-Ve­če­ras sla­vi­mo za­vr­še­tak jed­ne zna­čaj­ne fa­ze ži­vo­ta, na­ših po­lu­ma­tu­ra­na­ta i nji­ho­vih naj­va­žni­jih za­da­ta­ka u tom pe­ri­o­du. Ovo je va­še ve­če, ve­če uza­vre­lih emo­ci­ja, ne­vje­ro­vat­nih uz­bu­đe­nja i div­nih is­ku­sta­va ko­ji se ne­će si­gur­no, na isti na­čin, po­no­vi­ti ni­ka­da vi­še. Tra­ži­te mak­si­mum od ži­vo­ta, svo­je mje­sto pod sun­cem i si­gu­ran, us­pra­van ko­rak ko­ji će vas od­ve­sti do ne­be­skih vi­si­na uspje­ha. Na va­šem pu­tu od gni­je­zda do zvi­je­zda po­ru­ču­jem vam da ka­da bi­ra­te put ko­jim će­te ići to uvi­jek bu­de put do­bra, put lju­ba­vi i do­sto­jan­stva. Ve­li­ki fi­lo­zof Se­ne­ka je re­kao, ži­vot je po­put pri­če, ni­je va­žno ko­li­ko je dug već ko­li­ko je do­bar. Za­to se usmje­ri­te na re­zul­ta­te i bu­di­te mje­ra kva­li­te­ta - po­ru­či­la je Lji­lja­na Kri­vo­ka­pić, di­rek­tor ško­le bu­du­ćim sre­njo­škol­ci­ma na pro­sla­vi po­lu­ma­tur­ske ve­če­ri. Ona se za­hva­li­la i svim pro­fe­so­ri­ma i na­stav­ni­ci­ma ko­ji su str­plji­vo, pre­da­no i ro­di­telj­ski bdi­li nad uče­ni­ci­ma to­kom svih go­di­na ško­lo­va­nja i od­ra­sta­nja.
Po­lu­ma­tu­ran­ti, vid­no uz­bu­đe­ni i do­bro ras­po­lo­že­ni bi­li su sprem­ni da u sva­kom tre­nut­ku dru­ga­ri­ma udije­le kom­pli­ment, sli­ka­ju se, na­smi­je­še, za­gr­le, za­pje­va­ju... Sa­vr­še­no sti­li­zo­va­ne tri dru­ga­ri­ce, Da­ni­ca Raj­ko­vić u krat­koj tir­ki­znoj ha­lji­ni­ci, Bo­ja­na Mi­tro­vić u bež ha­lji­ni­ci sa cr­nim čip­ka­nim de­ta­lji­ma i Ti­na Jo­vo­vić u be­bi ro­ze ha­lji­ni ni­su mo­gle da vje­ru­ju da sla­ve po­lu­ma­tur­sko ve­če, noć za ko­ju se pri­pre­ma­ju od še­stog raz­re­da.
- Sa­nja­li smo go­di­na­ma ovo ve­če i sad kad je tu- još je i bo­lje. Svi su li­je­pi, pre­li­je­pi, ne­ke smo je­dva i pre­po­zna­li, a što je naj­bit­ni­je svi su do­bro ras­po­lo­že­ni. Kad se sje­ti­mo pr­vog da­na kad smo za­ko­ra­či­li u ško­lu u ko­joj smo pro­ve­li de­vet go­di­na kad su nam di­je­li­li bom­bo­ne, kad je ve­ći­na dru­štva pla­ka­lo a mi se dr­ža­li za ro­di­te­lje ne že­le­ći da se odvo­ji­mo od njih, dje­lu­je nam ne­stvar­no. Sa­da smo pod­jed­na­ko uz­bu­đe­ni ali ne­ma su­za, na­pro­tiv, je­dva če­ka­mo da kre­ne­mo u sred­nju ško­lu, ali bu­kval­no -. ka­za­le su pre­slat­ke Da­ni­ca, Bo­ja­na i Ti­na.
Ka­ko su obe­ća­le, dru­že­nje će na­sta­vi­ti iako sve tri upi­su­ju raz­li­či­te ško­le.
Za šar­mant­nu Kri­sti­nu Ca­mo­vić po­lu­ma­tur­sko ve­če pred­sta­vlja no­vo is­ku­stvo ko­je je već u pr­vim mi­nu­ti­ma po­bra­lo sa­mo po­zi­tiv­ne ko­men­ta­re.
- Ži­vot se na­sta­vlja, ide­mo da­lje ne­kim no­vim pu­tem i ovo je jed­no od naj­ljep­ših ve­če­ri ko­je pro­vo­di­mo za­jed­no. Na po­čet­ku škol­ske go­di­ne smo ima­li eks­kur­zi­ju ko­ja je osta­vi­la po­se­ban pe­čat, a sa­da će­mo to po­no­vi­ti na po­lu­ma­tur­skoj ve­če­ri. Dru­že­nje, uče­nje, pro­fe­so­ri, ocje­ne sve je to obi­lje­ži­lo osnov­no ško­lo­va­nje... Sje­ćam se kad sam pr­vi dan kr­o­či­la u ško­lu, kad ni­sam htje­la da se odvo­jim od ro­di­te­lja a sa­da je već si­tu­a­ci­ja pot­pu­no dru­ga­či­ja, ide­mo sa­mi da­lje, hra­bro i bez iči­je po­mo­ći ali uz po­dr­šku mno­gih, to je pra­vo bo­gat­stvo - po­ru­či­la je slat­ka Kri­sti­na.S.R.