I ako pro­lje­će još uve­li­ko ima obri­se zi­me i sni­jeg sa okol­nih br­da i pla­ni­na ite­ka­ko nad­gle­da pro­sto­re, lje­to je ipak na pra­gu i sto­ča­ri­ma va­lja raz­mi­šlja­ti o od­la­sku na pla­ni­ne, u svo­je ka­tu­ne.
- Dr­žim pe­de­se­tak ova­ca, pet, šest kra­va, ko­nja, svi­nje, ko­ju ko­ko­šku, jer se­lo je se­lo. Iz­dig­nem lje­ti na pla­ni­nu. Na pla­ni­ni pro­iz­vo­dim mrs, ube­rem po­ko­ji šum­ski plod. Ni­je do­bro što sad na tu na­šu pla­ni­nu, ču­ve­nu Li­po­vi­cu, iz­di­že­mo sa­mo ja i još je­dan do­ma­ćin. A, ne­kad nas je bi­va­lo i po 20. Ovih da­na uve­li­ko raz­mi­šljam o pla­ni­ni, jer se i za­to va­lja pri­pre­mi­ti, po­pra­vi­ti stan i još pu­no to­ga – ka­zao je is­ku­sni gu­sinj­ski sto­čar Dra­go Bo­jo­vić.
U raz­go­vo­ru za „Dan” on, dok se pri­pre­ma za ljet­nji pe­ri­od, sa si­gur­no­šću, ka­ko ka­že, pre­po­ru­ču­je ovaj vid po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje, jer „to je ipak za­ni­ma­nje ko­je je od­vaj­ka­da pru­ža­lo si­gu­ran iz­vor pri­ho­da”. To je za­ni­ma­nje ko­je čo­vje­ku i u ovim ova­kvim vre­me­ni­ma omo­gu­ća­va si­gur­nu eg­zi­sten­ci­ju.
- Mi sta­ri­ji do­bro to zna­mo, a po­go­to­vo od na­ših sta­rih. Sto­čar­stvom se vri­je­di ba­vi­ti jer omo­gu­ća­va skro­man ži­vot, ali si­gu­ran i obez­bje­đu­je eg­zi­sten­ci­ju po­ro­di­ce. Je­ste, to je do­sta te­žak po­sao, ali ni­je lo­ši­je ne­go bi­ti za­po­slen i ne zna­ti na če­mu si. Fir­me su ne­sta­le, in­du­stri­ja umr­la, je­di­no pri­vat­no pred­u­zet­ni­štvo još eg­zi­sti­ra. Za nas ko­ji smo se već na­vi­kli i ko­ji smo u ži­vot­noj do­bi kad se vi­še ne pla­ni­ra bu­duć­nost, sto­čar­stvo je do­bar iz­bor. No, i mla­di­ma ga pre­po­ru­ču­jem – ka­že Bo­jo­vić.
Ipak, ne pre­po­ru­ču­je ga sva­kom, jer su po­treb­ni uslo­vi i pred­u­slo­vi. Ma­da, ka­že on, ve­li­ka je gre­ška ima­ti uslo­ve a ne ba­vi­ti se po­ljo­pri­vre­dom. Sa oči­gled­nom do­zom no­stal­gi­je pri­sje­ća se Bo­jo­vić ka­ko je pla­ni­na ima­la i svo­je ve­se­le tre­nut­ke, ka­da je „na tim vi­so­vi­ma bi­va­lo po­seb­no ži­vo i ve­se­lo”. Po­seb­no ra­do­stan dan za sto­ča­re bi­vao je Pe­trov­dan - dan ka­da je pla­ni­na vr­vi­la od po­sje­ti­la­ca, rod­bi­ne ra­za­su­te po Ju­go­sla­vi­ji i svi­je­tu do­la­zi­la u po­sje­tu svo­ji­ma, da vi­di i sje­ti se sta­za i bo­ga­za ku­da su ne­kad ču­va­li sta­da i kr­da i bi­li sreć­ni i bez­bri­žni.
- To­ga je sve ma­nje ili ga ne­ma ni­ka­ko. Ne­ke pla­ni­ne su opu­stje­le, jer na njih ni­ko odav­no i ne iz­di­že, a ne­ke tek lje­ti živ­nu. A, bio je obi­čaj da se za Pe­trov­dan, ko­ji smo zva­li „pla­nin­ska” ili „sto­čar­ska” sla­va, ne­što za­ko­lje i uz te pla­nin­ske đa­ko­ni­je go­sti do­če­ka­ju na pra­vi, čo­ban­skin­ski na­čin. Ta­da nam je bi­lo fi­no. A, on­da oni sva­ko­dnev­ni po­slo­vi... Ali, bi­lo ne­kad! Po­bje­gao na­rod po svi­je­tu, pa ga ne­ma ni u se­lu ni u pla­ni­ni – ka­že set­no Bo­jo­vić.
Ovom do­ma­ći­nu pu­sta se­la i pla­ni­ne te­ško pa­da­ju. Žao mu je što mla­di ne bi­ra­ju pa­met­no i ka­ko ka­že, mi­li­ja im je uli­ca i gla­do­va­nje ne­go so­gur­nos i lje­po­ta ko­ju pru­ža se­lo.
- Do­go­do se da ne mo­žeš sre­sti ni po­pri­ča­ti dok si na pla­ni­ni. No, sve je do­bro dok mo­gu da se ba­vi ovim po­slom. Vje­stan sam da će do­ći vri­je­me ka­da ne­će bi­ti ni sto­ča­ra ni sto­ke, a ka­ko je na­kad bi­lo svje­do­či­će sa­mo pri­ča - no­stal­gi­čan je bio Dra­go is­ti­ču­ći da se na­da da će ipak za po­ljo­pri­vre­du do­ći bo­lji da­ni.
N.V.