RO­ŽA­JE – Ži­te­lji se­la Lu­či­ce, uda­lje­nog od Ro­ža­ja 10 ki­lo­me­ta­ra, ko­je bro­ji pe­de­se­tak do­ma­ćin­sta­va, su­o­če­ni su sa broj­nim pro­ble­mi­ma, od od ogrom­ne ne­za­po­sle­no­sti, si­ro­ma­štva, ne­a­de­kvat­ne put­ne in­fra­struk­tu­re, ne­do­stat­ka pro­dav­ni­ce, pa do lo­še snab­dje­ve­no­sti elek­trič­nim na­po­nom. Ži­te­lji Lu­či­ca is­ti­ču da se­lo po­la­ko pu­sti jer omla­di­na od­la­zi, a star­ci umi­ru.
– Lju­di ov­dje mno­go obo­li­je­va­ju i sma­tra­mo da je to po­sle­di­ca stre­sa jer ro­di­te­lji te­ško pod­no­se to što nji­ho­va dje­ca od­la­ze iz se­la u ino­stran­stvo. Želj­ni su da vi­de njih i svo­je unu­ke. Ži­vot nas ko­ji smo osta­li ov­dje je ta­vo­re­nje bez ika­kve per­spek­ti­ve i na­de u bo­lju bu­duć­nost. Sma­tra­mo da je za ova­kvo sta­nje od­go­vor­na vlast ko­ja sve ra­di u svom in­te­re­su jer ra­de sa­mo za se­be i svo­je naj­bli­že a gra­đa­ni su pre­pu­šte­ni da se sna­la­ze ka­ko zna­ju i umi­ju – tvr­de mje­šta­ni se­la Lu­či­ce.
Za­mje­nik pred­sjed­ni­ka MZ Haj­ro Kuč, po­tvr­đu­je na­vo­de svo­jih kom­ši­ja i ka­že da mla­di kon­stant­no na­pu­šta­ju se­lo i odlaze u ino­stran­stvo upra­vo zbog ne­mo­guć­no­sti da ov­dje na­đu za­po­sle­nje. On is­ti­če da je i Me­lja Kuč, pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce iz istih raz­lo­ga oti­šao u za­pad­nu Evro­pu.
– Uglav­nom od­la­ze po­je­din­ci ra­di po­sla dok nji­ho­ve po­ro­di­ce osta­ju u se­lu i ži­ve od nov­ca ko­ji im ša­lju nji­ho­vi naj­mi­li­ji. U na­šem se­lu su za­po­sle­na sve­ga dva ži­te­lja, je­dan ra­di u po­li­ci­ji, a dru­gi u Do­mu zdra­vlja – ka­že Kuč.
Na pi­ta­nje ka­ko je mo­gu­će da mje­šta­ni ko­ji ima­ju pra­vo gla­sa, i po­red te­ških uslo­va za ži­vot, re­dov­no gla­sa­ju par­ti­je na vla­sti, Kuč na­gla­ša­va da mno­gi pod­li­je­žu pro­pa­gan­di ko­ju ši­re par­tij­ski ak­ti­vi­sti.
– Po­je­din­ci to­li­ko ši­re pro­pa­gan­du kao da mi ži­vi­mo u sa­vr­še­nim uslo­vi­ma i da nam ni­šta ne ne­do­sta­je. Oni ko­ji go­vo­re da ov­dje ima me­da i mli­je­ka, vje­ro­vat­no ima­ju ne­ka­kve ko­ri­sti od to­ga jer im vlast po ne­što udo­vo­lja­va. To je jed­na vr­sta pri­ti­ska da se osi­ro­ma­še­no sta­nov­ni­štvo pri­vo­li da gla­sa one ko­ji ni­šta ne či­ne da nam po­bolj­ša­ju ži­vot. Do­ma­ćin­stva uglav­nom pre­ži­vlja­va­ju od so­ci­ja­la jer je stoč­ni fond de­set­ko­van u od­no­su na osam­de­se­te go­di­ne pro­šlog vi­je­ka ka­da se ov­dje ve­o­ma do­bro ži­vje­lo od sto­čar­stva – na­vo­di Kuč, is­ti­ču­ći da od pro­mje­ne vla­sti na lo­kal­nom ni­vou za vi­še od tri go­di­ne ni­šta ni­je ura­đe­no u nji­ho­vom se­lu.
– Što se ti­če MZ Lu­či­ce, ok­tu­el­na vlast ni­šta ni­je do­sad uči­ni­la na stva­ra­nju uslo­va za bo­lji ži­vot gra­đa­na. U vi­še na­vra­ta obra­ća­li smo se lo­kal­noj upra­vi sa za­htje­vom da ri­je­ši ne­ko­li­ko naj­nu­žni­jih pro­je­ka­ta, ali od to­ga ni­šta ni­je bi­lo- kaže Kuč.
On do­da­je da su od lo­kal­ne upra­ve tra­ži­li da as­fal­ti­ra se­o­ski put u du­ži­ni od 1,5 ki­lo­me­ta­ra kao i da put oči­sti na ne­ko­li­ko mje­sta, te da im ura­de raz­djel­ni­ce na dva ba­ze­na sa ko­jih se se­lo snab­di­je­va vo­dom.
– Ni po ovom pi­ta­nju lo­kal­na upra­va nam ni­je okre­nu­la gla­vu. Što se ti­če elek­trič­nog na­po­na sko­ro da ga i ne­ma­mo. Da­le­ko­vod pre­ma na­šem se­lu je u ras­pa­du, dr­ve­ni stu­bo­vi su sa­tru­li a ka­da pa­da sni­jeg ili du­va vje­tar mi re­dov­no osta­je­mo bez stru­je. Što se ti­če vo­do­snab­di­je­va­nja, ima­li smo sre­će da je je­dan pri­vred­nik u za­mje­nu za vre­lo ko­je je bi­lo bli­že nje­go­voj fa­bri­ci, na­ma do­veo vo­du i za­u­vi­jek ri­je­šio ba­rem ovaj pro­blem sa ko­jim smo se su­o­ča­va­li de­ce­ni­ja­ma. Me­đu­tim, ba­ze­ni ne­ma­ju vo­do­ra­zdjel­ni­ce pa je po­tro­šnja vo­de ogrom­na. Zbog to­ga smo tra­ži­li od lo­kal­ne upra­ve da nam ri­je­ši ovaj pro­blem – ka­že Kuč, is­ti­ču­ći da se ži­te­lji Lu­či­ca na­da­ju da će ak­tu­el­na vlast do kra­ja man­da­ta, ri­je­ši­ti bar je­dan od nji­ho­vih pro­ble­ma.
V.Rat­ko­vić


Ne­mo­gu­će oži­vje­ti po­ljo­pri­vre­du

Kuč na­vo­di da broj­ni do­ma­ćin­i, iako ži­ve u se­lu, ne ga­je sto­ku.
– Ima do­ma­ći­na ko­ji dr­že jed­nu ili dvi­je kra­ve. Ra­ni­je je bi­lo sra­mo­ta da ne­ko iz se­la ku­pu­je sir i mli­je­ko u pro­dav­ni­ci. Da­nas je to nor­mal­no, pa u na­šem se­lu ima onih ko­ji ku­pu­ju te na­mir­ni­ce ili kod kom­ši­ja u se­lu ili, pak, na grad­skoj pi­ja­ci. Sve ovo vo­di u pro­past se­la, po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva – ka­že Kuč, uz pod­sje­ća­nje da su se­dam­de­se­tih i osam­de­se­tih go­di­na li­va­de u Lu­či­ca­ma bi­le pre­pla­vlje­ne sta­di­ma ova­ca i kr­di­ma go­ve­da.
– Lju­di su dr­ža­li sto­ku sve do 90-ih go­di­na, a od ta­da je sve kre­nu­lo u su­no­vrat. Bi­la su to te­ška vre­me­na ka­da su broj­ne po­ro­di­ce oti­šle u ino­stran­stvo iz stra­ha od rat­nih de­ša­va­nja, a stoč­ni fond je na­glo opao. U li­va­de sa ko­jih se ne­ka­da mo­glo uko­si­ti na de­se­ti­ne to­va­ra si­je­na već tri de­ce­ni­je ko­sa­či ne ula­ze, ob­ra­sle su u ko­rov, a sa­da­šnji vla­sni­ci uglav­nom mla­dež ko­ja je oti­šla da ži­vi u grad ili u ino­stran­stvo, i ne zna­ju gdje su te li­va­de i me­đe – ka­že Kuč, ko­ji sma­tra da je sko­ro ne­mo­gu­će oži­vje­ti po­ljo­pri­vre­du.


Do­ma­ćin­stva pre­ži­vlja­va­ju od so­ci­ja­le

– Sa­gle­da­va­ju­ći si­tu­a­ci­ju u Lu­či­ca­ma, ži­te­lji su su­o­če­ni sa ogrom­nim si­ro­ma­štvom, ali ne­ka­ko se pre­ži­vlja­va. Broj­na do­ma­ćin­stva pre­ži­vlja­va­ju od so­ci­ja­la ta­ko da o ne­koj per­spek­ti­vi u raz­vo­ju po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva ne mo­že­mo go­vo­ri­ti. In­ter­ne­ta u se­lu ne­ma­mo, a i sig­nal za mo­bil­nu mre­žu je ja­ko loš. Ako ho­će­mo da oba­vi­mo raz­go­vor mo­ra­mo iza­ći ba­rem 200 me­ta­ra iz­nad se­la. Sma­tra­mo da bi nad­le­žni ba­rem na ovo­me mo­gli po­ra­di­ti – za­klju­ču­je Kuč.


Prioritetno uređenje dvorišta škole

- Je­dan od naj­pri­o­ri­tet­ni­jih pro­ble­ma je ure­đe­nje dvo­ri­šte osnov­ne ško­le ka­ko bi na­ša dje­ca u nje­mu bi­la si­gu­r­na. Obje­kat je iz­gra­đen pri­je ne­ko­li­ko go­di­na i tre­ba­lo je ri­je­ši­ti pi­ta­nje vi­so­ke škar­pe ko­ja se re­dov­no od­ro­nja­va a ka­me­nje ko­je pa­da niz tu str­mi­nu sva­ko­dnev­na je pri­jet­nja uče­ni­ci­ma jer mo­že da ih ubi­je. Iz stra­ha da se ne­kom od dje­ce ne do­go­di ne­sre­ća MZ je tra­ži­la od lo­kal­ne upra­ve da pro­stor oko ško­le ure­di. Me­đu­tim, ni­ko od nad­le­žnih ni­je ni ob­i­šao ško­lu ka­ko bi ovaj pro­je­kat ma­kar upi­sao u in­ve­sti­ci­o­ne pla­no­ve – na­gla­ša­va Kuč.