RO­ŽA­JE- Usled kon­ti­nu­i­ra­nog ise­lja­va­nja sta­nov­ni­štva s pod­ruč­ja ro­žaj­ske op­šti­ne broj ži­te­lja se iz da­na u dan sma­nju­je, na­ro­či­to na se­o­skom pod­ruč­ju. Pri­ti­snu­ti ne­ma­šti­nom i te­škim uslo­vi­ma za ži­vot, ži­te­lji se­la od­la­ze ka Za­pad­noj Evro­pi ili pak na jug Cr­ne Go­re tr­bu­hom za kru­hom. Ne­ko­li­ko ži­te­lja MZ Bi­še­vo, jed­nog od ne­ka­da naj­broj­ni­jih se­la ko­je je od gra­da uda­lje­no vi­še od 20 ki­lo­me­ta­ra, is­ti­ču da je broj sta­nov­ni­ka u po­sled­njih pet go­di­na vi­še ne­go de­set­ko­van. Di­rek­tor osmo­ra­zred­ne ško­le ,,Mi­lun Iva­no­vić” u Bi­še­vu, i do­sko­ra­šnji pred­sjed­nik MZ Dži­bo Ta­hi­ro­vić, ka­že da je pri­je dva­de­se­tak go­di­na ovu ško­lu po­ha­đa­lo 450 uče­ni­ka, a da ih da­nas ima 220, ra­ču­na­ju­ći i uče­ni­ke iz MZ Ra­de­ti­na.
-Ži­vot u se­lu po­la­ko za­mi­re. Ka­ko je kre­nu­lo, ov­dje će na kra­ju osta­ti sa­mo star­ci. U po­sled­njih de­set go­di­na sta­nov­ni­štvo se ise­lja­va u kon­ti­nu­i­te­tu pa u po­je­di­nim za­se­o­ci­ma, kao što su Ćo­ro­vi­ći, ne­ma ni jed­nog omla­din­ca, a broj­na do­ma­ćin­stva su za­tvo­re­na. Slič­na je si­tu­a­ci­ja i u MZ Ra­de­ti­na gdje ta­ko­đe ne­ma omla­di­ne – ka­že Ta­hi­ro­vić, is­ti­ču­ći da je Bi­še­vo, ka­da je on bio pred­sjed­nik MZ, bro­ja­lo 180 do­ma­ćin­sta­va, a da ih sa­da ne­ma ni sto­ti­nu.
Ži­te­lji Bi­še­va na­gla­ša­va­ju da su osnov­ni raz­lo­zi od­la­ska ži­te­lja ne­do­sta­tak rad­nih mje­sta, lo­ša in­fra­struk­tu­ra i sla­bo vo­do­snab­di­je­va­nje i na­pa­ja­nje elek­trič­nom ener­gi­jom. Ka­žu da su u ve­li­kom bro­ju za­se­la­ka ne­u­re­đe­ni pu­te­vi i da je po­ljo­pri­vre­da za­mr­la. Ak­tu­el­ni pred­sjed­nik MZ Će­rim Mu­ko­vić is­ti­če da se­lo na­pu­šta­ju či­ta­ve po­ro­di­ce.
-Si­gu­ran sam da ni­ko odav­de ni­je oti­šao za­to što mu je bi­lo do­bro već zbog ne­vo­lje u ko­joj su se za­te­kli ži­te­lji usled te­ške eko­nom­ske si­tu­a­ci­je. Ne­ma po­sla, ma­lo je ula­ga­nja u po­ljo­pri­vre­du. Ne­ka­da su ov­dje ra­di­le broj­ne fa­bri­ke, ali su rad­ni­ci osta­vlje­ni na uli­ci. Bi­še­vo je za po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je na­pu­sti­lo pre­ko 40 od­sto sta­nov­ni­štva ko­je je oti­šlo u po­tra­zi za po­slom i bo­ljim ži­vo­tom. Zbog si­ro­ma­štva mno­gi mla­di lju­di ni­su ima­li pri­li­ku da for­mi­ra­ju sop­stve­na do­ma­ćin­stva već ži­ve u za­jed­ni­ca­ma. Ži­vi se od da­nas do sju­tra. Te­ško se pre­ži­vlja­va od po­ljo­pri­vre­de, jer su ima­nja usit­nje­na pa ne­ma mo­guć­no­sti za ne­ki bi­znis u toj obla­sti. Ima­mo pro­dav­ni­cu s ve­o­ma ma­lim bro­jem ar­ti­ka­la, ko­ja prak­tič­no li­či na ki­osk pa smo pri­nu­đe­ni da za na­mir­ni­ce ide­mo u grad, ko­ji je uda­ljen pre­ko 20 ki­lo­me­ta­ra. Or­ga­ni­zo­va­nog pre­vo­za ne­ma, a vo­zi­la tre­ba na­pu­ni­ti go­ri­vom što mno­gi ne mo­gu da pri­u­šte. Oni ko­ji pri­ma­ju so­ci­ja­le su u naj­te­žoj si­tu­a­ci­ji. De­se­tak do­ma­ćin­sta­va dr­ži po pet- šest kra­va dok osta­li je­dva uspi­je­va­ju da iz­dr­ža­va­ju po jed­nu ili dvi­je – ka­že Mu­ko­vić, ko­ji na­gla­ša­va da je naj­te­ža si­tu­a­ci­ja u za­se­o­ku Ta­hi­ro­vi­će gdje su do­ma­ćin­stva vi­še ne­go pre­po­lo­vlje­na.
-Trend od­la­ska se i da­lje na­sta­vlja, a uko­li­ko se ne za­u­sta­vi ovo se­lo će za krat­ko vri­je­me pot­pu­no opu­stje­ti – upo­zo­ra­va Mu­ko­vić, ko­ji na­gla­ša­va da se ise­lja­va­ju i ži­te­lji dru­gih se­la, pa i grad­ske sre­di­ne.
On ka­že da iz go­di­ne u go­di­nu u MZ Bi­še­vo opa­da na­ta­li­tet.
-Ne­ka­da su po­ro­di­ce bi­le osmo­čla­ne, a sa­da je naj­vi­še če­tvo­ro­čla­nih, jer, ka­ko je ne­ko re­kao, vuk se raz­mno­ža­va ono­li­ko ko­li­ko ima hra­ne. Na­ta­li­tet je sve ma­nji usled si­ro­ma­štva, pa se po­ro­di­ce od­lu­ču­ju na mak­si­mal­no dvo­je dje­ce – ka­že Mu­ko­vić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, vi­še od 50 od­sto ži­te­lja Bi­še­va je u psi­hič­koj kri­zi , ma­da to ne že­le da pri­zna­ju.
-Ja imam če­tvo­ro­čla­nu po­ro­di­cu i po­ku­ša­vam da je pre­hra­nim ra­dom u sto­lar­skoj ra­di­o­ni­ci ko­ja vi­še ne funk­ci­o­ni­še ne­go što ra­di, zbog sla­be pla­te­žne mo­ći sta­nov­ni­štva. Ma­lo se ba­vi­mo po­ljo­pri­vre­dom i po­ku­ša­vam da dvo­je dje­ce iz­ve­dem na put, ali ne vi­dim per­spek­ti­vu za njih u ovoj sre­di­ni, pa ni u dr­ža­vi – is­ti­če Mu­ko­vić.
Pred­sjed­nik lo­kal­nog Udru­že­nja po­ljo­pri­vred­ni­ka Emin Si­na­no­vić, ko­ji ži­vi u MZ Bi­še­vo, is­ti­če da je od­la­skom sta­nov­ni­štva, de­set­ko­van i stoč­ni fond.
-Lju­di su za­te­če­ni u ne­mo­gu­ćim uslo­vi­ma, jer i ono sto­ke što su ima­li te­ško uspi­je­va­ju da pla­si­ra­ju na tr­ži­šte za­to su mno­gi di­gli ru­ke od sve­ga i da bi se iz­bo­ri­li za eg­zi­sten­ci­ju oti­šli iz se­la. Ono što pro­da­mo ne mo­že­mo da na­pla­ti­mo. Tr­gov­ci do­đu i uzmu sto­ku na ve­re­si­ju, a no­vac kam­či­mo kao da tra­ži­mo ne­što nji­ho­vo, a ne ono što smo za­ra­di­li. Ista je si­ta­u­ci­ja i sa mli­je­kom i dru­gim pro­iz­vo­di­ma. Imam far­mu od pet­na­e­stak kra­va i da mo­gu da ih pro­dam sad bih to uči­nio, ali ne­mam ko­me jer tim po­slom ni­ko ne­će da se ba­vi. Ima­nja su usit­nje­na, tro­ško­vi vi­so­ki, pre­hra­na sku­pa. Naj­ve­ći pro­blem pred­sta­vlja ne­mo­guć­nost na­pla­te. Po­ljo­pri­vred­ni­ci zbog to­ga upa­da­ju u du­go­va­nja, a oni što ima­ju kre­di­te ne mo­gu da ih vra­ća­ju, op­te­re­će­ni su hi­po­te­ka­ma i za­te­znim ka­ma­ta­ma, što uti­če da se sve ma­nji broj od­lu­ču­je na bi­znis u sto­čar­stvu – ka­zao je Si­na­no­vić, is­ti­ču­ći da je slič­na si­tu­a­ci­ja i u osta­lim se­li­ma.
V.Ra.


Je­di­ni spas smje­na vla­sti

-Ise­lja­va­njem je ugro­že­na kom­plet­na te­ri­to­ri­ja op­šti­ne Ro­ža­je či­ta­vog sje­ve­ra, što je po­sle­di­ca za­tva­ra­nja broj­nih fa­bri­ka. Za ova­kvo sta­nje je naj­od­go­vor­ni­ja dr­žav­na vlast ko­ja je po­za­tva­ra­la fa­bri­ke, a na­rod osta­vi­la na cje­di­lu. Ne mo­gu da shva­tim da nam se ovo de­ša­va. Ni­sam mo­gao da za­mi­slim da će nas ova­kva bi­je­da sna­ći. Lju­di su iz­gu­bi­li na­du u bo­lji ži­vot. Si­stem vla­da­vi­ne ak­tu­el­ne vla­sti u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je je uni­štio sva­ku vri­jed­nost. Cr­nom Go­rom vla­da gru­pa lju­di ko­ji su uni­šti­li sve što je mo­glo da se uni­šti da bi ste­kli ko­rist i imo­vi­nu za se­be, a po­šte­ne i obič­ne gra­đa­ne pri­mo­ra­li su da se bo­re za op­sta­nak i go­li ži­vot. Je­di­ni spas je smje­na ove vla­sti, ali su­šti­na je u to­me što u ovoj ze­mlji ne­ma na­ro­da, jer da nas ima ovo tla­če­nje po­šte­nih gra­đa­na ne bi tra­ja­lo ni 24 sa­ta. Ova vlast je ubi­la na­rod­nu svi­jest, što je naj­o­pa­sni­je. Cr­na Go­ra je mo­gla da bu­de vo­de­ća ze­mlja u re­gi­o­nu po eko­no­mi­ji u ko­joj bi či­sta­či­ca mo­gla da ima pla­tu 1.000 eura sa­mo da su njo­me ru­ko­vo­di­li struč­ni i od­go­vor­ni po­li­ti­ča­ri – sma­tra Mu­ko­vić.


Vra­ti­li bi se da ima po­sla

-Vlast da­je sub­ven­ci­je po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma, ali to je ne­do­volj­no da bi sti­mu­li­sa­la mla­de lju­de da se ba­ve tim po­slom i da se za­dr­ža­va­ju u se­li­ma. I lo­kal­na vlast je obe­ća­la ne­ka­kva ula­ga­nja od 80.000 eura u po­ljo­pri­vre­du za ovu go­di­nu, ali ne znam ko­ga će oni s ta­ko ma­lo sred­sta­va da sti­mu­li­šu da uđe u po­ljo­pri­vred­ni bi­znis... Ma­da do­sad ni­sam čuo da su ne­ko­me ne­što da­li – ka­zao je Si­na­no­vić.
On is­ti­če da se lju­di osva­ko­dnev­no ise­lja­va­ju i mu­če se na raz­ne na­či­ne da za­vr­še pa­pi­re u ino­stran­stvu, a po­tom od­vo­de fa­mi­li­je.
-Ov­dje omla­di­na ne­ma ni­ka­kvog po­sla pa ve­ći­na uglav­nom od­la­zi u ino­stran­stvo. Ko­li­ko ču­jem, ni ta­mo ni­je sjaj­no, ali je si­gur­no bo­lje ne­go ov­dje, gdje je sve pot­pu­no za­mr­lo. Vje­ru­jem da bi se mno­gi od njih vra­ti­li kad bi ima­li po­sla – is­ti­če Si­na­no­vić.