DA­NI­LOV­GRAD - Ka­da se sa nik­šić­ke ma­gi­stra­le, ne­gdje i bli­zi­ni Žu­te gre­de, skre­ne de­sno stig­ne se do Ku­ja­ve. Ma­lo se­la u Bje­lo­pa­vli­ći­ma, pa i u Cr­noj Go­ri, ima­ju to­li­ko le­gen­di kao Ku­ja­va. Ka­da bi ne­ko že­lio sa­mo da ih ču­je tre­ba­lo bi da u Ku­ja­vi pro­ve­de do­bar dio svo­ga ži­vo­ta. Ipak, i oni ko­ji se u Ku­ja­vi krat­ko za­dr­že ima­ju šta da vi­de, a pra­vo je ču­do da u op­štin­skim kul­tur­nim i tu­ri­stič­kim pla­no­vi­ma ne­ma ni slo­va o pre­da­nji­ma ko­ja su se na­se­li­la u Ku­ja­vi i ži­ve i da­nas upr­kos ne­ma­ru i za­bo­ra­vu. Mo­žda je to za­slu­ga ne­vi­dlji­vih rječ­nih vi­la ko­je iz du­bi­na Ze­te po­ne­kad po­tra­že od­mor na oba­li i us­put obi­đu ku­jav­ska zna­me­nja. A sva ona obi­lje­že­na su kr­stom kao svje­do­kom stra­da­nja ne­ke­da­šnjih ži­te­lja Ku­ja­ve.
Pr­vi od tih kr­sto­va sra­slih sa ka­me­nom na­la­zi se na sa­mom ula­zu u se­lo. Okru­žen je ši­bljem ali se ipak mo­že pri­mi­je­ti­ti i iz da­lji­ne. Po pre­da­nju taj ka­men- krst je grob prin­ce­ze Ku­ja­ve, po ko­joj ovo bje­lo­pa­vlić­ko se­lo no­si ime. Prin­ce­za Ku­ja­va bi­la je se­stra žu­pa­na Ste­va­na Ne­ma­nje i kne­že­va Ti­ho­mi­ra, Stra­ci­mi­ra i Mi­ro­sla­va. Vi­so­kog i ple­me­ni­tog srp­sko­ga ro­da, Ku­ja­va je na oba­li Ze­te na­šla svoj mir, pa se ži­te­lji i da­nas po­no­se svo­jom sred­nje­vje­kov­nom prin­ce­zom. Nje­na mi­sti­ka na­šla je svo­je po­što­va­o­ce me­đu pi­sci­ma, a po­seb­no je sa­ču­va­na u knji­zi Dra­gu­ti­na Jo­va­no­vi­ća „Ku­ja­va“.
Jo­va­no­vić na­vo­di da je naj­sta­ri­ji po­men Ku­ja­vi­nog ime­na na­šao u drev­nom du­kljan­skom ro­do­slo­vu. U tom i osta­lim za­pi­si­ma osta­lo je svje­do­čan­stvo da je u Ku­ja­vi pro­šlost bi­la bur­na i da sve što se de­ša­va­lo u Cr­noj Go­ri, ra­ni­je u Ze­ti i car­stvu ca­ra Du­ša­na, osta­vi­lo tra­ga i u ovom se­lu. Je­dan je do­bro sa­ču­van i na­la­zi se ne­što ni­že od Ku­ja­vi­nog gro­ba. Na sa­moj oba­li Ze­te na­la­zi se ne­ka­da­šnja Ku­la Bu­ra­ze­ro­vi­ća, tur­skih aga. Ona je po pre­da­nju po­dig­nu­ta na te­me­lji­ma drev­nog ne­ma­njić­kog ma­na­sti­ra. U zi­du ko­ji i da­nas opa­su­je ku­lu, a ne­ka­da ma­na­stir, na­la­zi se još je­dan ka­men sa ukle­sa­nim kr­stom. Ko zna ko­je vri­je­me pam­ti taj kr­sto­no­sni ka­men i ko zna ko­jim pod­vi­zi­ma vje­re je pri­su­stvo­vao? Ko zna či­je je su­ze i mo­li­tve pri­ku­pio to­kom vje­ko­va, spo­jio ih u kr­stu na svo­jem obra­zu i sa­ču­vao od za­bo­ra­va? Da­nas je na te­me­lji­ma biv­šeg ma­na­sti­ra i ku­le po­dig­nu­ta ku­ća. Ona i da­lje ču­va sje­ća­nje na bur­nu pro­šlost, pa da ne­ma kro­va ku­la bi bi­la kao ne­ka­da. I ova­ko pro­šlost je sa­ču­va­na i sko­ro se pr­sti­ma mo­že opi­pa­ti. O njoj pri­ča i Ze­ta ko­ja se is­pod ne­ka­da­šnjeg ma­na­sti­ra i ku­le ne­ka­ko ši­ri. Kao da odav­de do­bi­ja ne­ko no­vo na­dah­nu­će i mi­stič­nu pod­zem­nu ener­gi­ju. Ob­no­vlje­na mo­li­tva­ma i li­tur­gi­jom, Ze­ta se li­je­njo vu­če da­lje pre­ma Vi­šu, Do­brom Po­lju i Da­ni­lov­gra­du, ču­va­ju­ći i pro­no­se­ći pri­ču o ma­na­sti­ru u Ku­ja­vi.
- Dvo­rac kne­za Mi­ro­sla­va u Rav­ni­štu (ne­ka­da­šnji na­ziv Ku­ja­ve) u dva­na­e­stom vi­je­ku su gra­di­li pri­mor­ski maj­sto­ri, vje­šti zi­da­ri div­nih ku­la i ras­ko­šnih pa­la­ta. U nji­ma je ži­vje­la za­no­sna prin­ce­za Ku­ja­va, se­stra ve­li­kog žu­pa­na Ste­va­na Ne­ma­nje, ro­đe­nog na Rib­ni­ci (Pod­go­ri­ca). Zvo­nik na uz­vi­ši­ci, osvi­je­tljen mje­se­či­nom, pru­žao je je­din­stven pri­zor. On se na­la­zio na mje­stu da­na­šnje Bu­ra­ze­ro­vi­ća ku­le, sa­gra­đe­ne na ru­še­vi­na­ma drev­nog ma­na­sti­ra. Uvri­je­že­no je mi­šlje­nje da is­pod ku­jav­skih Bre­go­va po­sto­ji je­ze­ro, ko­je jed­nim kra­kom oti­če is­pod Ku­le Bu­ra­ze­ro­vi­ća, na Oto­ku, a dru­gim kra­kom ka sje­ve­ru, pre­ma Uči­će­vi­na­ma – pi­še Jo­va­no­vić.
Kr­sto­vi sra­sli u ka­me­nje kao zna­me­nje ve­li­kog stra­da­nja, ali i ob­na­vlja­nja, po­su­ti po bje­lo­pa­vlić­koj rav­ni­ci kao da su ve­za sa ne­kim skri­ve­nim i bo­ljim svi­je­tom. Dok je njih i Ze­te bi­će i pre­da­nja o srp­skoj pro­šlo­sti ovo­ga kra­ja.I.M.


Ra­de­ti­na ru­pa

Le­gen­da ču­va pri­ču o Ku­ja­vi i nje­noj lje­po­ti ko­ja je oča­ra­la pa­sti­ra Ra­de­tu. Znao je Ra­de­ta da prin­ce­za ne mo­že bi­ti nje­go­va, ali je lju­bav bi­la ja­ča i ni­je mu da­la mi­ra. Na oba­li Ze­te očaj­ni pa­stir je da­ni­ma sta­jao i če­kao da se na te­ra­si dvor­ca po­ja­vi prin­ce­za. Ka­da vi­še ni­je mo­gao da pod­ne­se ži­vot bez Ku­ja­ve, Ra­de­ta se ba­cio u vir ko­ji se i da­nas zo­ve Ra­de­ti­na ru­pa.
- Zbog ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi pa­stir Ra­de­ta je skon­čao u mrač­nom vi­ru. Za vri­je­me vr­tlo­žnih me­ća­va u ću­dlji­vim no­ći­ma ču­je se va­paj­no do­zi­va­nje: Ra­de­ta, a na su­prot­noj stra­ni od­jek je­ca­vog ku­ka­nja Ku­ja­ve. Ra­de­ta je upio u se­be sve pu­ste sa­nja­ri­je. Kao za­stra­še­na sr­na sa tre­pe­ra­vim sr­cem du­go se ču­va­la taj­na, kao su­mrač­ni san, nad­ni­jet nad to­ple oči i sjet­no sr­ce. Vo­da je sa­ču­va­la od­sjaj nje­go­ve su­ze i po­sled­nji ro­pac da­vlje­ni­ka – od­go­net­nuo je Jo­va­no­vić taj­nu Ra­de­ti­ne ru­pe.