Vjer­ni­ci Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve 19. de­cem­bra po no­vom, od­no­sno 6. de­cem­bra po sta­rom ka­len­da­ru, pro­sla­vlja­ju Sve­tog Ni­ko­lu Mir­li­kij­skog ili ka­ko ga ne­ki zo­vu Sv. Ni­ko­la ču­do­tvo­rac. Ovaj sve­ti­telj pra­znu­je se kao za­štit­nik mno­gih srp­skih po­ro­di­ca, pa se ubra­ja u jed­nu od naj­če­šćih kr­snih sla­va u Sr­ba. No, ne sla­ve ga sa­mo pra­vo­slav­ni, već svi hri­šća­ni. Sve­ti Ni­ko­la za­štit­nik je mo­re­plo­va­ca, tr­go­va­ca, stri­je­la­ca, dje­ce, i stu­de­na­ta u Grč­koj, Ru­si­ji, Ma­ke­do­ni­ji i Sr­bi­ji.
Sv. Ni­ko­la Mir­li­kij­ski ro­đen oko 270. go­di­ne u Pa­ta­ri, umro je 6. de­cem­bra 343. go­di­ne bio je epi­skop Mi­re Li­kij­ske u Ma­loj Azi­ji, da­na­šnja Tur­ska. Nje­go­vi ro­di­te­lji, otac Te­o­fan i maj­ka No­na ima­li su sa­mo nje­ga. Pri kr­šte­nju je do­bio ime Ni­ko­laj, što u pre­vo­du zna­či po­bje­di­telj na­ro­da. Du­hov­nom ži­vo­tu po­u­ča­vao ga je stric Ni­ko­laj, epi­skop Pa­tar­ski. Za­jed­no su se i za­mo­na­ši­li u ma­na­sti­ru No­vi Si­on. Na­kon smr­ti ro­di­te­lja, Sv. Ni­ko­la je pro­dao ima­nje i sav no­vac raz­di­je­lio si­ro­ti­nji. Ne­ko vri­je­me je bio sve­šte­nik u svom rod­nom gra­du. Od­li­ko­vao se mi­lo­sr­đem, ali po­što je bio skro­man, po­vu­kao se u sa­mo­ću i mo­li­tvu da ta­ko sa­če­ka smrt. Hri­šća­ni vje­ru­ju da mu se po­tom ja­vio glas Go­spod­nji i re­kao mu: „Ni­ko­la­je, po­đi u na­rod na pod­vig ako že­liš bi­ti od me­ne uvjen­čan”. Ta­da je na­pu­stio pu­sti­njač­ki ži­vot i oti­šao u na­rod. Iza­bran je za ar­hi­e­pi­sko­pa gra­da Mi­ra u Li­ki­ji. To­kom vla­da­vi­ne ca­re­va Di­o­kle­ci­ja­na i Mak­si­mi­ja­na u vri­je­me go­nje­nja i mu­če­nja hri­šća­na bio je za­tvo­ren u tam­ni­cu, ali ni tu ni­je pre­sta­jao da pro­po­vi­je­da i ši­ri hri­šćan­stvo. Pri­su­stvo­vao je Pr­vom Va­se­ljen­skom sa­bo­ru u Ni­ke­ji, ali zbog to­ga što je uda­rio alek­san­drij­skog sve­šte­ni­ka Ari­ja, op­tu­že­nog za je­res, uda­ljen je sa sa­bo­ra i za­bra­nje­no mu je da­lje pri­su­stvo. U hri­šćan­skoj tra­di­ci­ji se spo­mi­nje da su mu odo­bri­li po­nov­no pri­su­stvo na sa­bo­ru tek ka­da se pre­ko iza­bra­nih ar­hi­je­re­ja ja­vio glas Go­spo­da Isu­sa Hri­sta i Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, da je uči­nje­na ve­li­ka ne­prav­da pre­ma Sve­tom Ni­ko­la­ju. Lju­di su ga još za ze­malj­skog ži­vo­ta sma­tra­li za sve­ti­te­lja. Pri­zi­va­li su ga u po­moć pri bo­le­sti­ma, ne­koj ne­sre­ći ili ne­mo­ći. Hri­šća­ni vje­ru­ju da se svi­ma oda­zi­vao i da svi­ma je po­ma­gao, a da je iz nje­go­vog li­ca si­ja­la svje­tlost.
Nje­go­ve mo­šti na­la­ze se da­nas u Ba­ri­ju, gdje su do­spje­le 9. ma­ja 1087., po ne­ki­ma 1096. go­di­ne, na­kon što su pred na­pa­di­ma Tu­ra­ka iz­mje­šte­ne iz Ma­le Azi­je. Iz nje­go­vih ču­do­tvor­nih mo­šti­ju ne­pre­sta­no iz­bi­ja sve­to mi­ro, ko­jim se li­je­če bo­le­sni­ci.
Ž.J.