Po­lu­ma­tu­ran­ti Osnov­ne ško­le „Jan­ko Mi­ću­no­vić” sa Mo­šta­ni­ce kod Nik­ši­ća, na ve­li­čan­stven na­čin u ho­te­lu „Vu­kov most” obi­lje­ži­li su za­vr­še­tak osnov­ne ško­le. Mla­di­ći i dje­voj­ke pri­sti­za­li su luk­su­znim auto­mo­bi­li­ma is­pred ho­te­la gdje su ih do­če­ki­va­li bra­ća i se­stre, ro­di­te­lji, ali i kom­ši­je, pri­ja­te­lji i dru­go­vi, jer skoro ci­je­li pro­stor is­pred tog re­no­mi­ra­nog ugo­sti­telj­skog objek­ta bio je po­pu­njen do po­sled­njeg mje­sta. U ho­lu ho­te­la usli­je­di­le su če­stit­ke od na­stav­ni­ka i pro­fe­so­ra ko­ji su ih na­u­či­li ka­ko da bu­di do­bri lju­di i da ho­da­ju sta­za­ma ži­vo­ta. Pje­sma i igra su ih po­ni­je­li u ne­ki dru­gi svi­jet ta­ko da bi se re­klo da je po­lu­ma­tu­ran­ti­ma bi­la ma­lo jed­na noć da kru­ni­šu za­vr­še­tak jed­nog pre­div­nog pe­ri­o­da u nji­ho­vim ži­vo­ti­ma.
Sa nji­ma su bi­li i nji­ho­vi uči­te­lji i na­stav­ni­ci, ko­ji su im uli­li pr­va zna­nja, pro­fe­so­ri sa ko­ji­ma su na­u­či­li od­u­pri­je­ti se te­ško­ća­ma u ži­vo­tu ali i di­rek­tor te vas­pit­no-obra­zov­ne usta­no­ve Ve­sko Ka­do­vić, bez ko­ga bi ova noć bi­la ne­za­mi­sli­va, jer im je on bio kao dru­gi ro­di­telj, ra­do­vao se nji­ho­vim us­pje­si­ma i bod­rio ih u ma­lim ne­u­spje­si­ma, jer onih ve­li­kih ni­je ni bio.
- Tri vi­je­ka po­sto­ja­nja za jed­nu ško­lu ni­je ma­lo. Ovo je 118. ge­ne­ra­ci­ja ko­ja za­vr­ša­va Osnov­nu ško­lu „Jan­ko Mi­ću­no­vić”, a še­sna­e­sta ko­ju is­pra­ćam. Kroz ovu ško­lu pro­šle su ge­ne­ra­ci­je uče­ni­ka, ko­ji su usva­ja­li zna­nja i edu­ko­va­li se kod iz­van­red­nih na­stav­ni­ka, što po­tvr­đu­ju i re­zul­ta­ti ko­je dje­ca po­sti­žu to­kom da­ljeg ško­lo­va­nja. Osnov­nu ško­lu za­vr­ši­lo je 30 uče­ni­ka. U pi­ta­nju je jed­na od bo­ljih ge­ne­ra­ci­ja o če­mu svje­do­če pri­zna­nja u na­stav­nim, van­na­stav­nim i sport­skim di­sci­pli­na­ma. Iz na­še ško­le od­la­zi još jed­na ge­ne­ra­ci­ja sjaj­nih lju­di i ta­len­to­va­ne dje­ce. Tri uče­ni­ka ove ge­ne­ra­ci­je tak­mi­či­la su u van­na­stav­nim di­sci­pli­na­ma i osvo­ji­li vi­sok pla­sman. U spor­tu su bi­li ne­pri­ko­sno­ve­ni, a žen­ska eki­pa iz od­boj­ke je ostva­ri­la uspjeh na škol­skoj olim­pi­ja­di. U iz­ra­di su­ve­ni­ra, li­kov­noj sek­ci­ji, ta­ko­đe su ostva­ri­li uspjeh. Gdje god kre­nu i šta god da upi­šu že­lim im da bu­du do­bri i uspje­šni lju­di, da upi­šu ško­le ko­je im od­go­va­ra­ju i da­ju pun do­pri­nos raz­vo­ju svo­je po­ro­di­ce, dru­štva, op­šti­ne u ko­joj ži­ve i dr­ža­ve - ka­zao Ka­do­vić.
Jo­va­na Mi­lić ka­že da će osnov­nu ško­lu pam­ti­ti po pre­do­brim dru­go­vi­ma i dru­ga­ri­ca­ma, ali i zna­nju ko­je su ste­kli u ško­li.
- Lu­ča sam i pla­ni­ram da upi­šem sred­nju me­di­cin­sku ško­lu jer me taj po­ziv pri­vla­či još od ma­lih no­gu. Uvi­jek sam ma­šta­la da bu­dem lje­kar - ka­že Mi­lić
Nje­na dru­ga­ri­ca Na­đa Vo­ji­no­vić ka­že da su na­stav­ni­ci bi­li su­per, a dru­že­nje to­kom de­vet go­di­na pro­ve­de­nih u ško­li za ne­za­bo­rav.
- Ima­li su do­bre na­stav­ni­ke, pa smo do­sta to­ga i na­u­či­li. De­vet go­di­na je pro­tut­nji­lo za tren, ali mno­go li­je­pih uspo­me­na osta­je za­u­vi­jek. Od­li­čan sam đak i pla­ni­ram da upi­šem Gim­na­zi­ju. Že­lim da ka­žem i to da sam uče­stvo­va­la na dr­žav­nom tak­mi­če­nju iz en­gle­skog. Ni­je­sam ušla u pla­sman, ali va­žno je uče­stvo­va­ti - ka­že Vo­ji­no­vić.
Bo­ja­na Đu­ri­šić ta­ko­đe je od­li­kaš, kao i nje­ni dru­ga­ri, i pla­ni­ra da upi­še gim­na­zi­ju, dok će osnov­nu ško­lu pam­ti­ti po dru­ga­ri­ma i na­stav­ni­ci­ma.
- De­vet go­di­na je pro­šlo kao tren. Po­ne­kad po­mi­slim da to za­i­sta ni­je stvar­nost, jer mi se či­ni kao da sam ju­če se upi­sa­la u pr­vi raz­red - ka­za­la je Đu­ri­šić.
L.N.