Sa­ša Mar­ko­vić je bio i moj đak kao i mno­gih dru­gih na­stav­ni­ka, a ja ću po­men­ti pe­ri­od nje­go­vog pr­vog i dru­gog raz­re­da sred­nje ško­le ov­dje u Bu­dvi. U to vri­je­me Sa­ša je bio, sje­ćam se, do­sta nje­žnog zdra­vlja pa ni­je mo­gao baš naj­re­dov­ni­je pri­su­stvo­va­ti na­sta­vi, ali i po­red to­ga, iz mog pred­me­ta je imao uglav­nom vr­lo do­bre ocje­ne. Sa­ši­no po­na­ša­nje, to jest vla­da­nje, bi­lo je pre­fi­nje­no što i ni­je bi­lo baš neo­p­hod­no, po­treb­no, za ta­kav đač­ki uz­rast; no, ta­kvih đa­ka kao Sa­ša, to­kom mog ra­da sa đa­ci­ma, bi­lo je naj­vi­še... Na­stav­ni­ci­ma ko­ji su ima­li mno­go đa­ka je ne­mo­gu­će pra­ti­ti po­je­di­nač­no nji­hov da­lji raz­voj, na­pre­dak i ži­vot­ni uspjeh... I ta­ko se ja pri­je ne­ku go­di­nu, ne­pra­ved­no iz­ne­na­dih ka­da pri­mi­je­tih da Sa­ša po­sta­de pra­vi po­li­ti­čar, hra­bar po­li­ti­čar, naj­bo­lje re­če­no po­li­tič­ka gro­ma­da.
No­va iz­ne­na­đe­nja se de­si­še ovih da­na: Sa­ši­no ubi­stvo, a po­tom sa­zna­jem o nje­go­vim na­uč­nim is­tra­ži­va­nji­ma.
Mno­ge aso­ci­ja­ci­je su mi pri­sut­ne... Sa­ša se bo­rio za slo­bo­dar­ski ži­vot čo­vje­ka, a upao je u is­tra­ži­va­nja lju­tog osi­nja­ka za­pad­nog mrač­nja­štva (mra­ka). Ti mrač­nja­ci ima­ju ja­ku pe­sni­cu – NA­TO, naj­o­mra­že­ni­ju na ze­malj­skoj ku­gli, a to je za­to što že­le da su go­spo­da­ri sve­ga i sva­če­ga, i sva­ko­ga. Ti i ta­kvi mrač­nja­ci ne ustru­ča­va­ju se ni od če­ga, bom­bar­du­ju ne­du­žan na­rod otrov­nim bom­ba­ma i to pro­gla­ša­va­ju an­đe­o­skim mi­lo­sr­đem... (Ov­dje je is­klju­če­na sva­ka ljud­skost..., sa­mo je ci­ni­zam, iro­ni­ja, bez­oč­nost, kr­vo­loč­nost). I baš to­ga da­na Sa­ši­nog ubi­stva u ho­te­lu „Splen­did” odr­ža­va se ne­ki skup na ko­me pred­sjed­nik par­la­men­ta na­še dr­ža­ve obra­zla­že (ne­u­pu­će­ni­ma) ka­ko će NA­TO „ki­šo­bran” bi­ti ubu­du­će do­bra ga­ran­ci­ja za raz­voj i na­pre­dak, i bez­bjed­nost Cr­ne Go­re… Čo­vje­ka ubi­ja­ju u „Iva­no­vi­ća pra­šu­mi” ko­ja se na­la­zi dvi­je sto­ti­ne ili tri sto­ti­ne me­ta­ra iz­nad mje­sta gdje se ši­ri „bez­bjed­no­sni ki­šo­bran”; ka­kve li „slu­čaj­no­sti”. … Ubi­jen je ne bi­lo ko­ji čo­vjek, već onaj ko­ji je htio da vi­še ot­kri­je ko­ri­je­ne i no­vog svjet­skog po­ret­ka… Ti, či­ji su ko­ri­je­ni već do­sta raz­go­li­će­ni, svo­jom su sa­mo­vo­ljom pro­iz­ve­li or­ga­ni­zo­va­ni svjet­ski kri­mi­nal, na­je­ži­li su či­tav svi­jet ze­mlji­ne ku­gle; ra­za­ra­ju dr­ža­ve i mi­je­nja­ju nji­ho­ve po­ret­ke, naj­kra­će re­če­no, skr­na­ve ci­vi­li­za­ci­je ze­mlji­ne lop­te… Pa ho­će­mo li, na­ro­de, sa ta­kvim ban­di­to­si­ma u sa­vez? … Oni na­ma po­sta­vlja­ju „od­bram­be­ni ki­šo­bran”, a me­ni ni­je ja­sno pro­tiv ko­ga, ka­da su nas je­di­no oni, i sa­mo oni va­zda i uvi­jek bom­bar­do­va­li… Da­kle, iz­gle­da da će nas bra­ni­ti od se­be sa­mih? … Ovo bi bi­lo naj­smje­šni­je u na­šoj stvar­no­sti da ni­je pre­vi­še tu­ge!
Osvr­nu­ću se na ne­ke na­pi­se u dnev­nom li­stu „Dan” od 19.4.2015, str. 9 Ci­ta­ti: „Po­di­ći ni­vo od­go­vor­no­sti u slu­žba­ma”, „Ubi­stvo biv­šeg po­sla­ni­ka Li­be­ral­nog sa­ve­za Sa­še Mar­ko­vi­ća, kao i ne­ka pret­hod­na ubi­stva uka­zu­ju na po­tre­bu do­dat­nog po­di­za­nja ni­voa od­go­vor­no­sti u nad­le­žnim dr­žav­nim slu­žba­ma, re­kao je pre­mi­jer Mi­lo Đu­ka­no­vić.” … A ja sa­da tu­ma­čim da se htje­lo re­ći: Li­kvi­da­ci­jom Sa­še Mar­ko­vi­ća po­dig­nut je ni­vo od­go­vor­no­sti... pa vi osta­li sa­da se ma­lo pri­pa­zi­te.
Žan Klod Jun­ker, vi­so­ki član Evrop­ske ko­mi­si­je, ko­ji nam „po­ma­že” da se br­že uvu­če­mo u po­me­nu­to dru­štvo mrač­nja­ka je im­pre­si­o­ni­ran na­pret­kom Cr­ne Go­re ka Evrop­skoj uni­ji, a nje­ga ne in­te­re­su­je, ka­že, ve­za vla­sti i kri­mi­na­la. Na osno­vu op­šir­ni­jih im­pre­si­ja ovog funk­ci­o­ne­ra, Du­ško Ko­va­če­vić, ne­vje­ro­vat­no, ali isti­ni­to, go­to­vo pro­roč­ki slu­ti smak svo­ga pri­ja­te­lja Sa­še, što je Du­ško kon­sta­to­vao u li­stu „Dan”.
Is­tra­ge o ovom ubi­stvu, pre­ma na­pi­si­ma u ne­kim dnev­nim li­sto­vi­ma, li­če mi na dječ­ju igra­ri­ju: tra­že se i spa­ja­ju pro­tiv­nič­ke gru­pe i gru­pi­ce, kla­no­vi i klan­či­ći, ko­ji si­gur­no po­sto­je u lo­ka­lu, i ši­re, a ko je stvo­rio te kla­no­ve? Re­žim i si­stem, što ka­že Ko­va­če­vić – Sa­šin pri­ja­telj, a ja do­da­jem, i Jun­ker, i nje­go­vi sled­be­ni­ci, i nji­ho­vi na­lo­go­dav­ci.
Eg­ze­ku­tor ovog ubi­stva mo­že bi­ti iz ne­kog klan­či­ća, kla­na, ali na­lo­go­da­vac je ne­ka ve­li­ka mrač­na si­la.
Uzdam se u ne­ko­ga vi­šeg, naj­vi­šeg, Sve­vi­šnjeg, ko­ji će ubr­zo po­sla­ti svje­tlost da pre­kri­je mrak, a mrač­nja­ke is­tra­ži – uni­šti, jer su to za­slu­ži­li či­ne­ći zlo­či­ne nad lju­di­ma, me­đu lju­di­ma ši­rom svi­je­ta.
Ako se zlo­čin uči­njen Sa­ši Mar­ko­vi­ću ubr­zo i pot­pu­no, ni­ka­ko po­lo­vič­no, ne ra­svi­je­tli, on­da je i „mi­lo­srd­ni”, zlo­tvor­ski NA­TO „ki­šo­bran” već i pre­vi­še ra­ši­rio svo­ja kri­la.
Ža­lim Sa­šu za­to što je na ve­o­ma bru­ta­lan na­čin mo­rao na­pu­sti­ti ovo­ze­malj­ski ži­vot!
Ne­ka Sa­ša po­či­va u mi­ru na onom svi­je­tu za bo­lji­tak ko­ji je či­nio ovom svi­je­tu.
Ne­ka je Sa­ši vječ­na sla­va!
Sa­vo MI­LI­NO­VIĆ,
Bi­je­li do bb
Bu­dva