Divno li je nekad biti pomalo gluv, pomalo slijep i po malo više glup, pa da te sve gluposti svakodnevice ne dotiču. No lijepo kao ova omladina, pustiti tik-tok i ajmo po čitav dan „renegade“, mlataraju rukama gore dolje i ljepota Božija. Kad sam bila pred ivicom nervnog sloma, jer me ta muzika i ritam ludio, odlučila sam da i ja probam, pa mic po mic, da vidite Bisku kako igra, samo da još ovim ljepojkama ne pane na um da me snime i izbace, a ko zna postala bih hit. Naravoučenje ove priče jeste „ako ih ne možete pobijediti –pridružite se”, a ja bih dodala i ignorišite. Jer sve dok se ja budem svakodnevno nervirala zbog tuđih gluposti, od nevaspitanja do nepismenosti, moj podstanar Haši će da cvjeta i da uživa, a ja da patim. Ali neće da može. Danas mi je bio uzbudljiv dan, pun nekih emocija i stresa, srećom prolazi. Ali ono što sam danas naučila jeste, da, recimo, i dalje je kult muškog djeteta ogroman, htjeli to da priznamo ili ne, kao i da nikada ne treba lagati ljude, posebno bez razloga. Dakle, nešto je lijepo ili ružno, ili boli ili ne boli, ali nikada laž. Danas sam, eto, bila gost našeg KC. Čekajući da uradim neke od nalaza, onako iz dosade, žene zapodjenuše razgovor. Tu čuh da jedna trudnica čeka treću kćerku i da joj je muž jako ljut, pa i da joj svekrva od kad je to saznala nije ušla u kuću. Ja reko „ajde jadna, vidiš li da ti je to dijete spas”, uživaćeš u miru i svojim djevojkama. Mama i sin, a ti i cure, pa kome više dosadi. Čuh kako jedan kolega redovno kasni, jer mu je izjutra gužva u kupatilu, ali da za „kaznu” koleginicama kuva kafu i plaća doručak. Dok sam čekala čuh i da je jedna „poznata“ ličnost , puna priče o slobodi, o tome kako voli da šeta i provodi se, a redovno nosi naočare za sunce po kišnom danu jer joj muž razbija nos. U sred priče ženica, hodnikom prođe jedan Kinez. E kako smo ga mrčenika svaka odmjerile. Đe si krenuo liku, međ` žene i trudnice, ove preslatkice, ol` da te nema. Poslije doznasmo, kako ima nekog ludaka od gazde koji ga je natjerao da odradi nalaze i donese potvrdu da nije „virusan”. Danas sam i ja slagala moju mlađu kćerku rekavši joj da „neće da boli”. I dok sam joj gledala suze koje se slivaju niz lice, i to oko koje podrhtava od straha i govori mi „ali rekla si da neće da boli” osjećala sam se nikad ružnije i odvratnije. Da, da. Znam da je za njeno dobro, ali nisi morala da lažeš i da kažeš da „nije to ništa i neće ti biti ništa”. To malo junačko srce je pokazalo veću hrabrost od mene i ponosna sam sada. A onda mi je došla prijateljica, zajedno smo pošle kod zubara, njoj sam rekla „da draga, boljeće, ali si matora i preživjećeš”. E, a nju nije, dobar anestetik odradio posao. Tako dragi moji, nekad obično čekanje i sam boravak negdje, prisustvo, donese mnogo informacija, potrebnih ili ne, uđu nam u glave. Koliko je samo toga što nam ne treba i što opterećuje. Kako mi u glavama nemamo neki poseban folder zvani „Gluparije” i kad se prepuni samo „delete” i ćao. Ovako ostanu i dosadne su. Za današnje javljanje izdvojiću hrabrost jedne djevojčice i jedne mame. Bravo. Samo razbijajte barijere, strahove, pomičite granice i izlazite iz čuvene zone komfora. Pravi prijatelj je tu da pogura, ohrabri, al` eto nekad i da slaže da „ne boli“ ako je to za dobrobit nečiju. Budite humani, mudri i plemeniti. Do čitanja ljubi vas Bisa...