Pred­o­sje­ća­ju­ći br­zi kraj tur­ske ca­re­vi­ne bal­kan­ske dr­ža­ve su u je­sen 1911. go­di­ne po­če­le da skla­pa­ju sa­vez ka­ko bi se uje­di­nje­ni su­prot­sta­vi­li vi­še­vje­kov­nom po­ro­blji­va­ču. Je­dan od spo­ra­zu­ma pot­pi­sa­le su Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra 27. 9.1912. go­di­ne. Do­go­va­ra­ni su prav­ci dej­stva srp­ske i cr­no­gor­ske voj­ske, kao i na­čin sa­rad­nje i ko­man­do­va­nja u slu­ča­ju za­jed­nič­kih ope­ra­ci­ja na is­toj te­ri­to­ri­ji. Na­kon oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka sva­ka stra­na bi za­dr­ža­la ono što za­u­zme, uz mo­guć­nost ka­sni­jih ko­rek­ci­ja. Ovim spo­ra­zu­mom Cr­na Go­ra se oba­ve­za­la da će po­če­ti rat pro­tiv Tur­ske, is­pri­čao je isto­ri­čar Zdrav­ko Mi­nić, mu­zej­ski sa­vjet­nik iz Bi­je­log Po­lja. Po­vod je, ka­že on, jer je pri­je 105 go­di­na Bi­je­lo Po­lje oslo­bo­đe­no od tur­ske voj­ske, na­kon rop­stva du­gog pet vje­ko­va.
Mi­nić do­da­je da iako ni­je­su ima­li ge­ne­ral­štab, ni raz­ra­đen rat­ni plan, shod­no pre­u­ze­tim oba­ve­za­ma, Cr­na Go­ra je pro­gla­si­la mo­bi­li­za­ci­ju 1. ok­to­bra, što je iza­zva­lo odu­še­vlje­nje kod na­ro­da. Pri­ku­plja­nje i kon­cen­tra­ci­ja voj­ske bi­li su za­vr­še­ni ve­o­ma br­zo, pa je Tur­skoj ob­ja­vljen rat već 8. ok­to­bra, a dan ka­sni­je kralj Ni­ko­la svo­jom pro­kla­ma­ci­jom oba­vi­je­stio je na­rod i voj­sku da je Cr­na Go­ra u ra­tu sa Tur­skom.
– Voj­ska je bi­la po­di­je­lje­na u tri od­re­da – Pri­mor­ski, Zet­ski i Is­toč­ni. Pr­va dva su ob­u­hva­ta­li glav­ni­nu cr­no­gor­ske voj­ske. Cilj im je bio dej­stvo na Ska­dar. Od 35.600 voj­ni­ka ko­li­ko je Cr­na Go­ra ima­la pod oruž­jem, njih 23.000 su bi­li u sa­sta­vu Pri­mor­skog i Zet­skog od­re­da.
– Is­toč­ni od­red for­mi­ran je sa za­dat­kom da šti­ti tro­me­đu Cr­ne Go­re, Austro­u­gar­ske i Tur­ske, do Gu­si­nja. U sa­sta­vu je imao 12.600 voj­ni­ka, 32 ari­ti­lje­rij­ska oru­đa i če­ti­ri mi­tra­lje­za – ka­že Mi­nić.
Za ko­man­dan­ta je po­sta­vljen naj­spo­sob­ni­ji cr­no­gor­ski ofi­cir ser­dar ge­ne­ral Jan­ko Vu­ko­tić.
– Ci­je­ne­ći da Tur­ska u San­dža­ku mo­že an­ga­žo­va­ti sa­mo ma­nje sna­ge i da je od­ziv nje­nih voj­nih ob­ve­zni­ka na mo­bi­li­za­ci­ju bio slab, Vu­ko­tić je od­lu­čio da od­mah pre­đe u na­pad. I već od 9. ok­to­bra nje­go­ve je­di­ni­ce su za­u­ze­le Moj­ko­vac, či­me je rat na fron­tu pre­ma San­dža­ku zva­nič­no po­čeo. Na­kon za­u­zi­ma­nja Moj­kov­ca, glav­ni­na voj­ske je po­di­je­lje­na u če­ti­ri gru­pe i na­sta­vlje­no je na­stu­pa­nje pre­ma Bi­je­lom Po­lju. Sju­tra­dan se sti­glo do ula­za, u mje­sto Kru­še­vo..., pre­no­si de­ta­lje iz isto­ri­je Mi­nić.
On do­da­je da je mu­sli­man­sko sta­nov­ni­štvo u tom tre­nut­ku ma­sov­no bje­ža­lo is­pred na­stu­pa­ju­će cr­no­gor­ske voj­ske pla­še­ći se osve­te.
– Po­treb­no je bi­lo ne­u­tra­li­sa­ti tur­ske to­po­ve na Ob­ro­vu. Taj za­da­tak je iz­vr­šen si­lo­vi­tim ju­ri­šem Do­njo­mo­rač­kog, Ko­la­šin­skog i Drob­njač­kog ba­ta­ljo­na. Tur­ska po­sa­da je na­pu­sti­la po­lo­žaj, što je omo­gu­ći­lo op­šti na­pa­d na grad. Bi­lo je krat­ko­traj­nih bor­bi i Bi­je­lo Po­lje je oslo­bo­đe­no 11.10.1912. go­di­ne oko 16 ča­so­va od tur­ske voj­ske. Oku­pa­tor­ska voj­ska se po­vu­kla iz va­ro­ši i od­stu­pi­la pre­ko Ra­so­va. Ta­ko je Bi­je­lo Po­lje na­kon pe­to­vje­kov­nog rop­stva bi­lo slo­bod­no, a tur­ski za­vo­je­va­či pro­tje­ra­ni iz gra­da.
Od­mah na­kon za­u­zi­ma­nja gra­da ser­dar Vu­ko­tić je voj­sci iz­ra­zio za­hval­nost i če­sti­tao ,,ula­zak u Bi­je­lo Po­lje, gdje se na­la­ze mno­gi va­žni spo­me­ni­ci ne­ka­da­šnje srp­ske ve­li­či­ne”.
– Upo­zo­rio je voj­sku da je njen za­da­tak oslo­ba­đa­nje i za­vo­đe­nje re­da, a ne či­nje­nje zu­lu­ma i za­bra­nio je osve­tu i pljač­ku, za­pri­je­tiv­ši oštrim ka­zna­ma. Iz­dao je i pro­glas sta­nov­ni­ci­ma Bi­je­log Po­lja i Ko­la­ši­na. Upo­zo­rio ih je da sa­da pot­pa­da­ju pod vlast go­spo­da­ra Cr­ne Go­re, nje­go­vog ve­li­čan­stva kra­lja Ni­ko­le i nje­go­vih na­pred­nih za­ko­na, po­zi­va­ju­ći ih da bu­du mir­ni, po­slu­šni, lo­jal­ni i is­prav­ni gra­đa­ni – na­vo­di Mi­nić.
Po za­u­zi­ma­nju Bi­je­log Po­lja, Vu­ko­tić je ob­i­šao va­roš i odu­še­vljen nje­go­vom lje­po­tom pi­še kra­lju Ni­ko­li da je ,,va­roš li­je­pa i do­sta ve­li­ka i da ima šest - se­dam hi­lja­da du­ša”. Ob­la­snom upra­vi­te­lju Ko­la­ši­na, ser­da­ru Jo­vi­će­vi­ću, ta­ko­đe pi­še ,,na ju­riš smo za­u­ze­li Bi­je­lo Po­lje ko­je je vi­še od Pod­go­ri­ce i ljep­še od iče­ga na svi­je­tu”, a pre­sto­lo­na­sled­ni­ku Da­ni­lu je ja­vio da je ,,oko­li­na Bi­je­log Po­lja ča­rob­ni­ja od sve­ga što je vi­dio”.
U na­ro­du je osta­la pri­ča da je ser­dar Vu­ko­tić, za­ne­sen lje­po­tom gra­da, ovaj pro­stor na­zvao Mi­si­rom.
– Na­kon oslo­bo­đe­nja u gra­du se pri­stu­pi­lo or­ga­ni­za­ci­ji vla­sti, pri­ku­plja­nju do­bro­vo­lja­ca i raz­o­ru­ža­va­nju mu­sli­ma­na. Po­seb­nom na­red­bom obra­zo­va­ne su voj­ne i gra­đan­ske usta­no­ve za pod­ruč­je Bi­je­log Po­lja, Moj­kov­ca i Ša­ho­vi­ća (da­na­š­njeg To­ma­še­va) i za ob­la­snog upra­vi­te­lja po­sta­vljen je Mi­lo Do­žić. Pred­sjed­nik Voj­nog su­da po­stao je ka­pe­tan Sa­va An­đe­lić, dok su čla­no­vi bi­li Ste­fan Pot­pa­rić i Ibro Bu­la­to­vić, a se­kre­tar Alek­sa Po­po­vić, uči­telj. Šef Žan­dar­me­ri­je je bio po­ruč­nik Ni­ko­la Đi­las, a za ko­man­dan­ta Voj­nog okru­ga ime­no­van je Pa­vle Vu­ji­sić. Ne­što ka­sni­je, or­ga­ni­zo­va­na je i va­ro­ška op­šti­na či­ji je pred­sjed­nik po­stao Mi­ha­i­lo Ba­jić, a od­bor­ni­ci An­dro Sta­nić, To­dor Pe­jo­vić, Hil­mi beg Ka­ja­be­go­vić i Ejub beg Za­i­mo­vić – pre­no­si de­ta­lje Mi­nić.
Na­kon dva da­na pro­ve­de­na u oslo­bo­đe­nom Bi­je­lom Po­lju, sa us­po­sta­vlje­nim or­ga­ni­ma vla­sti, raz­o­ru­ža­nim sta­nov­ni­štvom i pri­ku­plje­nim do­bro­volj­ci­ma, je­di­ni­ce Is­toč­nog od­re­da su pro­du­ži­le na­stu­pa­nje u prav­cu Be­ra­na, osta­vlja­ju­ći gra­đa­ni­ma Bi­je­log Po­lja na po­klon du­go sa­nja­nu slo­bo­du.
M. No­vo­vić


Hljeb, nož i so na sto­lu

– Ta­ko je ci­je­lo ple­me Ka­lji­ća, iz Li­je­ske, od­stu­pi­lo pre­ma Pri­je­po­lju. Za so­bom su osta­vi­li otvo­re­ne ku­će, sa tr­pe­zom na vid­nom mje­stu, na ko­joj je sta­jao hljeb sa no­žem u nje­mu i po­kraj nje­ga so, što je sim­bo­li­zo­va­lo mol­bu da voj­ska ne za­pa­li ku­ću. Na­kon 10. ok­to­bra u štab Od­re­da je do­šla de­le­ga­ci­ja gra­đa­na Bi­je­log Po­lja i do­ni­je­la pi­smo sa 15 pot­pi­sa u ko­jem se tra­ži­lo da se na grad ne pu­ca, već da se uju­tro poč­nu pre­go­vo­ri o pre­da­ji va­ro­ši.
Mi­nić do­da­je da je ta mo­guć­nost pro­pa­la, ta­ko da je ser­dar Vu­ko­tić na­re­dio svo­jim je­di­ni­ca­ma da pre­đu u na­pad i ju­ri­šom za­u­zmu Bi­je­lo Po­lje.