Pa kažu „on se nije za to rodio, ne umije to da radi“...Molim? Zar treba da se za nešto rodiš, ili treba da „to“ nešto naučiš i olakšaš sebi i svima oko sebe. Možda sam se ja rodila da budem balerina, pa eto nisam. A ne vjerujem da sam se rodila ni za ovo što radim, ali ga radim. Radim ga jer volim, jer mi to donosi platu, od „toga“ hranim porodicu. I ne žalim se. A zašto vam ovo pričam. Evo, neki ljudi su zaista rođeni da budu neka velika zvanja. A nekima nije bilo bogom dato, pa su i pored velikog talenta postali nešto sasvim deseto ili pak ostali da njeguju dom, djecu i porodicu. To su domaćice. Zanimanje koje nikad neće biti dovoljno zacijenjeno i adekvatno poštovano. Ja bih rekla uslužni centar. Zaboga ona je stalno u kući, uvijek dostupna i spremna da: postavi jelo, skoni sa stola, opere sudove, raširi veš, usisa kuću, brine o djeci i voli svoga muža. A ako joj se kojim slučajem i pripomogne, pomoglo se njoj a ne sebi. Sticajem nekih okolnosti, bila sam domaćica nekih par mjeseci. Ona prava, kuća, kuća, kuća i samo kuća. I da, prijalo mi je neko vrijeme, taj mir, to što sam mogla da odložim neke poslove za sat, dva, za sjutra. A onda sam počela da uočavam stvari koje mi se nisu dopale. Dan domaćice traje više od dvadeset i četiri časa, mašina za veš, ona za sude su isključivo njene, jer „crkla je mamina mašina”. Ja često kažem „okej, ako ćemo tako, ima da vam naplaćujem sve svoje usluge“- jer da držim hotel, sa pet zvjezdica, skupo bi vas sve koštalo. Niste vi gospodo, članovi porodice, gosti, već aktivni žitelji, stoga treba svi da učestvujete u suživotu. Pa će vam smetati suđe, neoprano, kad ne budete imali čistu čašu ili papuče na sred kuće, koje je sad lakše preskočiti. Dodatno ću vam naplaćivati mijenjanje posteljine, peškira i uredno dopunjavanje toalet papira. Ručkovi će vam biti posebna priča, nema više „a la ovo i ala ono“. Na meniju će biti raštan pasulj, boranija, grašak, sarma. I ako li vam se ne dopadne, draga gospodo, post je vrlo zdrav pa nemojte jesti. A ako imate izgovor „ne radimo“ sve ok plaćaćete u naturi (pranju suđa, slaganju veša, čišćenju), bićete radnici u mom hotelu. Isključivo mislim na mlađe članove familije, jer ipak se zna ko su gazde :) Malo će vam ovo zazvučati grubo ali je sve istina. Mislite nekada na sve te žene koje se sa jedne strane muče i odriču i ljubavi i svog vremena da bi postele doktori, inžinjeri, profesori kao i na domaćice, najdivnija bića, mirišljava na vanilu i cimet, koja su vam uvijek tu da zagrle, saslušaju i skuvaju čaj. Možda su bile rođene za velika djela, ali im se nije dalo. Tako...Počnite od danas biti dobri, saosjećajni, brižni. I sjetite se, nekada je dovoljna samo poruka, lijepa riječ ili osmjeh da se umorni dan pretvori u lijep trenutak za sjećanje. Male stvari su one koje čine život, trenutak kada osjetite da ste nekome potrebni. Nekada, umorne, mame, domaćice, prigrlivši toplu šoljicu kafe, u kutku svoje kuhinje maštaju o svemu što su mogle, a nisu ostvarile. Neke su bile svoje sopstvene žrtve, neke sistema, a ponajviše porodice. Dnevnica jedne domaćice nema cijenu. Podrška i ljubav za njih...od Bise..