Tačno sam se zapitala jesam li vam nedostajala? Vi meni jeste, bar neki... Pitam se kako vam prolaze ovi dani karantina i samoizolacija. Koliko puta u toku dana jedete, spavate i koliko ste kreativni? Da li se družite sa svojim ukućanima i djecom ili vam je svaga preko glave? Šaljete li one lančane poruke na milion adresa i imate li video pozive sa najmilijima. Kapiramo li sada koliko je sve oko čega smo se do sada nervirali nebitno, nevažno, a kako nam je danas najvažnija sloboda. Iskreno, meni u ovim danima najviše fali zagrljaj. Onaj mir koji smo imali, Sunce, šetnja, smijeh. Ostalog se nađe, kupi ili napravi, ugla nom ne fali. Samo jedemo i ležimo i opet ne slušamo. Ja sam proteklu sedmicu provela na poslu. Radno. I u tih sedam dana primijetila sam da i pored svog silnog apela i molbi da stariji sjede kod kuće, njih je najviše bilo u našoj poslovnici. Pitala sam se zašto niko ne shvata ozbiljnost situacije, već to olako „neće na mene i neće grom u koprive“. Nemojte, poslušajte. Meni danas najviše nedostaje moja majka. Zvučaće vam smiješno ali sad bih najslađe zagrlila baš nju. A onda shvatam da baš taj zagrljaj može najviše da joj naškodi. Danas mi kaže „evo me ka kuče, još mi lanac fali“, rekoh neka te, bolje da je tako pa da se družimo i veselimo, nemoj da mi budeš brojka i statistički podatak. Kaže ne izlazi. Vjerujem joj. Nije lako, znam. Ježim se na pomisao da nekoga koga znam odnese ova opaka bolest i zato vas molim, budite oprezni, uredni, pažljivi, blagi i ljubazni. Svima danas treba nježnosti i razumijevanja. A svi smo kao na struju, napeti, pod određenim pritiskom. Ali i dalje nekako tvrdoglavi, pa se ljutnemo kad zamolim „vratite se korak unazad, do žute linije“. Nekako ni jedne mjere zaštite nisu nam dovoljno dobre, jer nikad više šetača, ovih što moraju da džogiraju, da izvedu pse, majke koje „poluđeše od đece“.. e a samo vas mole da sjedite kući i tako spasite svoj i još nečiji život. Tek kada ste sa „one druge strane“, kad se mora raditi, kad se mora izaći u susret, shvatite da je lijepo doma, malo odmarate, malo presložite plakar, malo se svađate pa mirite. Mnogo se teže diše pod maskama, dok vam se ruke preznojene lijepe u rukavicama i plašite se da „gubu” ne donesete kući, pa se manično peru ruke, prska alkohol i asepsol. Zato, molim vas, ne cvilite što ste kući, naći ćete već neku zanimaciju. Evo djeca uče punom parom. Ne tragajte za tuđim greškama, uviđajte svoje, zahvalite se na pruženoj pomoći i prilici. Prigrlite to što vam je Bog dao i volite se. Evo jednog detalja - kažu „virus ne napada djecu, ni trudnice, tjera nas da čuvamo stare i nemoćne. Naučio nas je da se smijemo očima, jer nam maska pokriva lice, da cijenimo više slobodu. Pokazalo nam je da se novcem ne može kupiti život, niti da nam je auto potrebno kad zabrane put, smanjuje nesreće, čisti vazduh, rijeke. Napada neodgovorne, a stavlja nas u kavez dok su životinje slobodne. Uči koliko je bitan prostor, taj metar oko nas, i koliko je važno da peremo ruke i dušu i misli. Tjera sve da se zbližimo, bez obzira na vjeru, boju kože, jezik, mišljenje iako smo fizički na rastojanju. I neću više pametovati, samo vas molim da budete odgovorni i za sebe i za druge. Zagrliću vas sve ovako jako, virtuelno, dobro smo svi konektovani, zahvaljujući ljudima koji o vama brinu. Biće svega, samo da ovo prođe. Voli vas Bisa!!!!!

---