NIK­ŠIĆ - Sud­bi­na i ži­vot­ne okol­no­sti s po­čet­ka pa do sre­di­ne pro­šlog vi­je­ka ni­je­su bi­le na­klo­nje­ne po­ro­di­ci Mi­nje Go­ra­no­vi­ća iz go­lij­skog se­la Gor­nje Ča­ra­đe. Sta­ri­na je du­bo­ko za­ko­ra­čio u de­ve­tu de­ce­ni­ju, od­ga­jio i u ži­vot po­slao svo­ju dje­cu, ali no­si ve­li­ku ra­nu na sr­cu za čla­no­vi­ma uže po­ro­di­ce ko­ji su po­stra­da­li, a do da­nas im se ne zna ni gro­ba ni mra­mo­ra. Dok pri­ča o svom dje­du Iva­nu, stri­če­vi­ma i bra­tu, niz iz­bo­ra­no li­ce pa­da­ju te­ške su­ze. Od njih ima sa­mo fo­to­gra­fi­ju bra­ta Goj­ka, i nji­ho­va ime­na na spo­me­ni­ku ko­ji je Mi­nja po­di­gao u se­o­skom gro­blju za­rad po­tom­stva „da pam­te i pre­no­se da­lje”.
- Djed Ivan imao je pet si­no­va i tri kće­ri. Sva­ku sam tet­ku za­pam­tio, a stri­ca ni jed­nog jer se ni­je­sam bio ni ro­dio ka­da su stra­da­li. Mi­slim da se na ovom na­šem te­re­nu ne pam­ti da se ta­ko ne­što de­si­lo jed­noj po­ro­di­ci, to­li­ko po­gi­nu­lih, a da im se grob ne zna - po­čeo je muč­nu pri­ču Mi­nja Go­ra­no­vić.
- Naj­sta­ri­ji stric Šće­pan, ko­ji je ro­đen 1882. go­di­ne, bio je ofi­cir i kralj Ni­ko­la mu je do­di­je­lio slu­žbu u go­lij­skom kra­ju, od­no­sno ko­man­do­vao je če­tom od sto­ti­njak mla­dih lju­di. Ško­lo­van i ve­o­ma vi­spren Šće­pan je imao kra­lje­vu na­klo­nost pa je lju­bo­mo­ra pro­ra­di­la kod po­je­di­na­ca ko­ji su mu ote­ža­va­li po­sao ko­ji je svoj­ski ra­dio - pri­ča Go­ra­no­vić ono što je o svom naj­sta­ri­jem stri­cu slu­šao kao di­je­te.
Šće­pan se raz­bo­lio i umro 1911. go­di­ne u 29. go­di­ni ži­vo­ta. Kra­lje­vi per­ja­ni­ci su na dan sa­hra­ne nje­go­vim ro­di­te­lji­ma pre­da­li Šće­pa­nov Or­den Mi­lo­ša Obi­li­ća sa dva kr­sta. Go­di­nu na­kon nje­go­ve smr­ti, Šće­pa­nov brat La­zar kao na­red­nik cr­no­gor­ske voj­ske od­la­zi na Ska­dar.
-Ni­je bio že­njen, imao je 25.go­di­na ka­da je u Ska­dru po­gi­nuo i tu je i ostao. Tre­ći sin Spa­so­je sa 16. go­di­na od­stu­pio je u ko­mi­te. Tad su Šva­be sa po­sta­jom bi­le ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra da­le­ko od se­la, a u se­lu je va­zda bi­lo špi­ju­na. Pro­ka­za­še da je Spa­so­je u ko­mi­ta­ma. Usli­je­di­la su mal­tre­ti­ra­nja da se ka­že gdje je i sa kim oti­šao, a on­da su Austro-uga­ri u za­tvor po­ve­li nje­go­va oca, maj­ku, mog oca Ste­va­na i maj­ku i dvo­je dje­ce - pri­ča sta­ri­na.
Kom­ši­je i ro­đa­ci su uspje­li da iz­mo­le da ih pu­ste iz za­tvo­ra u Nik­ši­ću, ali ne i star­ca Iva­na ko­jeg su po­tom sa osta­lim za­tvo­re­ni­ci­ma pre­mje­sti­li u Tu­zi, gdje mu se gu­bi sva­ki trag. Spa­so­je je po­gi­nuo 1917. go­di­ne ka­da je imao 19. go­di­na, ne­gdje, ka­ka­ko ka­že Mi­nja, kod Ko­nji­ca i ni za nje­go­ve zem­ne ostat­ke po­ro­di­ca ni da­nas ne zna gdje su.
I go­di­ne Dru­gog svjet­skog ra­ta Go­ra­no­vi­ći­ma ni­je­su do­ni­je­le ni­šta do­bro. Mi­njin brat Goj­ko re­gru­to­vao se 1940. go­di­ne ka­da je sa voj­skom oti­šao na slo­ve­nač­ku gra­ni­cu na slu­že­nje voj­nog ro­ka. Go­di­nu ka­sni­je ta­da­šnja Ju­go­sla­vi­ja je ka­pi­tu­li­ra­la, a či­tav ba­ta­ljon re­gru­ta u ko­jem je bio Goj­ko iz Slo­ve­ni­je pri­nud­no je do­ve­den u Za­greb.
-Bi­lo je Ba­nja­na me­đu re­gru­ti­ma, pa sam ne­ke ka­sni­je pi­tao šta mi se de­si sa bra­tom. Na­vod­no je po­ku­šao da po­bjeg­ne sa jed­nom gru­pom iz za­gre­bač­kog lo­go­ra, ali su ih Njem­ci spri­je­či­li u to­me i po­tom tran­spor­to­va­li u Nje­mač­ku, ne­gdje kod Ber­li­na. Goj­ko i dvo­ji­ca Ža­blja­ča­na i Her­ce­go­va­ca uspje­li su ne­ka­ko da pro­ko­pa­ju tu­nel i po­bjeg­nu. Sti­gli su do Bo­sne, ali su ih oku­pa­to­ri ne­gdje kod Ja­bla­ni­ce po­no­vo uhap­si­li. Pre­ko Cr­ve­nog kr­sta po­slao je ku­ći de­pe­šu da je živ. Mar­ta 1943. go­di­ne ja­vlje­no nam je da je po­gi­nuo, ali ne zna­mo ni ka­ko ni gdje. Ov­dje smo mu u Gor­njim Ča­ra­đa­ma or­ga­ni­zo­va­li sa­hra­nu, po na­šim obi­ča­ji­ma, ali bez nje­go­vog ti­je­la. Go­di­na­ma smo po­ku­ša­va­li pre­ko Cr­ve­nog kr­sta da ne­što sa­zna­mo ali do da­nas ni­šta - sa bo­lom u du­ši i su­za­ma u oči­ma- pri­ča Go­ra­no­vić.
Sta­ri­na is­ti­če da do­bro pam­ti da­tu­me, pa svo­jim stra­da­lim sva­ke go­di­ne sa po­ro­di­com vr­ši po­men, obi­la­ze i odr­ža­va­ju hum­ku, a dje­cu i unu­ke stal­no pod­sje­ća da ne za­bo­ra­ve pret­ke.
B.Bra­šnjo


Tu­žna sud­bi­na Šće­pa­no­ve že­ne
Naj­sta­ri­ji Mi­njin stric Šće­pan bio je ože­njen i za nje­go­va ži­vo­ta ro­di­la mu se kćer­ka, a dru­ga je na svi­jet do­šla ma­lo na­kon nje­go­ve smr­ti. Jed­na kćer­ka osta­la je sa maj­kom u Gor­njim Ča­ra­đi­ma, a dru­gu je pri­hva­ti­la uj­če­vi­na, Kan­ka­ra­ši.
-Dje­voj­či­ca ko­ja je osta­la u na­šoj ku­ći je po­dig­nu­ta, ka­sni­je su je udo­mi­li i ro­di­la je se­dam si­no­va. Ova dru­ga je umr­la kod uj­če­vi­ne. Mo­ja stri­na, a Šće­pa­no­va su­pru­ga, ka­žu da je bi­la ve­o­ma li­je­pa že­na. U po­ro­di­cu Ko­pri­vi­ca is­pro­še­na je na­no­vo 1912. go­di­ne, i tre­ba­li su u je­sen da je od­ve­du. Me­đu­tim, te go­di­ne bi­la je bit­ka kod Ska­dra, voj­ska je po­ku­plje­na i iz ovih kra­je­va, a me­đu nji­ma i njen vje­re­nik ko­ji je ta­mo po­gi­nuo. Ko­pri­vi­ce ni­je­su htje­le da je osta­ve, da po­ga­ze da­tu ri­ječ pa su je uze­li za si­nov­ca nje­nog stra­da­log vje­re­ni­ka. Bio je to mla­dić od 18. go­di­na, a ona pu­no sta­ri­ja od nje­ga. Ni­je joj se da­lo u dje­cu, pa joj je ne­ka Rom­ki­nja sa­vje­to­va­la da iz do­ma pr­vog mu­ža uzme uglje­na sa plo­če. Mo­ji su joj da­li uglje­nje i po­sli­je to­ga ro­di­la je ne­ko­li­ko kće­ri i si­na - pri­ča Go­ra­no­vić.