-Želim da vas pitam, da li vas je ikada neki sasvim običan poziv, možda poruka ili susret, natjerao da razmislite o nekim stvarima koje ste poodavno zaboravili, da razmislite o sebi dragim osobama ili jednostavno o sebi. Da li vas je taj neko nekad podsjetio koliko vrijedite i da ste jako fini, da ne treba da se puštate nizvodno i da li ste se osjetili kao ono malo dijete na igralištu koje padne, pa mu drugarica da ruku, pomogne joj da ustane. To se meni dešava u poslednih par dana. Javljaju mi se neke drage osobe, pomalo zaboravljene, ajmo reći prije zapostavljene osobe, koje sam zbog hiljadu opravdanja malo zapostavila. Zbog tih par osoba sam opet sjela i zamislila se, pogledala sebe i rekla „Idemo Biso, nema predaje“, a opet zbog nekih sam otišla do hrama, upalila svijeću i za njih i za mene i poželjela zdravlja najviše. Kako volim taj lijep osjećaj kad me se sjete, kad znam da sam ostavila trag, da sam nekome draga, što da ne, da me ljudi vole. Juče je bio internet u prekidu. E te muke i pomame, tog jada i čemera, te tuge i melanholije, nervoze i histerije. Svako je „izlivao“ što je imao. Najviše mi je tu bila pogođena kategorija mlađarije, a boga mi i ovi srednjih godina nisu zaostajali. I onda mislim šta bi se zaista desilo, da kojim velikim čudim zaista ispari internet, na duže. Ljudi tačno ne bi umjeli da se druže, okupljaju, da daju komplimente, navikli samo da lajkuju, da žive život bez emocija. To hoda po kući korakom ranjenog lava, to ne zna gdje će i kud će, samo zato jer nema Interneta. A ima samo 14 godina. Ja se sjećam, a Bisa je bogme vremešna žena, kako smo mi provodili raspuste igrajući planova, žmurke, uvijek praveći neke koreografije i ritmike, rastezeli smo lastiku po cio dan, penjali se na drveća, ležali po livadama. Nismo se bojali ni pasa, ni krpelja, jedini strah je bio da nas majke ne zovnu doma, a nama se još ostaje po dvorištu. Podigli smo se svi na hljeb, sir i kremić, bila je tu i pašteta i jogurt, čajna, vjerovatno su tad htjeli da nas ubiju, dok su nam to davali. Danas su moderna vremena, djeca jedu pahuljice, kroasane i žužue, krofnice i ne vidim da su išta bolji, ljepši ili pametniji od nas, već naprotiv. Sve metiljavo i kilavo. Ja sam kao mala imala boginje, veliki kašalj, jednom sam dobila vaške i operacija slijepog crijeva. A danas, a se rodi je alergično na trista čuda, bronhitisi su kao „dobar dan“, intolerantno na ovo ili ono, ne smije brašno, ili jaja ili šećere. A nama nije bilo milijega nego kad majka sprema kolač ili patišpanj, a mi da oližemo mutilice od miksera i poslije čitavu vanglu. Pa sve oči uprte u rernu kad li će više. Danas nema toga iščekivanja, te slatke želje, danas je sve na izvolite i svega ima, ništa se više ne sanja i ne želi, a i ne treba, što znam, lakše je izgleda.
Još jednom, stiglo nam je ljeto, pa zaboga ne kukajte, vruće je pa što. Podgorica je uvijek bila ljetnje mali pakao. Samo vas molim, redovno se tuškajte i onda nova robica (no-no stara, smrduckaćete isto). Manje masnih sjenki i sjajeva, jer vam se sve topi i curka na sve strane. Nemojte se pretjerano grliti i ljubakati kad se sretnete, možete se ulijepit, a bez razloga. Sintetika NE! Samo pamuk , lan i sapun, okej? Doobro. Onda da vas pozdravim, da vam kažem da mislite na sebe, volite sebe, ne zaboravljajte ljude, pišite im, šaljite poruke i ne samo kad vam nešto fali ili treba. Onako, bez razloga, a sa srca. Nađite makar tri sad odma, i recite im da ih niste zaboravili, ok? A imate ih milion u imeniku, nemojte mene folirati. Budite dobri, do čitanja ljubi vas Bisenija, žena najfinija.