Grad­ska op­šti­na Tu­zi je u 2017. go­di­ni po­sta­la pro­šlost, u no­vu go­di­nu ula­zi sa no­vim sta­tu­som, kao Op­šti­na u sklo­pu Glav­nog gra­da, a na­da­ju se da će iz nje iza­ći kao sa­mo­sta­la­na. To je naj­zna­čaj­ni­ji po­li­tič­ki do­ga­đaj u pro­te­kloj go­di­ni u Pod­go­ri­ci. Za obič­nog gra­đa­ni­na, zbog ko­jeg se to na­vod­no sve i ra­di, to ni­je do­ni­je­lo ni­ka­kav bo­lji­tak.
Gra­đa­ni tra­že bo­lju si­tu­a­ci­ju u po­ljo­pri­vre­di, raz­voju tu­ri­zma i iz­grad­nju ka­pi­tal­nih obje­ka­ta po­put vr­ti­ća, ze­le­ne pi­ja­ce i osnov­ne ško­le. Tra­že no­va rad­na mje­sta od ko­jih bi mo­gli da ži­ve, a ne kr­plje­nje as­fal­ta, no­ve si­ja­li­ce i po­ne­ku če­smu...
– Je­di­no što se u Vra­nju ra­di­lo je kr­plje­nje ru­pa ko­je su iz vla­sti pred­sta­vlja­li kao ne­što ve­o­ma zna­čaj­no, pa se pi­tam ka­ko bi bi­lo da mi nji­ma ta­ko za­kr­pi­mo odi­je­la za par­la­ment. Mi­sli­te da bi po­šli ta­ko- ne bi ni­kad, e ne bi ni mi pro­la­zi­li za­kr­plje­nim uli­ca­ma da ne mo­ra­mo, ali ne­ma­mo iz­bo­ra. Na­ma tre­ba pu­no­prav­na op­šti­na, da bu­de­mo do­ma­ći­ni svo­je ku­će, a ne dru­gi da nam ko­man­du­ju. Kad to bu­de­mo ima­li on­da mo­že­mo oče­ki­va­ti i bo­lje uslo­ve za ži­vot. Ov­dje lju­di vo­le da ra­de, ba­ve se po­ljo­pri­vre­dom, a ima­mo i sve uslo­ve za raz­voj tu­ri­zma, lo­va i ri­bo­lo­va, ali sve to osta­je po stra­ni zbog obe­ća­nja da će sa­gra­di­ti ovo ili ono a od to­ga ne go­di­na­ma ne­go de­ce­ni­ja­ma ne­ma ni­šta. Kad ovi što su na vla­sti kod nas shva­te da su oni sa­mo pi­o­ni, a mi gra­đa­ni re­zer­vni igra­či, mo­žda i uvi­de do če­ga su nas do­ve­le pa na­đu na­čin i da nas iz­ba­ve- po­ru­ču­je Se­mir Fr­ljuč­kić ugo­sti­telj iz Vra­nja.
Iako 2017. go­di­nu pam­ti po lo­šem sta­nju u po­ljo­pri­vre­di, uni­šte­nim lu­be­ni­ca­ma i na­ja­va­ma za blo­ka­du ma­gi­stral­nog pu­ta Va­len­ti­no Jun­čaj iz Du­ši­ća is­ti­če da u 2018. go­di­ni mo­že sa­mo da po­že­li bo­lju si­tu­a­ci­ju za ko­ju već do­bi­ja­ju na­ja­ve iz re­sor­nog mi­ni­star­stva.
– Oče­ku­jem po­zi­tiv­ni­je stva­ri za po­ljo­pri­vre­du jer je to bu­duć­nost Ma­le­si­je. Mo­že­mo i vri­je­di­mo do­sta sa­mo još da nam to uva­že oni ko­ji na­ma vla­da­ju. Do­bi­li smo u se­lu ne­što ma­lo i as­fal­ta ali bih naj­vi­še vo­lio da ima­mo vr­tić, da re­gu­li­še­mo sa­o­bra­ćaj u cen­tru Tu­zi i da ko­nač­no do­bi­je­mo Lo­vač­ko dru­štvo Ma­le­si­ja – po­ru­čio je Jun­čaj.
Da svi ko­ji mi­sle do­bro Ma­le­si­ji, tre­ba da se fo­ku­si­ra­ju na una­pre­đe­nje po­ljo­pri­vre­de, pa tek on­da tu­ri­zma i otva­ra­nje fa­bri­ke, po­ru­či­la je Mu­za­fe­ra Ora­ho­vac iz se­la Vlad­ne.
– Od ka­ko sam pri­je 30 go­di­na na­pu­sti­la zgra­du Ti­tek­sa, ni­šta se pro­mje­ni­lo ni­je. Obe­ća­va­li su pi­ja­cu na mje­stu gdje je sru­še­na ta zgra­da ni­smo je do­bi­li. Kao eko­no­mi­sta i tkač po stru­ci vo­lje­la bih vi­še ne­go išta da se vra­te ti sta­ri za­na­ti pa mo­žda i u Tu­zi­ma da se otvo­ri ne­ka fa­bri­ka tek­sti­la jer to ne po­sto­ji u ci­je­loj Cr­noj Go­ri. Ti­me bi do­bi­li nova radna mjesta i viš­e vo­lje za ži­vo­tom- ka­že Ora­ho­vac.
Ra­do­van Nik­če­vić iz Vra­nja bi pak naj­vi­še vo­lio da u 2018. go­di­ni po­no­vo pro­funk­ci­o­ni­šu mje­sne za­jed­ni­ce, da ima ne­ko da bu­de na uslu­zi gra­đa­ni­ma.
– Ra­di­lo se u pro­šloj go­di­ni, ni­je da ni­je ali je sve to ve­za­no za kr­plje­nje uli­ca, ugrad­nje si­ja­li­ca, iz­grad­nju vo­do­vod­ne mre­že... Ni­je iz­gra­đen ni­je­dan ka­pi­tal­ni obje­kat ali to ove go­di­ne i ni­je bi­lo obe­ća­no, vo­lio bih kad bi se iz­gra­dio vr­tić pri­je sve­ga, pa on­da pi­ja­ca, kru­žni kod Ka­to­lič­ke cr­kve i mo­žda naj­va­žni­je za­o­bi­la­zni­ca oko Šip­ča­ni­ka jer je u Tu­zi­ma vi­ken­dom ko­laps u sa­o­bra­ća­ju–ka­že Nik­če­vić.
Ni za mje­šta­ne se­la Kr­še­va 2017. go­di­na ni­je bi­la ni ma­lo do­bra, ka­že An­ton Ni­kaj.
– Ni­smo se iz­bo­ri­li ni da re­kon­stru­i­še­mo se­o­sku ško­lu a to­li­ko smo se tru­di­li, ne po­sto­ji in­sti­tu­ci­ja na dr­žav­nom i lo­kal­nom ni­vou da je ni­smo upo­zna­li sa tim pro­ble­mom. Vo­lio bih da u 2018. go­di­ni za pred­sjed­ni­ka op­šti­ne do­đe Nik Đe­ljo­šaj jer je­di­no vje­ru­jem da bi nam on mo­gao po­mo­ći i da će bri­nu­ti o svim gra­đa­ni­ma pod­jed­na­ko – ka­zao je Ni­kaj.
Ipak, za Baj­ra­ma Li­bo­ju ko­ji pre­ko de­ce­ni­ju ra­di na pi­ja­ci u Tu­zi­ma je naj­bit­ni­je da ra­di.
– Sve što že­lim je da ra­dim, ni­šta dru­go. Vo­lio bih kad ne bih mo­rao da se bo­rim vi­še sa van­pi­jač­nim pro­dav­ci­ma jer su ne­le­gal­ni ali iz­gle­da da je to ne­iz­bje­žno. Mi­slim da kad ne bi mje­ša­li po­li­ti­ku u sve da bi nam bi­lo pu­no bo­lje. Eto pro­mje­ni­smo i staa­tus a vje­ruj­te da obi­čan čo­vjek ne zna šta to zna­či, mo­žda sa­mo oni ko­ji su to pred­lo­ži­li- ka­že Li­bo­ja.S.R.


Kako izboksovati vrtić

Da je za jed­nu maj­ku naj­bit­ni­je stvo­ri­ti uslo­ve za ži­vot i rad omla­di­ne u svom kra­ju, mi­šlje­nja je Ami­na Oto­vić, do­ma­ći­ca, maj­ka pe­to­ro dje­ce.
– Od sve­ga što se obe­ća­va vo­lje­la bih sa­mo vr­tić da do­če­kam i da mi dje­ca na­đu mo­tiv da ov­dje ra­de i stva­ra­ju da ne va­pe za ino­stran­stvom i bi­je­gom za bo­ljim ži­vo­tom– iskre­na je Oto­vić.
Njen sin Al­din ima sa­mo jed­nu že­lju, da us­pi­je u bok­su i upo­zna De­ja­na Zla­ti­ča­ni­na.