Li­di­ja Jo­va­no­vić, mod­na di­zaj­ner­ka, ko­sti­mo­graf­ki­nja i pro­fe­sor­ka mod­nog di­zaj­na, pred­sta­vi­la se mod­nim sla­do­ku­sci­ma i lju­bi­te­lji­ma umjet­no­sti, po­stav­kom od 11 pa­ri ruč­no ra­đe­ne obu­će i se­dam sli­ka – nje­nih mod­nih cr­te­ža. Iz­lo­žba ko­lek­ci­je ci­pe­la, san­da­la, či­za­ma, pod na­zi­vom „STArt FOL­DING“ „pri­ča je o umjet­nič­koj igri ma­te­ri­ja­li­ma, nji­ho­vom pre­kla­pa­nju i pre­sa­vi­ja­nju, ko­je umjet­ni­cu vo­di ka ra­zr­je­še­nju lič­ne op­se­si­je kroz ide­al­ni vi­zu­el­ni ba­lans“ oci­je­ni­la je Alek­san­dra Si­me­u­no­vić, isto­ri­čar­ka umjet­no­sti. Iz­lo­žba ra­đe­na spe­ci­jal­no za pro­mo­ci­ju no­vog kon­cep­ta ko­tor­ske In­ter­na­ci­o­nal­ne smo­tre mo­de i umjet­no­sti, in­spi­ri­sa­na je pr­ven­stve­no pro­sto­rom u pa­la­ti Pi­ma - ka­da je vi­dje­la fo­to­gra­fi­je Ga­le­ri­je so­li­dar­no­sti ko­je joj je po­sla­la Ve­sna Man­dić, od­mah je po­če­la da raz­mi­šlja o ne­če­mu što je kon­trast ka­me­nu, ko­ji je ja­ko svi­je­tao. Za­to je išla na tam­ni­je bo­je i sre­bro i ne­ke kon­tra­ste ko­že i ti­la, ne­što što je pot­pu­no dru­ga­či­je od ka­me­na ko­ji nas okru­žu­je. To je, ka­že Li­di­ja Jo­va­no­vić za „Dan“, bio pr­vi mo­me­nat.
– Iz­lo­žba se zo­ve „STArt FOL­DING“ (Art Fol­ding) - „Umjet­nost sa­vi­ja­nja”, ide­ja je bi­la da to ne­ko mo­je vi­še­go­di­šnje is­tra­ži­va­nje ko­je imam i kroz po­zo­ri­šte i kroz rad sa stu­den­ti­ma, ko­je se ba­vi sa­vi­ja­njem tih ma­te­ri­ja­la, nji­ho­vom slo­je­vi­to­šću, da od to­ga stvo­rim ne­ku no­vu vri­jed­nost. To je do­bro funk­ci­o­ni­sa­lo na jed­nom objek­tu ko­ji je pri­lič­no ma­li, jer ci­pe­la je ja­ko ma­le­na i po­treb­no je bi­ti pri­lič­no ma­što­vit da na njoj ura­di­te ne­što što ni­je vi­đe­no i mi­slim da smo uspje­li u to­me. Pri­lič­no sam za­do­volj­na ka­ko sve to iz­gle­da, a u ovom pro­sto­ru je po­seb­no li­je­po „pro­funk­ci­o­ni­sa­lo“.
Rad na kre­i­ra­nju ci­pe­la je pra­vo va­jar­sko umi­je­će, jer zah­ti­je­va sa­vr­še­no pra­će­nje li­ni­je sto­pa­la, li­sta no­ge, a Li­di­ja od sa­mog po­čet­ka pri­stu­pa ovom po­slu kao umjet­ni­ca.
-Do­la­zim iz „bek­gra­un­da“ po­zo­ri­šnog ko­sti­ma i to sam na taj na­čin do­ži­vje­la, pa je i ci­pe­la uvi­jek za me­ne bi­la obje­kat ko­ji mo­že da se kre­i­ra pot­pu­no sam u pro­sto­ru i ne mo­ra čak ni da se no­si, mo­že da funk­ci­o­ni­še sam za se­be i da bu­de ukras ili umjet­nič­ki pred­met, ne­ve­za­no da li ga ne­ko no­si. Mo­ja lju­bav pre­ma ar­hi­tek­tu­ri je do­zvo­li­la da na taj na­čin raz­mi­šljam o kon­struk­ci­ji ci­pe­le. Kad se ukr­ste sve te stva­ri, do­bi­la sam to ka­ko ja vi­dim ci­pe­lu i ka­ko vi­dim umjet­nost. Mi­slim da je to do­bar na­čin ka­ko se to pri­mje­nju­je. Ge­ne­ral­no, ja mo­du do­ži­vlja­vam kao umjet­nost, valj­da za­to što smo mi svi na Aka­de­mi­ji pri­me­nje­ne umjet­no­sti ob­u­ča­va­ni da mo­da i je­ste umjet­nost. Sa­da je mo­da ma­lo vi­še bi­znis, u nju ula­ze lju­di ko­ji se ni­su ni ško­lo­va­li, a ško­lo­va­ni umjet­nik tre­ba u sva­koj svo­joj obla­sti u ko­joj ra­di da to pri­mi­je­ni kao umjet­nost. Ja­ko mi se svi­đa ka­ko Smo­tra mo­de i umjet­no­sti iz­gle­da ove go­di­ne, to će po­mje­ri­ti ci­je­lu stvar još ko­rak da­lje, za­to što se otva­ra mo­guć­nost za mno­ge lju­de ko­ji ra­de ne­što kre­a­tiv­no u obla­sti­ma bli­skim mo­di- kon­kret­no mod­ne re­vi­je, mod­ni kre­a­to­ri, sve to će na ne­ki na­čin mo­ći da se pro­mo­vi­še i da se vi­di šta sve tu pri­pa­da. Ov­dje smo vi­dje­li na­kit (Ka­ta­ri­na Zla­jić) i obu­ću, ali ima ja­ko mno­go dje­lat­no­sti ko­je su uklju­če­ne u mo­du - ka­že Jo­va­no­vić.
Ci­pe­le su ra­đe­ne ruč­no u ma­lom ate­ljeu, u ko­me je Li­di­ja Jo­va­no­vić za­po­sli­la za­na­tli­je.
– Imam svo­ju ma­lu ra­di­o­ni­cu u ko­joj sve to pro­iz­vo­dim, ne­ka­da ra­di­mo i se­ri­je, ne sa­mo „ko­mad­no“, ra­di­mo i pro­da­ju, ali objek­tiv­no, na­vi­še vo­lim ove stva­ri ko­je su ve­za­ne za iz­lo­žbu, da mo­gu ko­mad po ko­mad da va­jam sa­ma. Ura­di se pri­pre­ma u ra­di­o­ni­ci, a on­da ja pra­vim do­ra­du po­sli­je ku­ći. Ve­li­ki pro­blem na ci­je­lom na­šem te­re­nu je to što se ne ob­u­ča­va­ju lju­di za iz­ra­du obu­će. Naj­mla­đi lju­di ko­ji se ti­me ba­ve ima­ju pre­ko 50 go­di­na, a oko 70 od­sto njih su u pen­zi­ji, ta­ko da će ova pro­fe­si­ja ge­ne­ral­no da se su­sret­ne sa pro­ble­mom vr­lo br­zo. U ško­la­ma ko­je su za to spe­ci­ja­li­zo­va­ne, mla­di se uop­šte ne upi­su­ju da bi se ti­me ba­vi­li, ne­go da bi ti­me mo­gli da upi­šu ne­što dru­go.Tra­ži­la sam mla­de lju­de sa ko­ji­ma bih mo­gla da sa­ra­đu­jem i da ih ob­u­ča­vam u svo­jim ra­di­o­ni­ca­ma, me­đu­tim, pro­fe­so­ri u tim ško­la­ma su mi re­kli da za­pra­vo i ne po­sto­ji ve­li­ko in­te­re­so­va­nje za tim. Mi smo ne­ka­da bi­li pra­va „za­nat­ske Me­ka”, ci­je­li Bal­kan, ne sa­mo Sr­bi­ja, a sa­da to­ga vi­še ne­ma - za­klju­ču­je Li­di­ja Jo­va­no­vić.M.D.Po­po­vić

Na­kit i ci­pe­le za „odu­šak“

-Ono o če­mu raz­mi­šljam ka­da kre­i­ram obu­ću, a sve že­ne bi mo­gle ta­ko da raz­mi­šlja­ju, svi­ma na­ma u da­na­šnje vri­je­me ka­da br­zo ži­vi­mo, po­treb­no je da odje­ća bu­de jed­no­stav­na, da bi­smo mo­gli da funk­ci­o­ni­še­mo. Me­đu­tim, ovo je pro­stor u ko­me mo­že­mo se­bi da da­mo odu­ška - na­kit i ci­pe­le. Ta­šna mo­ra da bu­de funk­ci­o­nal­na, da mo­že­mo njo­me la­ko da ma­ni­pu­li­še­mo, a ci­pe­le mo­gu da bu­du udob­ne, a da isto­vre­me­no bu­du ja­ko neo­bič­ne. S dru­ge stra­ne, na­kit je uvi­jek taj de­talj ko­ji mo­že da nas iz­dvo­ji od osta­lih. To su stva­ri ko­ji­ma že­na mo­že da se igra, a ove iz­lo­žbe na­ki­ta i obu­će su po­ka­za­le da to mo­gu da bu­du i za­ni­mlji­vi umjet­nič­ki pred­me­ti.

Cr­no­gor­ka sto po­sto

Li­di­ja ima cr­no­gor­ske ko­ri­je­ne, pri­zna­je nam da je pot­pu­no ve­za­na za Cr­nu Go­ru- nje­na maj­ka je Pa­štrov­ka sa Sve­tog Ste­fa­na, otac je iz Pod­go­ri­ce, đed Bla­žo Jo­va­no­vić, biv­ši pred­sjed­nik Cr­ne Go­re, a ba­ka Li­di­ja Jo­va­no­vić, hu­ma­ni­tar­na rad­ni­ca.
-Cr­no­gor­ka sam sto po­sto, sa­mo sam igrom slu­ča­ja ro­đe­na i od­ra­sla u Be­o­gra­du. Po­no­sna sam na tu či­nje­ni­cu, po­go­to­vu što su i de­da i ba­ka (ko­ja umr­la pri­je tri go­di­ne, či­je ime no­sim), osta­vi­li tra­ga u ra­znim aspek­ti­ma- ba­ka u hu­ma­ni­tar­nom, kroz rad u Cr­ve­nom kr­stu, de­da Bla­žo kao vr­stan po­li­ti­čar. Ovo je moj te­ren, vo­lim da do­đem ov­dje, vo­lim pla­ni­nu i mo­re, lju­de, po­zna­jem do­bro Cr­nu Go­ru i vo­lim ci­je­lo ovo pod­ruč­je - iskrena je umjetnica.