U vri­je­me epi­de­mi­je dru­štve­nih mre­ža či­ni se da ko­mu­ni­ci­ra­mo sa dru­gi­ma vi­še ne­go ika­da. Ali, ako ma­lo „za­gre­be­mo” is­pod po­vr­ši­ne, shva­ta­mo da su na­ši raz­go­vo­ri sa dru­gim lju­di­ma upra­vo za­hva­lju­ju­ći dru­štve­nim mre­ža­ma u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va po­sta­li po­vr­šni i ne­sa­dr­žaj­ni. Na­ža­lost, ova­kav ob­lik po­na­ša­nja pri­su­tan je i van Fej­sbu­ka, Tvi­te­ra i In­sta­gra­ma; po­vla­če­nje u se­be i iz­bje­ga­va­nje otvo­re­nih raz­go­vo­ra sve je če­šći, po­go­to­vo ka­da se u in­ter­per­so­nal­nim od­no­su po­ja­vi pro­blem ko­ji jed­na stra­na „gu­ra pod te­pih” i ig­no­ri­še, ne že­le­ći da ga ri­je­ši.
Ka­ko ubi­je­di­ti lju­de da ona na­rod­na „Ću­ta­nje je zla­to” ne od­go­va­ra uvi­jek isti­ni, šta se kri­je iza po­tre­be da dru­gi lju­di (ili mi sa­mi) bi­ra­mo ti­ši­nu umje­sto otvo­re­nog raz­go­vo­ra i ka­ko da pre­va­zi­đe­mo ovaj pro­blem za „Dan” go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
– Ko­mu­ni­ka­ci­ja je naj­zna­čaj­ni­ji ele­ment na­še sva­ko­dne­vi­ce. Čo­vjek je so­ci­jal­no bi­će ko­je kon­stant­no te­ži za iz­grad­njom in­ter­per­so­nal­nih od­no­sa kroz raz­go­vor i po­stup­ke. Iz­o­sta­nak raz­go­vo­ra je ta­ko­đe ob­lik ko­mu­ni­ka­ci­je, jer se ću­ta­njem ša­lje po­ru­ka da nam ne­što ne od­go­va­ra, da sa ne­čim ni­je­smo sa­gla­sni ili da smo zbog ne­če­ga osje­ća­mo po­vri­je­đe­no. Sva­ko od nas je raz­li­čit i sva­ko bi­ra dru­ga­či­je na­či­ne da dru­gim lju­di­ma sta­vi do zna­nja da je po­vri­je­đen ili da se sa ne­čim ne sla­že, ali se če­sto do­ga­đa da upra­vo iz­o­sta­nak ko­mu­ni­ka­ci­je bu­de ob­lik ka­žnja­va­nja „dru­ge stra­ne” – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić za „Dan”.
●U ko­jim si­tu­a­ci­ja­ma je ću­ta­nje ob­lik ka­žnja­va­nja i šta „dru­ga stra­na” ti­me že­li da po­ru­či?
– Ka­da je ne­ko sklon tret­ma­nu ću­ta­njem sva­ki put ka­da se sa ne­čim ne sla­že ili že­li da „is­tje­ra svo­je” po sva­ku ci­je­nu, to mo­že­mo da pod­ve­de­mo pod emo­ci­o­nal­no zlo­sta­vlja­nje. U tom slu­ča­ju ka­žnje­na je oso­ba ko­ja nam se obra­ća. Tret­man ću­ta­njem je ob­lik pa­siv­ne agre­si­je ko­jim oso­ba ko­ja iz­bje­ga­va raz­go­vor že­li da se po­sta­vi u po­zi­ci­ju kon­tro­lo­ra, od­no­sno „vo­đe” u in­ter­per­so­nal­nom od­no­su. Ona ti­me po­ru­ču­je: „Ili će bi­ti po mom, ili ne­će bi­ti uop­šte.” Ova­kvom ob­li­ku po­na­ša­nja uglav­nom su sklo­ne nar­ci­so­id­ne lič­no­sti ko­je ni­je­su sprem­ne da raz­go­va­ra­ju, ne že­le da pre­u­zmu lič­nu od­go­vor­nost za na­ru­šen me­đu­ljud­ski od­nos i ne na­mje­ra­va­ju da po­stig­nu kom­pro­mis, ujed­no su­pri­mi­ra­ju­ći „dru­gu stra­nu” da po­pu­sti. Po­ru­ka je ja­sna: da­lja ko­mu­ni­ka­ci­ja ne­će bi­ti mo­gu­ća bez od­lu­ke nar­ci­so­id­ne lič­no­sti da „dru­goj stra­ni”, tač­ni­je svo­joj žr­tvi pru­ži dru­gu šan­su uko­li­ko se ona ne bu­de po­na­ša­la u skla­du sa oče­ki­va­nji­ma „li­de­ra” u in­ter­per­so­nal­nom od­no­su. Su­šti­na ova­kvog po­na­ša­nja je ma­ni­pu­la­ci­ja i kon­tro­la nad dru­gom oso­bom.
●Ka­ko se no­si­ti sa „zi­dom ću­ta­nja”, upr­kos na­sto­ja­nji­ma da „po­pra­vi­mo stva­ri”?
– Pri­vre­me­no, krat­ko­traj­no od­su­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je ne­ka­da je na­čin da „slo­ži­mo koc­ki­ce u gla­vi” i od­lu­či­mo na ko­ji na­čin će­mo u bu­duć­no­sti raz­vi­ja­ti in­ter­per­so­nal­ni od­nos sa oso­bom sa ko­jom ima­mo „di­so­nant­ne to­no­ve” u ko­mu­ni­ka­ci­ji. Mo­žda će­mo „hlad­ne gla­ve” shva­ti­ti da smo sa­mi do­pri­ni­je­li to­me da na­i­đe­mo na „zid ću­ta­nja”, svo­je­volj­no pro­mi­je­ni­ti po­na­ša­nje i iz­vi­ni­ti se za na­či­nje­nu gre­šku uko­li­ko smo je na­pra­vi­li. Ali, ako shva­ti­mo da sa dru­ge stra­ne ima­mo oso­bu ko­ja sva­ki kon­flikt „rje­ša­va” ću­ta­njem ili ako od­su­stvo ko­mu­nik­aci­je po­tra­je a ću­ta­nje po­sta­ne je­di­ni od­go­vor na na­po­re „dru­ge stra­ne” da kon­flikt bu­de raz­ri­je­šen, to je si­gu­ran znak da bi ta­kav od­nos tre­ba­lo pre­ki­nu­ti. Taj pro­ces mo­že da bu­de vr­lo bo­lan - ja­vlja se osje­ća­nje ža­lo­sti i tu­ge zbog pre­ki­da ve­ze, po­seb­no ako se ra­di o du­go­go­di­šnjem pri­ja­telj­stvu ili emo­tiv­noj ve­zi. Ipak, uvi­jek bi tre­ba­lo ima­ti u vi­du da je ta­kva ve­za bi­la jed­no­smjer­na i sa­mo u ko­rist po­di­za­nja ega nar­ci­so­id­ne oso­be.
●A šta ako je­dan od brač­nih part­ne­ra iz­ne­na­da poč­ne da bi­ra ću­ta­nje kao od­go­vor na ne­raz­ri­je­šen kon­flikt, a ne ra­di se o nar­ci­so­id­noj lič­no­sti?
– Uko­li­ko su part­ne­ri ušli u brač­nu za­jed­ni­cu, ne pre­ci­zi­ra­ju­ći jed­no dru­gom šta tač­no oče­ku­ju od bra­ka i od „dru­ge po­lo­vi­ne”, a ni­je­su sprem­ni da na kon­struk­ti­van na­čin is­ka­žu svo­je raz­o­ča­ra­nje onim što su do­bi­li u tom od­no­su, ja­vlja se ću­ta­nje kao od­go­vor. Lju­di če­sto za­bo­ra­vlja­ju da je i naj­žuč­ni­ja i naj­ne­pri­jat­ni­ja sva­đa kon­struk­tiv­ni­ja od po­di­za­nja „zi­da ti­ši­ne”. Ka­da se ću­ta­nje usta­li u me­đu­sob­nom od­no­su, tr­pe obje stra­ne – i ona ko­ja ću­ti, i ona ko­ja je iz­lo­že­na ne­pri­jat­noj ti­ši­ni. Iz ova­kvih emo­tiv­nih kri­za pa­ro­vi če­sto ne umi­ju da iza­đu sa­mo­stal­no. Ta­da bi od­la­zak u brač­no sa­vje­to­va­li­šte mo­gao da bu­de je­dan od na­či­na za pre­va­zi­la­že­nje iz­o­stan­ka ver­bal­ne ko­mu­ni­ka­ci­je.
S.M.