-Ži­vo­pi­sno se­lo Sa­vin Bor, ko­je se pre­ma gra­ni­ci sa Sr­bi­jom pro­sti­re na dva­na­e­stom ki­lo­me­tru od Pet­nji­ce, jed­no je od ri­jet­kih na sje­ve­ru Cr­ne Go­re ko­je se mo­že po­hva­li­ti da još ima ja­ka po­je­di­nač­na ga­zdin­stva, na­lik na mi­nu­la vre­me­na. Iako se ra­di o pla­nin­skom mje­stu, smje­šte­nom na pre­ko 1.200 me­tara nad­mor­ske vi­si­ne, u Mje­snoj za­jed­ni­ci Sa­vin Bor ži­vi vi­še od 500 sta­nov­ni­ka, ko­ji se uglav­nom ba­ve po­ljo­pri­vre­dom i sto­čar­stvom. A da ži­vot u ovom kra­ju ni­je stao uka­zu­je i osnov­na ško­la na Sa­vi­nom Bo­ru ko­ja sa pod­ruč­nim odje­lje­nji­ma bro­ji pre­ko 120 uče­ni­ka. Po­seb­no je za­ni­mlji­vo to što mje­šta­ni u svo­jim šta­la­ma i to­ro­vi­ma ga­je bli­zu dvi­je hi­lja­de ova­ca i osam­sto kra­va. Tim pri­je kad se zna da je stoč­ni fond na pod­ruč­ju Bi­ho­ra u po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja de­set­ko­van. Mje­šta­ni na­vo­de da je Sa­vin Bor po mno­go če­mu spe­ci­fič­no mje­sto i da na ovom pro­sto­ru ži­ve vri­jed­ni i po­šte­ni do­ma­ći­ni, ko­ji su ge­net­ski pred­o­dre­đe­ni da ra­de i ži­ve od svo­ga ra­da.
– Svje­do­ci smo da se­la na sje­ve­ru Cr­ne Go­re, pa i ona ko­ja su bli­zu gra­da, po­la­ko osta­ju pu­sta. Na svu sre­ću to ni­je slu­čaj sa Sa­vi­nim Bo­rom, iako se ra­di o mje­stu ko­je je pre­ko 30 ki­lo­me­tra uda­lje­no od Be­ra­na. Tač­no je da ni ovo se­lo ni­je­su za­o­bi­šla ise­lja­va­nja lo­kal­nog sta­nov­ni­šta, ali to ni­je to­li­ko iz­ra­že­no kao u ne­kim dru­gim sre­di­na­ma. Ov­dje je na­rod op­sta­jao kroz vje­ko­ve za­hva­lju­ju­ći upor­nom ra­du. Ta prak­sa tra­je i do da­na­šnjih da­na. Na to upu­ću­je i po­da­tak da u Sa­vi­nom Bo­ri ne­ma ku­će ko­ja ne dr­ži bar pet kra­va, osim ako se ne ra­di o so­ci­jal­no ugro­žnjnim do­ma­ćin­stvi­ma – na­vo­di Se­nad Ras­to­der, pred­sjed­nik Mje­sne za­jed­ni­ce Sa­vin Bor.
Bro­ja­la je ne­ka­da ova mje­sna za­jed­ni­ca i pre­ko hi­lja­du sta­nov­ni­ka. Me­đu­tim, mno­gi su svo­je po­ro­dič­no gni­je­zdo svi­li u za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma, po­naj­vi­še u Luk­sem­bur­gu i Švaj­car­skoj. Ni­je ma­li broj ni onih ko­ji su, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, oti­šli da ži­ve i ra­de u ve­će cr­no­gor­ske cen­tre, kao što su Pod­go­ri­ca, Bar i Ul­cinj. Mje­šta­ni is­ti­ču da ise­lje­ni­ci sa Sa­vi­nog Bo­ra istin­ski po­ma­žu svoj za­vi­čaj i da da­ju pu­ni do­pri­nos oču­va­nju ži­vo­ta u ovom pla­nin­skom mje­stu.
– Ovaj pro­stor je vre­me­nom po­stao pre­ti­je­san za sve nas. Za­to su mno­gi oti­šli put ino­stran­stva i ta­mo ste­kli za­vid­no bo­gat­stvo. Me­đu­tim, oni ni­ka­da ni­je­su za­bo­ra­vi­li rod­nu gru­di. Nji­ho­va po­moć re­dov­no pri­sti­že u Sa­vin Bor, bi­lo kroz vid nov­ča­nih iz­dva­ja­nja za svo­je naj­bli­že, ili kroz raz­li­či­te do­na­ci­je usmje­re­ne ka stva­ra­nju bo­ljih uslo­va za ži­vot na ovom vr­let­nom pro­sto­ru. Ta po­moć sva­kako ja­ča na­ša ga­zdin­stva i da­je do­dat­ni mo­tiv da is­tra­je­mo na po­slo­vi­ma ko­je su ra­di­li na­ši pre­ci. Uz to, na­ma je da­nas znat­no lak­še ne­go na­šim oče­vi­ma i dje­do­vi­ma jer smo uspje­li da do­bi­ja­mo svu neo­p­hod­nu po­ljo­pri­vred­nu me­ha­ni­za­ci­ju pri­la­go­đe­nu sa­vre­me­nim uslo­vi­ma ži­vo­ta – is­ti­če Ras­to­der.
Sa njim je sa­gla­san i Ha­so Ras­to­der ko­ji, ba­ve­ći se po­ljo­pri­vred­nom pro­iz­vod­njom, dr­ži i 20 kra­va. Za nje­ga je Sa­vin Bor naj­ljep­še mje­sto na svi­je­tu i pra­va va­zdu­šna ba­nja na sje­ve­ru Cr­ne Go­re.
– Bo­ra­vio sam u ino­stran­stvu. Vi­dio sam ka­ko i ta­mo na­rod ži­vi i da ima ve­ći kom­for ne­go mi, ali za me­ne dra­žeg mje­sta od Sa­vi­nog Bo­ra ne­ma. Tu sam ro­đen, od­ra­stao i stvo­rio po­ro­di­cu, ka­dru da odo­li­je­va ži­vot­nim iza­zo­vi­ma, ka­rak­te­ri­stič­nim za ove pro­sto­re. Ži­vim sa su­pru­gom, dva si­na, sna­hom i kćer­kom i svi su oni rad­no an­ga­žo­va­ni unu­tar ga­zdin­stva. Mo­ja po­ro­di­ca, kao i ve­ći­na ov­dje, je na­vi­kla da ra­di, a taj rad se, ipak, is­pla­ti. Stvo­ri­li smo za­vid­ne uslo­ve za ži­vot i shva­ti­li da se do­bro mo­že ži­vje­ti i da­le­ko od grad­skih sre­di­na – is­ti­če Ras­to­der.
Mje­šta­ni tvr­de da bi uz od­go­va­ra­ju­će pod­sti­caj­ne mje­re usmje­re­ne ka po­tre­ba­ma mla­đih ge­ne­ra­ci­ja Sa­vin Bor mo­gao da po­sta­ne još pri­vlač­ni­je mje­sto za ži­vot.
– Ako se že­le za­u­sta­vi­ti mi­gra­ci­je on­da se po­seb­na pa­žnja mo­ra po­sve­ti­ti mla­dim lju­di­ma. Po­treb­no je us­po­sta­vi­ti čvr­stu ve­zu sa na­šim stu­den­ti­ma i upo­zna­va­ti ih sa raz­voj­nim po­ten­ci­ja­li­ma Pet­nji­ce, ka­ko bi se na­kon za­vr­še­nih stu­di­ja u što ve­ćem bro­ju vra­ća­li i da­va­li pu­ni do­pri­nos raz­vo­ju sre­di­ne u ko­joj su ro­đe­ni. Isto ta­ko, tre­ba uve­sti sti­mu­la­tiv­ne mje­re za mla­de brač­ne pa­ro­ve ko­ji iz­ra­ža­va­ju sprem­nost da osta­nu da ži­ve u svom za­vi­ča­ju – is­ti­če uzor­ni sto­čar Sa­ko Adro­vić, do­da­ju­ći da bi dr­ža­va mo­ra­la vi­še ra­ču­na da po­ve­de o ot­ku­pu tr­žnih vi­ško­va sa ovog pod­ruč­ja.
D. Jo­vo­vić


Tu­ri­stič­ki raj

Mje­šta­ni tvr­de da Sa­vin Bor sa svo­jom oko­li­nom mo­že da po­sta­ne pra­vi tu­ri­stič­ki raj kad bi se na pra­vi na­čin va­lo­ri­zo­va­li nje­go­vi pri­rod­ni po­ten­ci­­ja­li.
– Ov­dje je sve pri­rod­no i ne­tak­nu­to. Od hra­ne do vo­de i va­zdu­ha. Za­to ovo pod­ruč­je za­slu­žu­je da se pro­gla­si za­šti­će­nom eko­lo­škom i tu­ri­stič­kom zo­nom. To bi, uz otva­ra­nje ot­kup­nih cen­ta­ra i uz in­sta­li­ra­nje ka­pa­ci­te­ta za pro­iz­vod­nju zdra­ve hra­ne i smje­štaj tu­ri­sta, do­ni­je­lo broj­ne be­ne­fi­te či­ta­vom kra­ju i do­dat­no uti­ca­lo na po­di­za­nje na­ta­li­te­ta i za­u­sta­vlja­nje ise­lja­va­nja – tvr­de mje­šta­ni.


Otvo­ri­ti pre­laz pre­ma Sr­bi­ji

Sta­nov­ni­ci Sa­vi­nog Bo­ra sma­tra­ju da bi bi­lo ko­ri­sno da se iz­nad se­la otvo­ri gra­nič­ni pre­laz pre­ma Sr­bi­ji.
– Bi­hor­ci su pri­rod­no upu­će­ni na sa­rad­nju sa lju­di­ma ko­ji ži­ve na Pe­šter­skoj vi­so­rav­ni. Nas sa Sr­bi­jom raz­dva­ja sa­mo ad­mi­ni­stra­tiv­na gra­ni­ca i ni­šta dru­go. Us­po­sta­vlja­njem dr­žav­ne gra­ni­ce na ovom pod­ruč­ju lo­kal­no sta­nov­ni­štvo se su­o­či­lo sa od­re­đe­nim pro­ble­mi­ma, jer im je u ovom di­je­lu one­mo­gu­ćen slo­bo­dan pro­laz ka te­ri­to­ri­ji Sr­bi­je. Za­to je po­treb­no na­ći va­lja­no rje­še­nje ko­je bi sta­nov­ni­štvu iz po­gra­nič­nog po­ja­sa omo­gu­ći­lo da ra­di eko­no­mič­no­sti ne­sme­ta­no pre­la­zi gra­ni­cu – sma­tra mje­šta­nin Za­im Li­či­na.