Man­da­ri­na je ove go­di­ne ro­di­la do­bro, čak je i pre­ro­di­la, ka­že 83-go­di­šnji Pe­tar Ra­da­no­vić iz Ra­da­no­vi­ća u Gr­blju, ko­ji li­je­pe da­ne ko­ri­sti da iz­ne­se ne­što vo­ća na tr­žni­cu u Ko­to­ru.
- Ubrao sam oko pet to­na man­da­ri­na, ali ne znam šta ću sa nji­ma, jer ne­ma ot­ku­pa. Ko do­đe kod me­ne, ako ho­će, no­si ko­li­ko mu tre­ba, i za hva­lu i bez hva­le, a na pja­cu ova­ko kad je li­je­po vri­je­me do­ne­sem po 50-60 ki­lo­gra­ma i pi­ta­nje je mo­gu li to pro­da­ti. Pro­da­jem ih po 0,70 eura, tri ki­lo­gra­ma za dva eura, ma­da ima i jef­ti­ni­je, po 0,50 eura, ako je kva­li­tet, on pro­la­zi. Kad se sta­vi u hlad­nja­ču, man­da­ri­na je iz­gu­bi­la svo­je, ona je 30 po­sto ka­li­ra­la, po­seb­no iz­gu­bi­la slast i aro­mu i on­da tru­ne. Ta va­ri­jan­ta ot­pa­da kod me­ne, ob­ja­šnja­va vre­me­šni Gr­blja­nin i do­da­je da su po­ljo­pri­vred­ni­ci­ma kon­ce po­mr­si­li ve­li­ki do­ma­ći uvo­zni­ci vo­ća.
-Pre­kup­ci i na­kup­ci su su na­gr­di­li po­ljo­pri­vre­du. Uvo­ze man­da­ri­ne iz Izra­e­la, iz Grč­ke i Tur­ske, osta­lo iz Al­ba­ni­je, sa sva­ke stra­ne, to nas je uni­šti­lo. Dok se to ne sto­pi­ra, ne­ma na­pret­ka po­ljo­pri­vre­de, ka­že Ra­da­no­vić, ko­ji je i za­vr­šio struč­nu sred­nju ško­lu za po­ljo­pri­vred­ni­ke, a za­tim i vi­šu ško­lu za sta­ti­sti­ku. Bez ob­zi­ra što je bio za­po­slen u Op­šti­ni Ko­tor, ci­je­lo vri­je­me je ostao na ima­nju ko­je ob­ra­đi­va­io i po­di­zao. Nje­go­vi su se pre­ci na­se­li­li pri­je 680 go­di­na u Gr­blju, gdje su i ofor­mi­li po­ljo­pri­vred­no ga­zdin­stvo. Od pre­da­ka je na­sli­je­dio i ve­li­ki voć­njak, ko­ji je nje­go­vao, a di­je­lom i obo­ga­tio no­vim za­sa­di­ma.
- Uz­ga­jam i kon­ti­nen­tal­no i sre­do­zem­no vo­će - man­da­ri­ne, ja­bu­ke, tre­šnje.. Bio sam za­sa­dio plan­ta­žu sa bre­skva­ma, i pri­je de­set go­di­na je do­šla ne­ka bo­li­jest i vi­še ne­mam bre­sa­ka. Na toj po­vr­ši­ni za­sa­dio sam po­vr­će. Go­di­nu da­na po­sli­je ze­mljo­tre­sa po­sa­dio sam 300 ko­ri­je­na man­da­ri­na i sa­da pre­te­žno od vo­ća uz­ga­jam smo­kve, ja­bu­ke i man­da­ri­ne i još pet­na­e­stak ko­ri­je­na na­ran­dže i li­mu­na, ka­že Ra­da­no­vić i do­da­je da je sve to pre­te­žno za do­ma­ću upo­tre­bu, za­to što ne­ma rad­ne sna­ge za odr­ža­va­nje voć­nja­ka. On i su­pru­ga za­ga­zi­li su u de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta i že­le da bri­gu o ima­nju pre­pu­ste mla­đi­ma, pot­sje­ća­ju­ći da je sta­ri na­ziv za po­ljo­pri­vred­ni­ka „te­žak“, ri­ječ ko­ja sa­ma do­volj­no go­vo­ri o za­htjev­nom po­slu na se­lu.
-Ovo­ga lje­ta imao sam pre­ko tri hi­lja­de ki­lo­gra­ma ja­bu­ka, ni­jed­nan ki­lo­gram ni­je­sam unov­čio, već sam po­kla­njao sva­ko­me ko god je kod me­ne do­šao. Smo­ka­va je bi­lo sko­ro isto ti­li­ko, za po­je­sti jed­nu ni­je va­lja­lo, sve je ona voć­na mu­va uni­šti­la. Sad imam oko pet to­na man­da­ri­na, ali ne­ma pro­đe. Do­čim ne­ma pre­ra­de vo­ća i po­vr­ća, ne tre­ba odr­ža­va­ti po­ljo­pri­vre­du ov­dje, a to je šte­ta i za nas i za dr­ža­vu. Po­ljo­pri­vre­dom se ne tre­ba ba­vi­ti ako čo­vjek ne­ma vo­lju, zna­nje, uslo­ve –ze­mlju, rad­nu sna­gu i ono naj­va­žni­je – da ima tr­gov­ca. Ako ne­što od to­ga fa­li, ne­ma po­ljo­pri­vre­de, ka­že Ra­da­no­vić i do­da­je da nje­mu ve­ći­na tih pre­di­spo­zi­ci­ja ne­do­sta­je, te da ne­ma mno­go iz­bo­ra, a naj­ek­strem­ni­ji je onaj da „uzme sje­ki­ru i da sre­di man­da­ri­ne po ko­ri­je­nu“. Na­da­mo se da do to­ga ne­će do­ći, te da će se nad­le­žno mi­ni­star­stvo po­bri­nu­ti za op­sta­nak po­ljo­pri­vred­nih ga­zdin­sta­va na Pri­mor­ju.
M.D.P.