E ovako, danas ću da pričam o tome koliko smo glupi i odvratni, nevaspitani i nekulturni. Nikad više fakulteta za sve i svašta, nikad više Luča, a nikad manje vaspitanja, uljudnosti, ljudskosti. Pa koliko možeš da budeš gadan od nula do „obukao sam najskuplje odijelo i u Bajt kupujem doručak za euro” do iseknuću nos, iliti izbaciću svoju slinicu, elegantnim potezom dva prsta, tik uz prolaznika pored sebe. Pa kretenu kretenski, da li si ikad čuo za maramicu, ubrus, za rukav ako treba? Ko te pusti u narod takvog jadnog i nenormalnog. Kako Bog uredi da si vlasnik firme ili si menadžer, a nos čistiš kao poslednji neandertalac. Kad sam to preživjela, sve ću. Zatim, ima dalje. Dama ulazi, čuje se bat njenog snažnog i odlučnog koraka, njena bunda je od najmanje pet ubijenih životinja, a garant je vegan na instagramu, na moje „izvinite, morate uzeti broj za čekanje, prozvaćemo vas” počinje paljba „ali, ja sam došla samo nešto da pitam, zaboga, pa neću da kupujem, svašta, ada samo ću se minut zadržati, ja ne mogu da vjerujem, strašno, kao da sam u banku došla”..Oko nje ljudi, njih desetak, svi ćute, svi se čude. Garant misle „mi smo nevidljivi glupani koji smo svi odreda uzeli broj a ona je pametnica koja je zagazala svojim čizmicama i misli da je pametnija, ne vidi nas, pravi se luda i po APP fazonu „ako prođe –prođe” završava. E, pa kod Bise neće da može, ima da se poštuje red. Broj i čekaj. Ako vidim stomačić, trudnica ili neko baš star, osoba sa invaliditetom, za takve ljude broj ne postoji. Imamo valjda svi i dušu i oči, a možda i nemamo, a! Dalje... Koliko treba da si beskrajno nevaspitan, da mi dahćeš za vratom dok čekam u redu ili nešto plaćam, da li je tolika muka pa da se malo odmakneš, da bih imala vazduha, da otvorim tašnu da ne viriš šta nosim u njoj, možda mi ispadne uložak, tablete za smirenje, okle znaš, možda te prepadnem nečim. Nema šanse. I dok stojim pored uređaja za plaćanje, ta ljudska nevaspitanja, nemaju ukusa da se pristojno odmaknu, jer ću da se sagnem ili čučnem da dohvatim kusur, ne želim da se dodirnemo, ali jok. Ne da ti prostora. Uputiš pogled tipa „oli se mać seljačino jedna” i ništa. Sa druge strane je mrtvo duboko, praznina. Isto tako, kad ćemo se naučiti da se neke stvari ne pitaju (sem ako mi nisi muž, majka, dijete), a nisi. Šta koga zanima koliko ja radim, kad se odmaram, što ne rađam treće, kolika mi je plata, ko mi je omiljeni kolega, što sam se ugojila/smršala, đe sam krenula, koliko sam nešto platila, zašto sam pošla tamo đe sam, i tako. Dakle, da zaključimo, sve što vas ne pitam , ne zahtijevam, ne smaram, nemojte ni vi mene. Pokažite da vas ne zanimaju tuđi životi i da vam je vaše dvorište najbitnije. Imate lijepe livadice, zdrave voćke i sadnice, pa grabulje u ruke, pokosite, počistite, a druge pustite da se igraju sa svojim korovom, svojom koprivom i dračom. Jer neko voli ružu, a neko trn. Jel tako? I nekako mi se čini da danas što ti značajnija diploma, na nekom tamo privatnom, on lajn ili kakvom već fakultetu, to veća glupost u glavi. Više mi zvanje nekoga (dr-mr-prof-ing) ništa ne govori, dok ne progovori, kaže „dobar dan” ako toga nema, e prika moj, okači svoj trofej na zid i slikaj selfi sa njim, za meni si obična taraba. Pouka današnje priče jeste stara poslovica „mnogo znanja ne uči pameti” i uz diplomu sa sobom ponesite vaspitanje, kulturu, manire, osmjeh... valjaće vam. Čuli ste da lijepa riječ ima najjači kalauz. Voli vas Bisa .