Iz štam­pe je ne­dav­no iza­šao pr­vi tom knji­ge dr Vu­ko­sa­va Vu­la Ba­le­vi­ća, „Ot­mi­ce i ude­si ju­go­slo­ven­skih va­zdu­ho­plo­va u 20. vi­je­ku”. Ri­ječ je o ži­vot­nom ostva­re­nju Ba­le­vi­ća, dok­to­ra kri­mi­na­li­sti­ke či­ji je iz­da­vač „Ma­ti­ca Bo­ke” ko­ja je pro­šle go­di­ne iz­da­la i Ba­le­vi­će­vu knji­gu „Bo­kelj­ski pi­lo­ti”. Mo­nu­men­tal­no ostva­re­nje za ko­je du­že vri­je­me vla­da ve­li­ko in­te­re­so­va­nje me­đu lju­bi­te­lji­ma va­zdu­ho­plov­ne isto­ri­je, do­no­si obim­nu gra­đu ko­ju je autor sku­pljao to­kom svo­je pro­fe­si­o­nal­ne ka­ri­je­re.
Me­đu ko­ri­ci­ma knji­ge su broj­ne le­tač­ke sto­ri­je od ko­ja sko­ro sva­ka pred­sta­vlja sce­na­rio za ne­ki uz­bu­dljiv film. Me­đu­tim, i naj­bo­lji po­zna­va­o­ci isto­ri­je ju­go­slo­ven­skog va­zdu­ho­plov­stva ne zna­ju da su se sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka na ti­vat­skom Aero­dro­mu, tač­nni­je ta­da­šnjoj trav­na­toj pi­sti de­si­le tri ot­mi­ce avi­o­na.
„Ni­je ri­ječ o pr­vo­a­pril­skoj ša­li. Vje­ro­va­li ili ne po raz­li­či­tom sce­na­ri­ju, iz­vr­še­ne su tri uspje­le pri­nu­de pro­tiv­prav­nog skre­ta­nja avi­o­na pre­ma ita­li­jan­skim aero­dro­mi­ma, 1956, 1957, i 1958. go­di­ne. Ne­za­do­volj­ni­ci su naj­če­šće že­lje­li da avi­o­nom sa aero­dro­ma ko­ji ni­je bio kon­tro­li­san, pre­bjeg­nu na stra­nu za­pad­nog bla­go­sta­nja“, is­ti­če Ba­le­vić.
Osam­na­e­sti sep­tem­bar 1956. na ti­vat­sku pi­stu sle­tio je JAT-ov tro­fej­ni „Jun­kers”, pre­pra­vljen za ci­vil­nu avi­ja­ci­ju, ko­jim je pi­lo­ti­rao Uglje­ša Ka­ra­no­vić, ina­če ra­ni­ji le­tač JU­STE, a ka­sni­je JAT-a. Uz pi­lo­ta bi­li su ra­dio te­le­gra­fi­sta i na­vi­ga­tor Stan­ko Đur­kan i avio me­ha­ni­čar Ter­zić. Ka­pe­tan Ka­ra­no­vić, zva­ni „Ka­ro”, tog ju­tra je po sli­je­ta­nju u Ti­vat bio ve­dar i ras­po­lo­žen, pri­čao je vi­ce­ve i do­sjet­ke. Po­zdra­vljao se sa sva­kim od put­ni­ka pri­li­kom ula­ska u avi­on. Me­ha­ni­čar je iz­vr­šio sve pre­gle­de avi­o­na i po­let­ne sta­ze i iz­vi­je­stio ka­pe­ta­na da je sve sprem­no za po­vra­tak. Dva mo­to­ra na „Jun­ker­su” su za­bru­ja­la i avi­on je bio spre­man za po­li­je­ta­nje. Avi­on je kre­nuo, ubr­zao i odvo­jio se od ze­mlje, za­brek­tao nad za­li­vom uz­di­žu­ći se pre­ma obla­ci­ma. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta ka­sni­je je­dan mr­zo­vo­ljan put­nik, du­gaj­li­ja sa raš­če­ru­pa­nom ko­som upu­tio se pra­vo pre­ma pi­lo­tu i za­čas su se za­ta­ra­bi­la vra­ta ka­bi­ne, u ko­joj su pi­lot, te­le­gra­fi­sta – na­vi­ga­tor i me­ha­ni­čar.
U le­tač­koj knji­ži­ci ka­pe­tan Ka­ra­no­vić je upi­sao – „Mla­đi du­gaj­li­ja je is­kri­vlje­nih usta pri­je­tio pi­što­ljem čud­no go­vo­re­ći, kao da se ru­gao, spre­man da mi na­pa­ko­sti, uko­li­ko ne skre­nem avi­on da bi ga od­ve­zao za Ita­li­ju. Od­mah je iz­va­dio pi­štolj i za­mu­mlao ne­što ne­ra­zum­no. Pri­nio mi ci­jev uz gla­vu i za­pje­nu­šao kao pa­da­vi­čar. Na­sta­vio je der­nja­vu i po­mi­njao Ita­li­ju... „Ni­je­smo ima­li iz­bo­ra. Po­le­tje­li smo pre­ma br­di­ma, a po­tom po­ste­pe­no iz­vr­ši­li za­o­gret pre­ma ita­li­jan­skoj oba­li. Po­sli­je ne­ko­li­ko mi­nu­ta le­tje­nja, po­ku­šao sam da vo­dim sa njim mir­ni­ji raz­go­vor, ali me pre­ki­nuo i dru­gom ru­kom za­rio mi je nož is­pod li­je­vog pa­zu­ha. Sre­ćom sam imao ko­žnu jak­nu, ina­če bih is­kr­va­rio. Od­mah na­kon sli­je­ta­nja u An­ko­ni, du­gaj­li­ja je po­tr­čao pre­ko put­ni­ka i sa­pleo se na sa­mi iz­laz iz avi­o­na. Po­mi­slio je da je ne­ko po­ku­šao da ga za­dr­ži, po­čeo je da iz­be­zu­mlje­no vi­če i ma­še ru­ka­ma, za­bo­ra­vlja­ju­ći da mu je sje­či­vo još u ru­ka­ma. Ta­da je po­vri­je­dio jed­nog put­ni­ka du­bo­kom bra­zgo­ti­nom. Ka­da je na­pu­stio avi­on bio je već u ru­ka­ma ita­li­jan­skih ka­ra­bi­nje­ra”, pi­še Ba­le­vić.
Utvr­đe­no je da je „du­gaj­li­ja” imao na­di­mak „Ko­bac”. Ina­če je bio bes­po­sli­čar iz oko­li­ne Nik­ši­ća i mi­li­cij­ski or­ga­ni su već ima­li do­si­je o nje­go­vom uče­šću u sit­nim kra­đa­ma i na­sil­nič­kom po­na­ša­nju.
Ne­pu­nu go­di­nu na­kon pr­ve ot­mi­ce, de­si­la se i dru­ga. Ok­to­bar, dva­na­e­sti dan, 1959. na ti­vat­ski aero­drom je sle­tio JAT-ov DC-3. Avi­o­nom je upra­vljao is­ku­sni pi­lot, ka­pe­tan Kam­šek. Avi­o­me­ha­ni­čar je kao stal­ni član po­sa­de bio Đe­ljo Tuj­kov­ski, zva­ni „Tut­ko”. Ka­da se tri­na­est put­ni­ka ukr­ca­lo u avi­on i dok je Tut­ko kon­tro­li­sao is­prav­nost ra­da mo­to­ra i pra­te­ćih ure­đa­ja, bi­lo je sve sprem­no za po­li­je­ta­nje.
Ka­da je avi­on nad­li­je­tao Gac­ko, nad VOR-om, na­vi­ga­ci­o­nim ure­đa­jem kon­tro­le le­tje­nja, ko­jim se kon­tro­li­še pre­li­je­ta­nje avi­o­na, dvo­ji­ca „br­kaj­li­ja” i upa­la su u kok­pit. Avi­o­me­ha­ni­čar Tut­ko je ustao i ru­ka­ma od­gur­nuo pri­do­šle mom­ke, po­ku­ša­va­ju­ći da za­tvo­ri vra­ta pi­lot­ske ka­bi­ne. Ali, Tut­ko ni­je uspio jer su ga ova dvo­ji­ca pri­do­šli­ca sna­žno od­gur­nu­la pa je bio od­ba­čen na stra­nu. Na­sil­ni­ci su iz­va­di­li pi­štolj du­ge ci­je­vi i pri­slo­ni­li ga na po­ti­ljak ka­pe­ta­nu Kam­še­ku, za­pri­je­ti­li mu da će ga od­mah li­ši­ti ži­vo­ta uko­li­ko ne bu­de po­slu­šan, da se ne opi­re. A on­da je i dru­gi or­tak iz­va­dio iz no­ga­vi­ca sa­kri­ve­nu krat­ku sje­ki­ru, oštrog sje­či­va, ma­šu­ći njom i pri­je­te­ći da će sve po­lu­pa­ti, in­stru­men­te u ka­bi­ni i gla­ve obo­ji­ce ... Sve to ni­je du­go po­tra­ja­lo, na­sil­ni­ci su se do­šap­ta­va­njem ko­nač­no do­go­vo­ri­li da avi­on tre­ba da skre­ne ka ita­li­jan­skoj oba­li. Is­ku­snom ka­pe­ta­nu ni­je ni­šta pre­o­sta­lo već da po­slu­šno avi­on za­o­kre­ne pre­ma Ita­li­ji. Na­kon de­se­to­mi­nut­nog kru­že­nja, sa­op­šte­no mu je da mu je do­zvo­lje­no sli­je­ta­nje, ju­žni­je na aero­drom u Ba­ri­ju. Od­mah po­sli­je sli­je­ta­nja, si­le­dži­je iz avi­o­na ko­ji su pri­jet­njom oruž­ja pri­nu­di­li skre­ta­nje ju­go­slo­ven­skog avi­o­na za Ita­li­ju, na­pu­sti­li su avi­on kao pra­vi haj­du­ci i br­zo ne­sta­li. Me­đu­tim, raz­ja­šnje­no je da su ot­mi­ča­ri, na­kon iz­vje­šta­ja po­sa­de ju­go­slo­ven­skog avi­o­na o po­na­ša­nju na­sil­ni­ka, od­mah pri­ve­de­ni ita­li­jan­skim vla­sti­ma.
JAT-ov avi­on „Ilju­šin-14P” dvo­mo­to­rac sle­tio je 28. ju­na 1958. na trav­na­to sle­ti­li­šte u Tiv­tu. Avi­o­nom je upra­vljao is­ku­sni JAT- ka­pe­tan, Mi­lo­rad To­šić, zva­ni To­ške. U ča­su kad se put­ni­ci opu­šta­ju od truc­ka­vog uz­li­je­ta­nja i ka­da se avi­on po­ste­pe­no po­sta­vlja u rav­ni sa ho­ri­zon­tom, ka­pe­tan je iza svo­jih le­đa opa­zio smrk­nu­to li­ce ko­šča­tog mla­di­ća sa ko­som po­vi­je­nom is­pod rad­nič­kog kač­ke­ta. Ne­zna­nac je pri­šao ka­pe­ta­nu, do­di­ri­ru­ju­ći mu le­đa i gla­vu, i upi­ru­ći u nje­gov po­ti­ljak otvor hlad­ne ci­je­vi. Lju­ti­tim, pra­ska­vim gla­som, pri­do­šli­ca je na­re­dio ka­pe­ta­nu da se avi­on sa put­ni­ci­ma za­o­kre­ne pre­ma ne­kom aero­dro­mu u Ita­li­ju. Bio je pri­mo­ran da za­o­kre­ne „Ilju­ši­na” u prav­cu no­vog od­re­di­šta, pre­ma Ita­li­ji. Put­ni­ci­ma ni­je bi­lo ni­šta ja­sno šta se do­ga­đa iza za­tvo­re­nih vra­ta pi­lot­ske ka­bi­ne. Kod njih je sve bi­lo mir­no. To je na čas sma­nji­lo na­pe­tost kod ra­to­bor­nog mla­di­ća ko­ji se u me­đu­vre­me­nu uvje­rio da se pred njim na­la­zi ita­li­jan­ska oba­la. Ta­da je ka­pe­ta­nu To­ši­ću ot­mi­čar is­pri­čao da je nje­go­va na­mje­ra da ot­pu­tu­je u da­le­ku ze­mlju kod ro­đa­ka. Bio je rad­nik ti­vat­skog Ar­se­na­la i pret­hod­no se do­go­vo­rio sa dvo­ji­com dru­go­va iz Ko­to­ra i Ri­sna, od­luč­ni da za­jed­no ot­mu avi­on ko­jim bi se pre­ve­zli do Ita­li­je. Oni su zbog stra­ha od­u­sta­li, i on je ko­nač­no od­lu­čio da sam to ura­di. Tom pri­li­kom, ka­pe­tan Mi­lo­rad To­šić je osje­tio da mla­dić po­sje­du­je bla­gu na­rav. I po­sli­je sli­je­ta­nja u Ba­ri­ju, put­ni­ci­ma je ob­ja­šnje­no da je pri­nu­dom uz pri­jet­nju na­si­lja u avi­o­nu, iz­bjeg­nu­to ono naj­go­re. Kid­na­per je kao „na­sil­nik” iza­šao iz avi­o­na i pre­dao se ita­li­jan­skim ka­ra­bi­nje­ri­ma. Na­vje­ro­vat­no, ali isti­ni­to kod mla­di­ća su ka­ra­bi­nje­ri pro­na­šli mu­šti­klu ko­jom je pri­je­tio ka­pe­ta­nu To­ši­ću go­vo­re­ći da mu je u gla­vu upe­rio pi­štolj.Ž.K.


Po­dr­ška Ma­ti­ce Bo­ke

– Dvi­je de­ce­ni­je is­tra­ži­va­nja, utvr­đi­va­nja i pri­pre­me obim­ne gra­đe od oko 1.200 stra­na, sa 1.000 fo­to­sa o to­me šta se de­ša­va­lo u ju­go­slo­ven­skom va­zdu­ho­plov­stvu u 20. vi­je­ku, zah­ti­je­va­lo je na­por da se pri­pre­mi za iz­da­va­nje knji­ga „Ot­mi­ce i ude­si ju­go­slo­ven­skih avi­o­na“. Već je če­tvr­ta go­di­na da se sa­dr­žaj ove knji­ge na­la­zio spre­man za štam­pa­nje. Na­ža­lost, sem la­ska­vih obe­ća­nja, sred­stva su ne­do­sta­ja­la. Jer po­zva­ni, me­đu ko­ji­ma i aero­dro­mi i avi­o­kom­pa­ni­je biv­ših ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka, teh­nič­ki i pri­vred­ni si­ste­mi, nad­le­žna mi­ni­star­stva, sma­tra­ju da iz­ni­je­ta te­ma­ti­ka ni­je u „pro­jek­tu” za do­dje­lu sred­sta­va za štam­pa­nje. Na za­htjev Ma­ti­ce Bo­ke – pri­ja­te­lja knji­ge, mo­je ži­vot­no ostva­re­nje je ipak ugle­da­lo svje­tlost da­na i na­dam se da će ob­ra­do­va­ti či­ta­o­ce – ka­že Ba­le­vić.