NIK­ŠIĆ - Ži­te­lji Lu­ko­va li­tur­gij­ski i sa­bor­no pro­sla­vi­li su ju­če pra­znik Ro­đe­nja Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja i Pre­te­če ko­jem je i po­sve­će­na se­o­ska cr­kva. Sve­tu li­tur­gi­ju slu­ži­li su pro­to­je­rej sta­vro­for Dra­gan Kru­šić i sve­šte­nik Mir­ko Vu­ko­tić. Osve­štan je i pre­re­zan slav­ki ko­lač i oba­vlje­no pri­če­šće vjer­nog na­ro­da. Pro­to­je­rej sta­vro­for Kru­šić be­sje­dio je da je Sv. Jo­van Kr­sti­telj ključ­na lič­nost u do­mo­stro­ju na­še­ga spa­se­nja, on je onaj ko­ji je bla­go­vi­je­stio do­la­zak go­spod­nji ri­je­či­ma „Po­kaj­te se jer se pri­bli­ži car­stvo ne­be­sko“. Pri­pre­mio je ljud­ski rod, is­ta­kao je pro­to­je­rej Kru­šić, za spa­si­te­ljev do­la­zak i bla­go­vje­sti­telj je po­ka­ja­nja.
-Ono dr­vo ko­je ra­đa plo­da ono do­no­si plod za ži­vot vječ­ni. To su one du­še ko­je se istin­ski ka­ju za svo­je gre­ho­ve, ko­ji ih uvi­đa­ju. Da se čo­vjek istin­ski po­ka­je, pre­o­bra­zi du­šom i ti­je­lom, da uvi­di svo­je gre­ho­ve ko­je je či­nio i da se ne vra­ća na taj pre­đa­šnji gre­hov­ni ži­vot i to pr­lja­nje u stra­sti­ma ovo­ze­malj­skim već da ode pre­po­ro­đen si­lom bo­ži­jom, si­lom Sv. i ži­vo­tvor­no­ga Du­ha - be­sje­dio je pro­to­je­rej sta­vro­for Kru­šić.
Ključ­na ulo­ga Sv. Jo­va­na Kr­sti­te­lja, is­ta­kao je on, bi­la je na ri­je­ci Jor­da­nu ka­da je kr­stio Isu­sa Hri­sta, i tim či­nom spa­si­telj nam po­ka­zao put spa­se­nja, put ko­jim nas otva­ra­ju vra­ta car­stva ne­be­sko­ga. Lu­kov­ska cr­kva, be­sje­dio je pro­to­je­rej sta­vro­for Kru­šić, pra­znik ro­đe­nja naj­ve­ćeg od že­ne ro­đe­nog, ko­ji je u na­ro­du po­znat i kao Ivanj­dan, pro­sla­vlja u svom ve­li­kom sja­ju, a sve je vi­še onih ko­ji do­la­ze na sve­tu slu­žbu.
- Da­nas smo se sa­bra­li na mje­stu gdje su se sa­bi­ra­li va­ši pre­ci, i gdje bi ljep­šte ne­go u cr­kvi pre­da­ka. Oni su ovu cr­kvu zi­da­li s ve­li­kom vje­rom, lju­ba­vlju, sa ve­li­kom žr­tvom u tim te­škim i oskud­nim vre­me­ni­ma. Zi­da­li i sa­gra­di­li su se da su u njoj mo­li­te vi nji­ho­vi pre­ci, da sla­vi­te ime bo­ži­je ona­ko ka­ko su ga oni sla­vi­li i da svu na­du po­lo­ži­te na go­spo­da bo­ga ona­ko ka­ko su oni po­la­ga­li u te­škim i pre­sud­nim vre­me­ni­ma. Ov­dje i ubu­du­će da se sa­bi­ra­te, svo­ju dje­cu kr­šta­va­te, da se ne­vjen­ča­ni vjen­ča­va­ju, ne­is­po­vi­je­đe­ni is­po­vi­je­da­ju i pri­če­šću­ju sve­tim taj­na­ma Hri­sto­vim - ka­zao je pro­to­je­rej Kru­šić.
Cr­kva Sv. Jo­va­na u Lu­ko­vu, re­kao je pred­sjed­nik Cr­kve­nog od­bo­ra Lju­bo­mir Jo­va­no­vić, je­ste gra­đe­na u te­škim vre­me­ni­ma. Sa­da­šnji hram, ka­zao je on, sa­gra­đen je kra­jem 19. vi­je­ka, ali je na nje­go­vom mje­stu po­sto­ja­la mno­go sta­ri­ja cr­kva, gra­đe­na od lu­če­vog dr­ve­ta.
-Ivanj­dan je za vri­je­me Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je na ovom mje­stu oku­pljao ci­je­lo lu­kov­sko ple­me. On­da je do­šlo opet jed­no te­ško vri­je­me, vri­je­me ko­mu­ni­zma pa je na­še sa­bo­ra­va­nje iš­če­zlo, a cr­kva je du­go slu­ži­la za od­la­ga­nje ra­znog ma­te­ri­ja­la. Do­la­skom mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja na tron cr­no­gor­sko-pri­mor­ske Mi­tro­po­li­je si­tu­a­ci­ja se pro­mi­je­ni­la, za nas na bo­lje. Uz po­moć i trud na­šeg pre­đa­šnjeg pa­ro­ha Va­si­li­ja Br­bo­ri­ća cr­kvu smo po­če­li pa­zi­ti, slu­žbe se slu­že, a mi se sa­bi­ra­mo - re­kao je Jo­va­no­vić.Te­ška vre­me­na za pra­vo­slav­ni na­rod u Cr­noj Go­ri, ipak, sma­tra on, još uvi­jek ni­je­su pro­šla. Po­sto­je na­sr­ta­ji na na­še sve­te hra­mo­ve, a na „sna­zi“ je i pro­gon sve­šten­stva i mo­na­štva.
-Svi smo svje­do­ci te na­še tra­ge­di­je. I ov­dje na Lu­ko­vu bi­lo je po­ku­ša­ja oti­ma­či­ne cr­kve­ne ze­mlje, ali se sa Bo­gom ne mo­že ra­to­va­ti, jer je ja­či od sve­ga i od svih. Ta­ko je nas kod pre­dač­ke cr­kve sva­ke go­di­ne sve vi­še, a na­ši sa­bo­ri su sve ljep­ši - is­ta­kao je Jo­va­no­vić.
Do­ma­ćin ovo­go­di­šnjeg sa­bra­nja na Lu­ko­vu i hra­mov­ne sla­ve bio je mje­šta­nin Pe­tar Mar­kov Đur­đe­vac sa po­ro­di­com, a za na­red­nu go­di­nu te oba­ve­ze se pri­hva­tio Bran­ko Vuč­ko­vić.
Ju­če­ra­šnjem sa­bra­nju osim Lu­ko­vlja­na pri­su­stvo­va­la su i nji­ho­va bra­ća po Hri­stu iz su­sjed­ne Žu­pe i Dra­go­vo­lji­ća, a pri­god­nim ri­je­či­ma svi­ma su se obra­ti­li Mu­lun Đur­đe­vac u ime do­ma­ći­na, i be­sjed­nik Ba­ja Kru­la­no­vić.
B.Bra­šnjo


Tri zvo­na oku­plja­ju na­rod

Cr­kva u Lu­ko­vu bi­la je po­ha­ra­na pri­je jed­nog vi­je­ka, ka­da je austro-ugar­ski oku­pa­tor ski­nuo nje­na zvo­na, ko­ja su, na­vod­no, po­tom pre­to­plje­na u to­pov­ska đu­lad. Na zvo­ni­ku je osta­lo sa­mo jed­no, ko­je je, zbog te­škim vre­me­na, sa­mo po­vre­me­no i sti­dlji­vo po­zi­va­lo na mo­li­tvu one ta­da ma­lo­broj­ne vjer­ne i ne­u­stra­ši­ve. Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci Lu­ko­vlja­nin Ra­do­ji­ca Ra­do­vić u znak sje­ća­nja na svo­je pret­ke i za du­šu svog pre­mi­nu­log oca Mir­ka, dje­da Ra­do­ji­ce či­je ime no­si, i ba­be Mar­gi­te, cr­kvi je da­ri­vao dva zvo­na, ko­ja da­nas, sa pre­o­sta­lim jen­dim, u svo­joj pu­no­ći po­zi­va­ju ži­te­lje na sve­tu slu­žbu. Cr­kva na Lu­ko­vu, ko­ju su ina­če gra­di­la ta­mo­šnja brat­stva­Đur­đe­vac, Ra­do­vić, Jo­va­no­vić, Šku­le­tić, Vuč­ko­vić, Đu­ka­no­vić, Jo­co­vić, Vu­ko­tić, Mar­ko­vić i  Pe­ro­še­vić, u pro­te­klim go­di­na­ma vi­še pu­na je ob­na­vlja­na.