-„Što bi na­rod uči­lo vi­te­štvu da nje­go­vih ni­je mu­če­ni­ka”, re­če ve­li­ki pje­snik. Te­ško da se mo­gu ote­ti uti­sku či­ta­ju­ći i slu­ša­ju­ći već ne­ko­li­ko da­na ri­je­či jed­ne gru­pe lju­di u dnev­nim no­vi­na­ma i elek­tron­skim me­di­ji­ma, a sve u ve­zi voj­vo­de Mir­ka Pe­tro­vi­ća – čo­vje­ka iz ču­ve­ne di­na­sti­je Pe­tro­vi­ća. Pi­tam se šta se de­ša­va u psi­hi po­je­di­nih lju­di? Na­i­me, da li se ra­di o to­li­kom ne­po­zna­va­nju fak­tič­nih i ne­po­bit­nih či­nje­ni­ca, o to­li­koj za­mje­ni uz­vi­še­nih vri­jed­no­sti, ča­sti, po­šte­nja i ljud­skog do­sto­jan­stva, sa la­ži­ma, li­ce­mjer­jem i ljud­skim ni­sko­sti­ma, ili je, pak, ri­ječ o sta­rim iz­re­ka­ma vla­da­ju­ćih struk­tu­ra iz vre­me­na Ri­mlja­na, ka­da su go­vo­ri­li: U si­tu­a­ci­ja­ma na­rod­nog ne­za­do­volj­stva po­treb­no je da­ti na­ro­du hlje­ba i za­ba­ve ka­ko bi za­bo­ra­vi­li da mi­sle o te­ško­ća­ma. „Pa­nem et cir­cen­ses!“
Bi­lo ka­ko bi­lo, čo­vjek kao ra­zum­no bi­će tre­ba­lo bi da svo­jim dje­li­ma osta­vi trag ljud­skog do­sto­jan­stva, se­be ra­di, kao i da ne osra­mo­ti svo­je pret­ke (ako su bi­li ča­sni) i ne po­sti­di svo­je po­tom­ke.  Dvje­sta če­tr­de­set po­kla­nih lju­di, me­đu ko­ji­ma je bio i ve­li­ki broj dje­ce, že­na i dru­ge ne­ja­či stra­vi­čan je po­da­tak, pa čak i da se ra­di o naj­ve­ćim ne­pri­ja­te­lji­ma, a ka­mo­li o svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma. Taj voj­vo­da iz fa­mi­li­je Pe­tro­vi­ća za­bo­ra­vio je na Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog da je sa su­za­ma išao od mje­sta do mje­sta da umi­ru­je brat­stve­ni­ke u krv­nim osve­ta­ma po Cr­noj Go­ri ka­ko bi spri­je­čio pro­li­va­nje kr­vi i ljud­ske ži­vo­te. Za raz­li­ku od nje­ga, voj­vo­da Mir­ko je po­nio krv na svo­jim ru­ka­ma sa 240 ne­vi­nih du­ša, kuč­kih brat­stve­ni­ka. Zar ta­kve pod­vi­ge tre­ba ve­li­ča­ti i be­smrt­nim spo­me­ni­ci­ma ovje­ko­vje­či­ti. Po­re­đe­nja ra­di, na­ve­šću pod­vig kra­lja Ni­ko­le u mla­đim da­ni­ma, ka­da je bio knjaz Cr­ne Go­re, ka­ko se po­nio pre­pre­ma svo­jim ne­pri­ja­te­lji­ma. An­to­lo­gij­skim pri­mje­rom čoj­stva 1862. go­di­ne, u bi­ci u Kr­nji­ca­ma za­ro­blje­ne ar­ba­na­ške pr­va­ke Ha­sa­na Ho­tu i bu­lju­ba­šu Mur­te­zia oslo­bo­dio je, i ti­me po­ka­zao vi­te­ški od­nos  pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma. Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš je srp­ske vi­te­zo­ve od Ko­sov­skog bo­ja, pa do Pr­vog srp­skog ustan­ka, na če­lu sa Ka­ra­đor­đem Pe­tro­vi­ćem, ovje­ko­vje­čio u Gor­skom vi­jen­cu. Ovi ve­li­ka­ni i be­smrt­ni­ci ljud­skog ro­da da­va­li su se­be i svoj ži­vot za svo­ju bra­ću i oču­va­nje srp­stva, pa se ne mo­gu sta­vlja­ti u isti red sa lju­di­ma ko­ji su ubi­ja­li i kla­li svo­ju bra­ću. Za­to pre­sta­ni­te da ša­lje­te otrov­ne stri­je­le i si­je­te sje­me raz­do­ra me­đu bra­ćom i ple­me­ni­ma, ne si­paj­te so u du­bo­ke i bol­ne ra­ne. Ne umi­šljaj­te da ste mu­dri­ji od Sve­to­ga Sa­ve, već se sje­ti­te nje­go­vog za­vje­ta da Sr­bi ne tra­že pri­ja­te­lje me­đu do­ka­za­nim i osvje­do­če­nim ne­pri­ja­te­lji­ma. Mu­dro bi bi­lo da što ve­ći broj lju­di ode u srp­ske pra­vo­slav­ne sve­ti­nje, da se is­po­vi­je­de i pri­če­ste, da po­tra­že mi­lost od Go­spo­da Bo­ga, da bu­de sa nji­ma i svi­ma na­ma Sr­bi­ma u na­šim mi­sli­ma, ri­je­či­ma i di­je­li­ma, sa mu­dru­šću svo­jom, da nas is­pu­ni lju­ba­vlju, da tom sna­gom raz­bu­či­mo ne­bo, ras­tje­ra­mo cr­ne obla­ke ko­ji su se već du­gi niz go­di­na nad­vi­li nad Cr­nom Go­rom i une­se­mo svje­tlost u na­še i ži­vo­te na­šeg po­tom­stva.
Mi­lan M. Ra­jo­vić
Pod­go­ri­ca


Zar su i na te­be kre­nu­li, voj­vo­do

Za­ni­je­mio sam od ču­da i ne­vje­ri­ce, kad pro­či­tah da je­dan naš vaj­ni isto­ri­čar na­pi­sa da se „voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov ne mo­že sma­tra­ti vje­ro­do­stoj­nim svje­do­kom”. Zar su i na te­be kre­nu­li voj­vo­do? A što je sa onom tvo­jom uni­ver­zal­nom for­mu­lom ju­na­štva i mo­ra­la? O tem­po­ra o mo­res! O, be­sti­đa i po­sr­nu­ća ljud­skog do­sto­jan­stva!