Na obo­du Bi­leć­kog je­ze­ra, ali sa stra­ne ko­ja pri­pa­da nik­šić­koj op­šti­ni, na­la­zi se se­lo Mi­ru­še ko­je se sma­tra naj­ljep­šim u Cr­noj Go­ri. Ži­vo­pi­sni pre­dio, na ža­lost, si­lom pri­li­ka je go­to­vo na­pu­šten, a ži­vot u nje­mu da­nas odr­ža­va sve­ga ne­ko­li­ko sta­nov­ni­ka. Me­đu nji­ma je i se­dam­de­set­dvo­go­di­šnja Da­rin­ka Alek­sić.
Iako u osmoj de­ce­ni­ji ži­vo­ta Da­rin­ka Alek­sić je u ci­je­lom kra­ju, a po­seb­no na dru­goj oba­li je­ze­ra, po­zna­ta kao uzor­ni po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­đač. Ni­je se na­da­la po­sje­ti na­še eki­pe, a ka­ko uvi­jek ima­la je is­pla­ni­ran dan, pa je smo po­pri­ča­li u „ho­du”, dok je oba­vlja­la po­slo­ve. Ži­vi sa­ma, su­prug joj je pre­mi­nuo, a dje­ca se ra­su­la. Isti­na, ka­že sta­ri­ca, do­la­ze i po­sje­ću­ju je i po­ma­žu u po­slu. Na­iz­gled skrom­no do­ma­ćin­stvo, ipak, po­sje­du­je vi­še od dva­de­set gr­la krup­ne sto­ke o ko­ji­ma sva­ko­dnev­no vo­di ra­ču­na, a i za­ra­đu­je od tog po­sla.
- Ra­di­la sam u jed­noj fir­mi kao šnaj­der­ka, i tu za­ra­di­la pen­zi­ju. Mi­ru­še su rod­no mje­sto mog po­koj­nog mu­ža i tu smo ima­li ima­nje, ali ka­da se for­mi­ra­la aku­mu­la­ci­ja Bi­leć­kog je­ze­ra ve­ći­nu ze­mlje su nam eks­pro­pri­ji­sa­li. U Tre­bi­nju smo od to­ga ku­pi­li stan i ku­ću, a u se­lu je osta­lo ma­lo par­če ze­mlje, na ko­me smo sa­gra­di­li vi­ken­di­cu – is­pri­ča­la nam je vri­jed­na sta­ri­ca.
Ni­ka­da se ni­je ba­vi­la sto­čar­stvom, ni­ti je, ka­ko ka­že, mo­gla i slu­ti­ti da će u po­znim go­di­na­ma svog ži­vo­ta to da joj po­sta­ne glav­ni po­sao. Kad je su­prug pre­mi­nuo, osta­la je u vi­ked­ni­ci u Mi­ru­ša­ma, ko­ja joj je po­sta­la stal­ni dom i gdje je osno­va­la svo­ju far­mu.
- Ši­va­ću ma­ši­nu sam za­mi­je­ni­la šta­lom i sto­kom, evo, već 15 go­di­na, sve sti­žem i po­ne­kad se i sa­ma pi­tam ka­ko. Ipak, is­po­sta­vi­lo se da to vo­lim, uži­vam u po­slu, sin mi do­đe, pri­po­mog­ne, ono što pro­iz­ve­dem us­pi­je da pro­da. Mo­že se sve kad se ho­će, ali mi­slim da lju­di da­nas sa­mo vo­le da se ža­le, a ni­ko da se pri­hva­ti po­sla - sma­tra ona.
Da­rin­ka Alek­sić ima de­set mu­znih kra­va od či­jeg mli­je­ka pra­vi su­še­ni sir. Dnev­no mo­že da na­pra­vi po ne­ko­li­ko „gru­da”, a jed­na ko­šta 3,5 eura. Alek­sić je na­gla­si­la da ima stal­ne kup­ce, a nje­ni pro­iz­vo­di su po­o­dav­no pre­po­zna­ti, ali u su­sjed­noj dr­ža­vi - Re­pu­bli­ci Srp­skoj.
- Po­što mi sin ži­vi u Tre­bi­nju, lak­še je ta­mo pro­da­ti, jer na ovoj, cr­no­gor­skoj, stra­ni ne­mam kup­ce, a ni po­znan­sta­va. Te­ško bi to išlo da ja sa­ma pro­da­jem. Va­žno je da se sve što se pro­iz­ve­dem pro­dam, ne sa­mo sir, već i te­lad. Za­do­volj­na sam, ali ni­sam či­nje­ni­com što u Mi­ru­ša­ma go­to­vo da ne­ma ni­ko­ga - is­ta­kla je ona.
Se­lo oži­vi je­di­no to­kom lje­ta, kad poč­ne se­zo­na ku­pa­nja i ri­ba­re­nja na je­ze­ru. Na­pu­šte­na ima­nja osta­la u br­du iz­nad Mi­ru­ša je­di­na su is­pa­ša nje­noj sto­ci, ali Da­rin­ka Alek­sić na­gla­ša­va da bi vo­lje­la da je dru­ga­či­je. Svo­jim ra­dom pr­ko­si ži­vo­tu i go­di­na­ma, a da­je pri­mjer onim mla­đim ko­ji, ka­ko ka­že, sa­mo zna­ju da pri­ča­ju ka­ko vla­da bes­pa­ri­ca, a ni­ko da se pri­hva­ti po­sla.
- Pri­je eks­pro­pri­ja­ci­je i po­to­pa ov­dje je bio ma­li raj, sad nas ima sve­ga ne­ko­li­ko zi­mi. Ima tu ze­mlje, ko­ja bi se mo­gla ob­ra­đi­va­ti, ali ne­ma na­ro­da, a oni mla­đi ne­će da ra­de, ljep­še im u gra­du, iako ne­ma­ju di­na­ra u dže­pu. Ra­dim ono na šta ni­ka­da ni­sam ni po­mi­sli­la, ali uz pen­zi­ju do­bro do­đe i me­ni i dje­ci to što za­ra­dim, a i vri­je­me mi br­že pro­la­zi, imam za­ni­ma­ci­ju – ob­ja­šnja­va ona.
Ra­se­lje­ne Mi­ru­ša po­če­lo je še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Se­lo je ta­da ima­lo čak 375 do­ma­ćin­sta­va, a da­nas u tom mje­stu to­kom ci­je­le go­di­ne ži­vi sa­mo ona i nje­nih pet kom­ši­ja. Osim nje ni­ko se ne ba­vi sto­čar­stvom, ali sva ima­nja ko­ja su pre­o­sta­la na­kon po­to­pa odr­ža­va­ju vla­sni­ci ili nji­ho­vi na­sled­ni­ci. B.B.