sed­mi­ce u Pa­ro­hij­skom do­mu u Da­ni­lov­gra­du pre­da­va­nje „Sve­ti Jo­van Vla­di­mir – Isto­ri­ja, kult, pre­da­nje“. Ina­če, dr Jo­vo­vić je­dan je od auto­ra za­stupljnih u zbor­ni­ku „U spo­me i sla­vu Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra“ ko­ji je po­sve­ćen ve­li­kom ju­bi­le­ju ko­ji je obi­lje­žen ove go­di­ne – 1.000 go­di­na od mu­če­nič­ke smr­ti sve­ti­te­lja. Na po­čet­ku dr Jo­vo­vić upo­znao je pri­sut­ne sa isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma ve­za­nim za Jo­va­na Vla­di­mi­ra, kne­za Du­klje ko­ji je po­gu­bljen 2016. go­di­ne. Du­kljan­ski knez po­stao je pr­vi srp­ski vla­dar ko­me je usta­no­vljen sve­tač­ki kult, a nje­go­vo ži­ti­je, sa­ču­va­no u iz­vo­du u Lje­to­pi­su Po­pa Du­klja­ni­na je pr­vo srp­sko ži­ti­je. Dr Jo­vo­vić do­da­je da se o nje­mu da­nas sa­zna­je na osno­vu Lje­to­pi­sa Po­pa Du­klja­ni­na i Ski­li­či­ne Krat­ke hro­ni­ke, kao i bu­gar­skih iz­vo­ra - Si­no­di­ka bu­gar­skog ca­ra Bo­ri­la iz 1211. go­di­ne.
- Naj­sta­ri­ji do­kaz cr­kve­nog pro­sla­vlja­nja Sve­to­ga Jo­va­na Vla­di­mi­ra je li­tur­gij­ski mi­nej (mje­se­co­slov) na slo­ven­skom je­zi­ku, na­stao u Ohrid­skoj di­je­ce­zi. Ru­ko­pis se da­ti­ra na raz­me­đe XI­II–XIV vijeka, ali si­gur­no po­ti­če od sta­ri­jeg ori­gi­na­la. Sa­sta­vljen je po­mi­je­ša­nim srp­sko-bu­gar­skim pra­vo­pi­som i u nje­mu je 22. maj obi­lje­žen kao sve­ti­te­lje­va sla­va. Ču­va se u Ru­si­ji, u ko­lek­ci­ji Ver­ko­vič, kao naj­sta­ri­ji pra­vo­slav­ni cr­kve­ni do­ku­ment po­sve­ćen du­kljan­skom vla­da­ru sve­cu. Ujed­no, to je i naj­sta­ri­ji pi­sa­ni iz­vor u ko­me se is­pred nje­go­vog na­rod­no­ga ime­na Vla­di­mir po­ja­vlju­je hri­šćan­sko ime Jo­van – do­da­je isto­ri­čar.
Za­ni­mljiv je bio i isto­ri­ča­rev osvrt na kult Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra, a za ko­ji se ve­žu tri le­gen­de. Pr­va go­vo­ri da je an­đeo voj­nik u li­ku kra­lja Vla­di­mi­ra ubio ca­ra Vla­di­sla­va; dru­ga se od­no­si na ja­vlja­nje zmi­ja na br­du Ob­li­ku u vri­je­me ka­da se kralj po­vu­kao is­pred na­je­zde bu­gar­ske voj­ske. Ujed ovih zmi­ja bio je smr­to­no­san, ali je Bog uči­nio ču­do i zmi­je su po­sta­le bez­o­pa­sne; i tre­ća, ko­ja ži­vi i da­nas a ve­za­na je za iz­no­še­nje kr­sta Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra na Du­ho­ve ili Tro­ji­čin dan iz se­la Ve­lji Mi­ku­li­ći kraj Mr­ko­je­vi­ća, iz­me­đu Ba­ra i Ul­ci­nja, na vrh pla­ni­ne Ru­mi­je.
- Po pre­da­nju to je onaj isti krst ko­ji je kra­lju Vla­di­mi­ru po­slao car Vla­di­slav. Na tim sve­ča­no­sti­ma uče­stvo­va­li su pra­vo­slav­ci, ri­mo­ka­to­li­ci i mu­sli­ma­ni. Obi­čaj je bio pre­ki­nut 1946. go­di­ne, a od 1954. go­di­ne i za­bra­njen. Ob­no­vio ga je 1990. go­di­ne bar­ski pa­roh Bo­gić Fe­mić – ka­že isto­ri­čar.
Po­smrt­ni osta­ci kne­za Jo­va­na Vla­di­mi­ra pre­ne­se­ni su još za ži­vo­ta ca­ra Vla­di­sla­va, naj­ka­sni­je 1018. go­di­ne, u nje­go­vu do­mo­vi­nu Du­klju, gde je sa­hra­njen u svo­joj za­du­žbi­ni Pre­či­stoj Kra­jin­skoj na ju­go­za­pad­noj oba­li Ska­dar­skog je­ze­ra. Tu je, pod­no nje­go­vih no­gu sa­hra­nje­na i nje­go­va že­na Ko­sa­ra. U Pre­či­stoj Kra­jin­skoj na­sta­je kult Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra, kod Sr­ba pr­vi pri­mjer kul­ta vla­da­ra sve­ti­te­lja, ko­ji se za­či­nje oko nje­go­vog gro­ba. Ovaj kul­tu, do­da­je isto­ri­čar, sa­ču­van je i u ul­cinj­skom kra­ju, o če­mu go­vo­re za­pi­si ska­dar­skog bi­sku­pa iz 1641. go­di­ne, ili 1678. go­di­ne ka­da je bar­ski nad­bi­skup An­dri­ja Zma­je­vić (1671–1694), po­sje­tio pra­vo­slav­ni ma­na­stir u Kra­ji­ni, dan uoči Đur­đev­da­na, i to de­talj­no opi­sao u iz­vje­šta­ju po­sla­tom kon­gre­ga­ci­ji za pro­pa­gan­du vje­re u Ri­mu. A, bar­ski nad­bi­skup Vic­ko Zma­je­vić (1701–1706) u svom iz­vje­šta­ju ko­ji 1703. go­di­ne ša­lje u Rim, po­mi­nje cr­kvu Sve­tog kra­lja Vla­di­mi­ra u Su­mi (na­se­lje ko­me pri­pa­da br­do Vla­di­mir), za či­je se ti­je­lo ka­že da ga ho­do­ča­ste u El­ba­sa­nu.
- Ovo je naj­sta­ri­ji sa­ču­va­ni iz­vor u ko­me se po­mi­nju hri­šćan­ski ho­do­ča­sni­ci iz Ze­te ko­ji obi­la­ze grob nji­ho­vog sve­ca u Al­ba­ni­ji, što ja­sno go­vo­ri da je kult ovo­ga sve­tog vla­da­ra mu­če­ni­ka po­čet­kom XVI­II ve­ka bio sna­žno uko­ri­je­njen u nje­go­voj do­mo­vi­ni – do­da­je isto­ri­čar. Iako da­nas sta­nov­ni­štvo Kra­ji­ne, uglav­nom ni­je pra­vo­slav­no, ka­že Jo­vo­vić, po­je­di­na nji­ho­va brat­stva i lo­kal­ni to­po­ni­mi sa­ču­va­li su či­sto srp­ska ime­na i pod­sje­ća­ju na nji­ho­ve za­bo­ra­vlje­ne srp­ske ko­ri­je­ne.
- Sre­ćom, ži­vo­tvor­ni krst Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra pre­ži­vio je ra­za­ra­nje ma­na­sti­ra po­čet­kom XVI­II vi­je­ka u po­ho­di­ma ska­dar­skog ve­zi­ra Su­lej­man-pa­še, i pre­dat je pra­vo­slav­nom na­ro­du. To je taj isti krst ko­ji se sva­ke go­di­ne na pra­znik Sve­te Tro­ji­ce no­si na vrh Ru­mi­je, s na­dom i iš­če­ki­va­njem da ma­na­stir Pre­či­ste Kra­jin­ske po­sle to­li­ko go­di­na bu­de ob­no­vljen – ka­že dr Jo­vo­vić.
Ž.J.