Je­dan od mla­đih po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­đa­ča iz gu­sinj­skog kra­ja En­ver Ni­ko­če­vić, u svom se­lu Do­su­đe, na pe­ri­fe­ri­ji Gu­si­nja, na pro­sto­ru od dva­de­se­tak ari, si­je ku­ku­ruz, krom­pir, pa­sulj, ku­pus, pa­pri­ku, šar­ga­re­pu, luk, ze­le­nu sa­la­tu. Ka­ko ni­je mo­gao da na­đe pri­sto­jan po­sao naš do­ma­ćin se opre­di­je­lio za po­ljo­pri­vre­du. No, za­do­vo­ljan je, jer ra­dom kod ku­će, za­jed­no sa osta­lim čla­no­vi­ma po­ro­di­ce, uspi­je­va da obez­bi­je­di pri­sto­jan ži­vot i da uvi­jek ima­ju zdra­vu do­ma­ću hra­nu.
Po­red nji­ve ima i ne­što svo­je sje­no­ko­sne li­va­de, a ne­što po­zaj­mi i od kom­ši­ja, ta­ko da mo­že da obez­bi­je­di­di i hra­nu za sto­ku. Ovaj mla­di i vri­jed­ni do­ma­ćin dr­ži i če­ti­ri mu­zne kra­ve, de­se­tak ova­ca i ne­ko­li­ke ko­ze. Sve po­slo­ve za­vr­ša­va uz po­moć ma­njeg trak­tor­či­ća, jer za ve­ći, ko­ji bi mu mno­go zna­či­lo, ne­ma pa­ra. A, iz Op­šti­ne ne­će da mu po­mog­nu. Da bi stvo­rio i ma­lo nov­ca stig­ne i kod ne­kog ne­što da ura­di pod dnev­ni­cu, ta­ko da, za­hva­lju­ju­ći vri­jed­nim ru­ka­ma, po­ro­di­ci Ni­ko­če­vić ni­šta ne fa­li.
Ina­če, po­sjed mu je ta­ko ob­ra­đen i sre­đen da mo­že da slu­ži za pri­mjer. En­ver Ni­ko­če­vić slu­ži za­pri­mjer ka­ko čo­vjek tre­ba da se od­no­si pre­ma svo­joj imo­vi­ni.
- Po­si­jao sam oko 20 ari ku­ku­ru­za, do­ma­će sor­te, ve­o­ma do­brog kva­li­te­ta. Tre­ti­ram ga staj­skim đu­bri­vom, oko­pa­va­ga i pra­šim, a na­vod­nja­va­nje je, uglav­nom od Bo­ga. Je­di­no kad je ve­li­ka i du­ža su­ša na­vod­nja­vam vo­dom iz bu­na­ra – ob­ja­šnja­va naš do­ma­ćim.
Što se ti­če vje­štač­ke pri­hra­ne ni­kad je ni­je pri­mi­je­nji­vao. Ne že­li da ko­ri­sti he­mi­ju, ko­ja je, is­ti­če on, ma­nji ili vi­še uvi­jek štet­na. Ne mo­gu ga ubi­je­di­ti u su­prot­no, is­ti­če Ni­ko­če­vić.
- Za­što bih uno­sio te štet­ne sa­stoj­ke u hra­nu, a sve što po­si­jem is­klju­či­vo je za do­ma­ću upo­tre­bu. Na okuć­nji­ci sam za­sa­dio i ne­što vo­ća - šlji­ve, ja­bu­ke, ora­he, kao i je­dan kre­vet lo­ze. Pu­ni rod, s ob­zi­rom da se ra­di o mla­dim bilj­ka­ma, oče­ku­jem na­red­nih go­di­na. Ne­što će bi­ti i ove go­di­ne, ali ma­nje. Sa su­pru­gom i kćer­ki­com ži­vim sa ro­di­te­lji­ma. Kad je po­sao u pi­ta­nju svi ima­mo svo­je oba­ve­ze, i udio. Ve­ći trak­tor bi mi pu­no zna­čio kad je po­sao u pi­ta­nju, ali ne­mam nov­ca da ga ku­pim. Po­ku­šao sam i kod op­šti­ne,, ali ni­sam na­i­šao na po­moć i ra­zu­mi­je­va­nje. Od­bi­li su mi za­htjev. Si­gur­no ima­ju pre­čih od me­ne – ka­že re­zig­ni­ra­no naš do­ma­ćin.
No, En­ver Ni­ko­če­vić ni­je raz­o­ča­ran. Sma­tra da je Gu­si­nje bo­gom da­no za po­ljo­pri­vre­du i sa­vje­tu­je da se lju­di sa­mo njoj tre­ba istin­ski da se po­sve­te.
N.V.