Mje­šta­ni Uli­ce Val­ta­za­ra Bo­gi­ši­ća u Ma­sli­na­ma po­zi­va­ju nad­le­žne da do­đu u na­se­lje i vi­de u ka­kvim uslo­vi­ma ži­ve. As­falt je pot­pu­no pro­pao, uli­ca uska, a neo­svi­je­tlje­na, vo­du ima­ju ku­će na po­čet­ku pu­ta, dok su u osta­lim do­ma­ćin­stvi­ma sla­vi­ne su­ve. Obra­ća­li su se ne­ko­li­ko pu­ta nad­le­žnim slu­žba­ma, MZ Ma­sli­ne, sla­li pe­ti­ci­je, ali sve je bi­lo uza­lud. Ni­ko ih ni­ka­da ob­i­šao ni­je. In­te­re­sant­no je to što sve uli­ce oko ove ima­ju ima­ju ulič­nu ra­svje­tu sa­mo nji­ho­va ne­ma iako su to ne­ko­li­ko pu­ta tra­ži­li. Oni sum­nja­ju da je u to po­li­ti­ka umi­je­ša­la pr­ste.
– Ovu uli­cu smo mi iz svo­jih dže­po­va pra­vi­li. Do­ve­li as­falt, stru­ju, vo­du, ni­ko nam po­ma­gao ni­je, ali za­to sve pla­ća­mo ured­no. Obra­ća­li smo se svi­ma za po­moć, ali sve nam je bi­lo uza­lud. Vi­še smo za­bo­ra­vi­li ko­me smo sve pi­sa­li. Sva­ka uli­ca oko na­še ima ra­svje­tu bez ova. To je sve par­tij­ski. Ni­smo par­tij­ski po­dob­ni za­to su nas pre­sko­či­li. Ni­ka­da nas ni­ko ni­je obi­la­zio. Ne­ka do­đu da vi­de da po­sto­ji­mo, ali uve­če da vi­de u ka­kvom mra­ku ži­vi­mo. Mu­či nas do­sta to­ga ov­dje, ali ni­ko nas ne pi­ta – ka­že Mi­lo­rad Jo­vo­vić, mje­šta­nin.
Nje­go­va kom­ši­ni­ca An­đe­li­ja Mu­jo­vić u ovoj uli­ci ži­vi 45 go­di­na.
-Uve­če je tmi­na. Mo­ra­mo dje­cu da do­vo­di­mo iz ško­le. Imam de­se­to­ro unu­ča­di od si­no­va i svi su tu. Ne smi­je­mo ih do pro­dav­ni­ce pu­sti­ti da po­đu, ne­go ako se mo­ra i ja po­đem. De­ša­va­lo se da oti­ma­ju tor­be, ima raz­boj­ni­ka – ka­že Mu­jo­vić.
Ona is­ti­če da do nje­ne ku­će vo­de ima, ali da­lje u na­se­lje ne­ma.
– Da nas ima ko na­u­či­ti ko­me da se obra­ti­mo mi bi se obra­ti­li, jer ovi­ma ko­ji­ma je­smo ni­ko nas ne tra­ga. Ne­ka do­đu kod nas ovi nad­le­žni, mi ne bje­ži­mo ni od ko­ga, ko će ka na­ma ljud­ski – po­ru­či­la je Mu­jo­vić.
Za Vi­o­le­tu Jo­vo­vić naj­ve­ći pro­blem je ne­do­sta­tak vo­de, a za­tim i ra­svje­ta.
-Lje­ti vo­de ne­ma­mo, pa on­da pre­ko da­na pu­ni­mo bi­do­ne jer su sla­vi­ne od 18 sa­ti su­ve. Ima onih ko­ji po ci­je­lo lje­to ne­ma­ju ka­pi vo­de. Ve­li­ki pro­blem je i ra­svje­ta ko­ja ni­je po­sta­vlje­na. Dje­cu čim pad­ne pr­vi mrak ne pu­štam da iz­la­ze. Sle­de­ća je iz­bor­na go­di­na, a me­ne po­li­ti­ka ne za­ni­ma, ali mi­slim da bi gra­đa­ni tre­ba­li da boj­ko­tu­ju iz­bo­re, da uop­šte ne iz­la­ze, a sve zbog to­ga što se ova­ko po­na­ša­ju - sma­tra Jo­vo­vić.
Put kroz ovaj dio Mal­si­na pot­pu­no je pro­pao. Dra­gan Ce­ko­vić ka­že da sva­ko­dnev­no glu­me pu­ta­re.
– Sva­ki dan sa lo­pa­tom kr­pi­mo ru­pe. Mi pu­ta­ra ni­je­smo ni­kad vi­dje­li. Vo­de ne­ma. Do­la­zi­li su iz Vo­do­vo­da i ka­žu tre­ba pum­pe da ugra­de, a to pri­ča­ju de­set go­di­na. Do­vo­di­mo ci­ster­ne eto ta­ko se snab­di­je­va­mo. Sva­ka uli­ca ima ra­svje­tu sem na­ša. Ka­da po­đem na se­lo kao da sam do­šao u Nju­jork, a ov­dje u grad mr­kli mrak. Uve­če sa­mo fa­ro­vi auto­mo­bi­la osvje­tlja­va­ju put. Dje­ca ka­da idu upa­le svje­tlo na te­le­fon i osvje­tlja­va­ju put. Pri­mo­ra­ni smo da im pla­ća­mo pre­voz na 15 mi­nu­ta do ško­le jer se pla­ši­mo po mra­ku da ih ša­lje­mo. Ne­ma ko­me se ni­smo obra­ća­li za pro­ble­me, ali uza­lud – ka­že Ce­ko­vić. A.D.


La­bu­do­vo je­ze­ro

Ka­ko uli­ca ne­ma ka­na­li­za­ci­ju u vri­je­me pa­da­vi­na na­pra­vi se to­li­ka lo­kva da se ne mo­že pre­ga­zi­ti. Mje­šta­ni su je po kom­ši­ji, is­pred či­je je ku­će, na­zva­li La­bu­do­vo je­ze­ro.
-Je­ze­ro je is­pred ku­će kom­ši­je La­bu­da, tu se ku­pi vo­da. Pro­ći se ne mo­že. Ne­ma ku­da vo­da da oti­če – ka­že Mi­lo­rad Jo­vo­vić.