Ono što je pret­hod­nih da­na bi­lo ak­tu­el­no i iza­zva­lo po­zi­tiv­ne ko­men­ta­re na go­to­vo svim in­ter­net por­ta­li­ma je­ste vjen­ča­nje u Bo­go­ro­di­ci Lje­vi­škoj u Pri­zre­nu, cr­kvi ko­ja je kroz svo­ju isto­ri­ju, na­ro­či­to u po­gro­mu 2004. go­di­ne pre­tr­pje­la ogrom­na stra­da­nja. Glav­ni ak­te­ri ove li­je­pe pri­če su mla­den­ci Ivan Ze­če­vić iz Bi­je­le kod Her­ceg No­vog i Ne­da Go­lu­bo­vić iz Ko­to­ra. Od­lu­ku da vjen­ča­nje bu­de baš u ovoj cr­kvi, u car­skom gra­du Pri­zre­nu do­ni­je­li su za­jed­no.
- Od po­čet­ka je po­sto­ja­la že­lja da se vjen­ča­mo na Ko­sme­tu, u ne­koj od na­ših broj­nih sve­ti­nja. Ov­dje smo po­če­li na­šu lju­bav­nu pri­ču, bi­lo je lo­gič­no da je ov­dje i kru­ni­še­mo bra­kom uz po­moć na­šeg pri­ja­te­lja Iva­na Ra­šo­vi­ća ko­ji je ovo pu­to­va­nje vje­što is­pla­ni­rao i or­ga­ni­zo­vao. Go­to­vo da ne­ma ma­na­sti­ra na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ko­ji pro­te­klog vi­ken­da ni­smo ob­i­šli – ka­že mla­do­že­nja Ivan. Vjen­ča­nju ko­je je oba­vio sve­šte­nik Đor­đe Ste­fa­no­vić pri­su­stvo­va­li su i Sr­bi ko­ji su osta­li na svo­jim og­nji­šti­ma a ko­jih je po­ra­ža­va­ju­će ma­li broj, me­đu nji­ma i Mi­li­ca, je­di­no srp­sko di­je­te u Pri­zre­nu. Pri­zren­ski Sr­bi ni­su kri­li odu­še­vlje­nje što se na­po­kon u nji­ho­vom gra­du de­ša­va ne­što ova­ko li­je­po. Vjen­ča­nja u cr­kva­ma u Pri­zre­nu su pra­va ri­jet­kost, na­ro­či­to u Bo­go­ro­di­ci Lje­vi­škoj, u ko­joj, po ri­je­či­ma sve­šte­ni­ka Đor­đa ni­je bi­lo vjen­ča­nja Bog zna od ka­da.
- Iskre­no, ni­smo se na­da­li ovo­li­koj me­dij­skoj pa­žnji. Mi­sli­li smo da će ovo bi­ti jed­no skrom­no vjen­ča­nje u naj­u­žem kru­gu – mi i ku­mo­vi, me­đu­tim, is­po­sta­vi­lo se da je ovo ri­jet­ka pri­li­ka da se mla­den­ci vi­de u na­šim sve­ti­nja­ma na Ko­sme­tu. Ovo je ne­što što ni­smo mo­gli ni sa­nja­ti, dra­go nam je da smo ovim na­šim ge­stom, a opet pro­mi­slom Bož­jim, na­da­mo se, pri­zren­skim Sr­bi­ma ba­rem je­dan dan upot­pu­ni­li ne­čim li­je­pim, omo­gu­ći­li im da na krat­ko po­bjeg­nu od su­ro­ve re­al­no­sti – ka­žu mla­den­ci. Odu­še­vlje­nje ni­su kri­li ni kum i ku­ma, ko­ji ka­žu da im je ovo bi­la iz­u­zet­na čast. Ipak, do­da­ju:
- Tu­žno je što u gra­du od sko­ro 250.000 sta­nov­ni­ka, Du­ša­no­vom Pri­zre­nu, ima ve­o­ma ma­lo Sr­ba. S dru­ge stra­ne, ra­du­je me to što su ovi na­ši lju­di ov­dje po­seb­ni, pu­ni vje­re, lju­ba­vi i na­de, ma­la ali slo­žna za­jed­ni­ca, za­bo­ra­vlje­na či­ni mi se od svih nas - ka­že kum Dra­gan Vi­da­ko­vić.
- Sve je bi­lo pre­li­je­po ali je na me­ne po­se­ban uti­sak osta­vi­la šet­nja Pri­zre­nom, od Sa­bor­ne cr­kve Sve­tog Đor­đa do cr­kve Hri­sta Spa­sa, sve do Pri­zren­ske tvr­đa­ve iz­nad gra­da, pu­no zna­ti­želj­nih po­gle­da pro­la­zni­ka, raz­li­či­te re­ak­ci­je lju­di kad nas ugle­da­ju – do­da­je ku­ma Dra­ga­na Da­ba­no­vić.
- Na­da­mo se da smo ovom na­šom od­lu­kom, i vjen­ča­njem, pod­sta­kli naš na­rod da se za­mi­sli nad sud­bi­nom Ko­sme­ta i na­šeg na­ro­da ta­mo. Ne­ka ovo bu­de naš skrom­ni do­pri­nos ob­no­vi, ne sa­mo Pri­zre­na ne­go i ci­je­log Ko­so­va i Me­to­hi­je. Ako Bog da i dje­cu će­mo kr­sti­ti u ne­koj na­šoj sve­ti­nji na Ko­sme­tu - za­klju­ču­ju mla­den­ci Ivan i Ne­da za ovu na­šu krat­ku pri­ču s nji­ma, za „Dan” ko­ji se pri­dru­žu­je če­stit­ka­ma sa že­ljom da gdje ove go­di­ne vjen­ča­va­li idu­će kr­šta­va­li.
Z. Ša­ko­tić