Pla­ni­ne na pod­ruč­ju be­ran­ske op­šti­ne su u mi­nu­lim vje­ko­vi­ma bi­le stje­ci­šte uzor­nih do­ma­ći­na, ko­ji su, ba­ve­ći se po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom, uspi­je­va­li da iz­dr­ža­va­ju svo­je broj­ne po­ro­di­ce. Me­đu­tim, po­sled­njih de­ce­ni­ja, i po­red ve­li­kih olak­ši­ca ko­je pru­ža sa­vre­me­no do­ba, sve ma­nje je onih ko­ji po­ka­zu­ju in­te­re­so­va­nje da se ba­ve sto­čar­stvom. Na pla­ni­na­ma sa sto­kom zad­njih go­di­na bo­ra­ve sa­mo naj­u­por­ni­ji, jer mla­di lju­di, oči­gled­no, ne že­le da se ba­ve tra­di­ci­o­nal­nim dje­lat­no­sti­ma. Sve se to de­ša­va iako dr­ža­va Cr­na Go­ra i Op­šti­na Be­ra­ne u svo­jim stra­te­škim do­ku­men­ti­ma po­se­ban zna­čaj pri­da­ju raz­vo­ju sto­čar­stva. I u broj­nim stu­di­ja­ma se na­gla­ša­va da po­me­nu­ta gra­na pred­sta­vlja od­skoč­nu da­sku za br­ži pro­spe­ri­tet sje­ver­nog re­gi­o­na. Sa ta­kvom kon­sta­ta­ci­jom po­sled­njih go­di­na sa­gla­ša­va­li su se i pred­stav­ni­ci Vla­de ko­ji su pri­li­kom sva­ke po­sje­te Be­ra­na­ma is­ti­ca­li da Mi­ni­star­stvo po­ljo­pri­vre­de ula­že po­seb­ne na­po­re da far­me­ri­ma sa ovog pod­ruč­ja obez­bi­je­di po­volj­ne uslo­ve za do­bar ži­vot na se­lu. Ta­ko­đe, na­gla­ša­va­li su da će se, u ci­lju pu­ne va­lo­ri­za­ci­je pri­rod­nih po­ten­ci­ja­la, zna­čaj­na stred­stva usmje­ra­va­ti za re­vi­ta­li­za­ci­ju pla­nin­skih ka­tu­na. Me­đu­tim, se­o­skih mje­snih za­jed­ni­ca tvr­de se raz­voj po­ljo­pri­vre­de i sto­čar­stva ne sti­mu­li­še na pra­vi na­čin i da to po­tvr­đu­je stoč­ni fond ko­ji je de­set­ko­van u od­no­su na ne­ka mi­nu­la vre­me­na. Oni na­vo­de da uzro­ke ova­ko ne­ga­tiv­nih tren­do­va tre­ba tra­ži­ti i u po­da­ci­ma ko­ji go­vo­re da je dr­ža­va po­sled­njih go­di­na do­dje­lji­va­la so­ci­ja­le mla­dim rad­no spo­sob­nim lju­di­ma.
- Na ovim pro­sto­ri­ma se od­u­vi­jek te­ško ži­vje­lo, ali su lju­di mo­ra­li da ra­de, jer su zna­li da ne­ma­ju dru­gog iz­bo­ra. Da­nas su do­šla ne­ka dru­ga vre­me­na. Omla­di­na i ne po­ku­ša­va da se ba­vi sto­čar­stvom, uvi­đa­ju­ći da mno­go bo­lje pro­la­ze oni ko­ji pri­ma­ju so­ci­ja­le, ili se ba­ve sum­nji­vim po­slo­vi­ma. To sa­mo po se­bi go­vo­ri da se ne tre­ba ču­di­ti što su nam ka­tu­ni pu­sti, jer lju­di sa ta­kvim na­vi­ka­ma ni­je­su sprem­ni da se uhva­te u ko­štac sa te­škim po­slo­vi­ma kao što je sto­čar­stvo – na­gla­ša­va pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Ka­lu­dra Ra­do­van An­đić.
Lju­bo Đu­ri­šić iz se­la Tmu­ši­će tvr­di da je sto­čar­stvo u be­ran­skoj op­šti­ni osu­đe­no na pro­past jer, ka­ko na­vo­di, dru­štvo u cje­li­ni ni­je ura­di­lo ni­šta da za­u­sta­vi na­gli od­liv sta­nov­ni­štva sa ru­rar­nog pod­ruč­ja.
- Lju­di u na­šim se­li­ma su ne­ka­da dr­ža­li ve­li­ke bu­lju­ke sto­ke. Sva­ka sto­pa ze­mlje se ruč­no ob­ra­đi­va­la. Ži­vje­lo od ra­da, jer su lju­di shva­ta­li da je to je­di­ni na­čin op­stan­ka. Ni­je se ži­vje­lo lo­še iako su sko­ro sve fa­mi­li­je bi­le broj­ne. Od­jed­nom na­rod je po­čeo da na­pu­šta se­la, a dru­štvo u cje­li­ni ni­je pred­u­zi­ma­lo ni­šta da za­u­sta­vi na­gli od­liv sta­nov­ni­štva. Ta­ko to­kom zi­me u Tmu­ši­ću gdje je ne­kad bi­lo pre­ko 40 do­ma­ćin­sta­va, di­me sve­ga tri ku­će, što uka­zu­je da su za oži­vlja­va­nje sto­čar­ske pro­iz­vod­nje po­treb­ne ne­ke kor­je­ni­te pro­mje­ne- na­vo­di Đu­ri­šić.
Slič­nog mi­šlje­nja je i Ra­doj­ko Lu­to­vac, iz se­la Za­gor­je, sma­tra­ju­ći da je smi­je­šno mla­dim lju­di­ma, ko­ji ima­ju ze­mlju i mo­gić­nost da se ba­ve sto­čar­stvom i po­ljo­pri­vre­dom do­dje­lji­va­ti so­ci­ja­le.
- Upra­vo su so­ci­ja­le bit­no uti­ca­le da se uga­se ne­ka­da­šnja moć­na ga­zdin­stva i da ka­tu­ni osta­nu bez uzor­nih sto­ča­ra. Uosta­lom, u na­šim se­li­ma kru­ži pa­ro­la „pro­daj kra­vu – uzmi so­ci­ja­lu“. To je po­ra­zna či­nje­ni­ca, jer je na­rod na ovim pro­stor­ti­ma do­bro znao da mo­že op­sta­ti je­di­no ako dr­ži sto­ku i ob­ra­đu­je ima­nja. Sve to uka­zu­je da dr­ža­va mo­ra da na po­se­ban na­čin sti­mu­li­še i pre­po­zna­je lju­de na se­lu ko­ji istin­ski ima­ju na­mje­ru da ži­ve od svo­ga ra­da. Ta­kvim lju­di­ma ne tre­ba­ju so­ci­jal­na da­va­nja već po­volj­ni du­go­roč­ni kre­di­ti, do­bri pu­te­vi do ka­tu­na i i ga­ran­ci­ja da mo­gu svo­je pro­iz­vo­de pro­da­ti na tr­ži­štu – za­klju­ču­je Lu­to­vac.
D.J.


Pred­nja­če vi­ken­da­ši

Mje­šta­ni Dap­si­ća pod­sje­ća­ju da je na nji­ho­vim pla­ni­na­ma to­kom lje­ta vi­še vi­ken­da­ša ne­go sto­ča­ra.
- To­ro­vi na na­šim ka­tu­ni­ma su iz go­di­ne u go­di­nu sve pra­zni­ji. Ne­ma vi­še do­brih sto­ča­ra, jer sta­ri iz­u­mi­ru, dok se mla­di okre­ću ne­kim dru­gim po­slo­vi­ma. Ali, za­to sve vi­še ima onih ko­ji pra­ve mo­der­ne vi­ken­di­ce, ta­mo gdje su nji­ho­vi dje­do­vi na­pa­sa­li sto­ku. Vri­je­me će po­ka­za­ti ko­li­ko je to do­bro, ali po ono­me što se da pri­mi­je­ti­ti ta­kva prak­sa ne ude uz pri­ču na ko­joj se te­me­lji ade­kvat­na va­lo­ri­za­ci­ja pla­nin­skih po­ten­ci­ja­la - sma­tra­ju mje­šta­ni Dap­si­ća.