U gra­du na Bre­zni­ci po­sto­ja­le su grad­ske stran­ke još u osam­na­e­stom i de­vet­na­e­stom vi­je­ku, iako su pr­vi iz­bo­ri, na ko­ji­ma su uče­stvo­va­li svi sta­nov­ni­ci u Plje­vlji­ma odr­ža­ni 1908. go­di­ne, na­kon Mla­do­tur­ske re­vo­lu­ci­je. Rad pr­vih po­li­tič­kih stra­na­ka bi­lje­ži se na­kon oslo­bo­đe­nja 1918. go­di­ne. Plje­valj­ske stran­ke su stva­ra­ne ta­ko što su se gra­đa­ni va­ro­ši oku­plja­li oko ugled­nih po­ro­di­ca, oko ide­ja za oslo­bo­đe­nje, a pod uti­ca­jem Be­o­gra­da, Be­ča i Ce­ti­nja. Va­roš ko­ja je od po­lo­vi­ne še­sna­e­stog vi­je­ka pa do 1833. go­di­ne bi­la sje­di­šte Her­ce­go­vač­kog san­dža­ka, pred oslo­bo­đe­nje od tur­ske oku­pa­ci­je ima­la je oko še­sna­est hi­lja­da sta­nov­ni­ka i bi­la je iz­u­zet­no jak cen­tar. Po pro­go­nu tur­ske vla­sti u gra­du je osta­lo oko osam hi­lja­da sta­nov­ni­ka. To je bi­lo du­plo vi­še ne­go što je u to vri­je­me ima­la nik­šić­ka va­roš za tre­ći­nu vi­še sta­nov­ni­ka od Pod­go­ri­ce. Me­đu­tim, sa raz­vo­jem pri­vre­de, škol­stva, ka­ko kod tur­skog i islam­skog sta­nov­ni­štva, ta­ko i kod pra­vo­slav­nih Sr­ba, na­sta­le su i ve­li­ke po­dje­le.
Tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka o po­dje­li kod islam­skog sta­nov­ni­štva i stva­ra­nja stra­na­ka knji­žev­nik i no­vi­nar Gri­go­ri­je Bo­žo­vić bi­lje­ži da su te stran­ke osta­vi­le ne­iz­bri­si­ve gra­ni­ce.
„Plje­vlja­ci su in­di­vi­du­a­li­sti mi­mo sva­kog mje­sta od Zve­ča­na do Fo­če. Zbog to­ga i stran­ča­ri. Pri­rod­na je bi­la po­dje­la na Sr­be i Tur­ke. Ali su i mu­sli­ma­ni ima­li svo­je stran­ke. Ne­kad ču­ve­ni muf­ti­ja iz Ha­dži – lo­ji­ne bu­ne, za­tim Sel­ma­no­vi­ći, pa on­da Baj­ro­vi­ći, ima­li su svo­je pri­sta­li­ce i pro­tiv­ni­ke”, na­vo­di u jed­noj od re­por­ta­ža, ob­ja­vlje­noj u be­o­grad­skoj „Po­li­ti­ci”, Bo­žo­vić.
U broj­noj ar­hiv­skoj gra­đi za­bi­lje­že­ni su že­sto­ki su­ko­bi iz­me­đu Sel­ma­no­vi­ća, Baj­ro­vi­ća i Čen­gi­ća oko pr­ven­stva u plje­valj­skoj va­ro­ši. A u tim su­ko­bi­ma po­sta­ja­le su stran­ke tih islam­skih po­ro­di­ca, od­no­sno oni Plje­vlja­ci ko­ji su se pri­kla­nja­li ne­koj od po­me­nu­tih po­ro­di­ca.
Božović na­po­mi­nje da su iste te stran­ke ne­što ka­sni­je ima­li i Sr­bi.
Kao vo­đe stra­na­ka kod Sr­ba, je ozna­čio po­po­ve iz po­ro­di­ce Ši­ljak i Vu­ko­ji­čić, ali i po­zna­te tr­gov­ce Ba­ji­će, Đu­ra­ško­vi­će i Še­će­ro­vi­će.
Kod Sr­ba je ta po­dje­la po­seb­no do­šla do iz­ra­ža­ja na­kon Ber­lin­skog kon­gre­sa i us­po­sta­vlja­nja dvoj­ne vla­sti Tur­ske ca­re­vi­ne i Austrougar­ske. Uzrok po­dje­la je bio opre­dje­lje­nost vi­đe­nih Plje­vlja­ka pre­ma po­li­ti­ci.
Ta­ko su tr­gov­ci iz po­ro­di­ce Ba­jić bi­li okre­nu­ti i na­klo­nje­ni Sr­bi­ji, od­no­sno, ka­ko se u to vri­je­me go­vo­ri­lo, Be­o­gra­du, Še­će­ro­vi­ći Be­ču i po­li­ti­ci Austrougar­ske, dok je Fi­lip Đu­ra­ško­vić, sa naj­ma­njim bro­jem pri­sta­li­ca, te­žio po­li­ti­ci ko­ju je vo­di­lo Ce­ti­nje. Ove po­dje­le su kra­jem de­vet­na­e­stog i po­čet­kom dva­de­se­tog vi­je­ka bi­le ja­ke, da prak­tič­no nije­dan ozbilj­ni­ji iz­vje­štaj u tim go­di­na­ma ni­je mo­gao bi­ti na­pi­san, a da se ne po­me­nu plje­valj­ske stran­ke. Ta­ko u svom pi­sa­nju o Plje­vlji­ma pro­fe­sor Srp­ske gim­na­zi­je u Plje­vlji­ma T. Bo­rov­njak, ko­ji je ina­če, na­kon smr­ti pr­vog di­rek­to­ra gim­na­zi­je Ta­na­si­ja Pe­ja­to­vi­ća 1903. go­di­ne, bio i vr­ši­lac du­žno­sti di­rek­to­ra, na­po­mi­nje da su po­sta­ja­le tri stran­ke. U iz­bo­ru cr­kve­no-škol­ske op­šti­ne, Bo­rov­njak na­vo­di da su pro­fe­so­ri gim­na­zi­je, uz po­moć mla­đih lju­di, kao i ta­da­šnjeg igu­ma­na ma­na­sti­ra Sve­ta Tro­ji­ca uspje­li da su­zbi­ju stran­ča­re­nje i da u od­bor iza­be­ru naj­bo­lje lju­de iz va­ro­ši.
Na taj na­čin su­zbi­jen je do­ta­da­šnji mo­no­pol ko­ji su u od­bo­ru ima­li „ba­ji­ćev­ci”. Bo­rov­njak na­vo­di da su po­dje­le bi­le ve­li­ke, da su čak i Srp­sku gim­na­zi­ju, otvo­re­nu 1901. go­di­ne, pri­sta­li­ce stran­ke Še­će­ro­vi­ća, na­zi­va­li „Đe­no­vom gim­na­zi­jom”, jer je bi­la fi­na­si­ra­na iz Sr­bi­je, a Đe­ne Ba­jić je bio pred­vod­nik stran­ke ko­ja je po­dr­ža­va­la po­li­ti­ku Be­o­gra­da.
S dru­ge stra­ne, Srp­ska gim­na­zi­ja je bi­la ve­li­ka pre­pre­ka za spro­vo­đe­nje Austrougar­ske po­li­ti­ke, pa je i ona bi­la na me­ti kri­ti­ka.
Da su po­dje­le bi­le ve­li­ke, pi­še i di­rek­tor gim­na­zi­je Pe­tar Ko­so­vić, ko­ji u jed­nom od iz­vje­šta­ja Mi­ni­star­stvu vanj­skih de­la Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, na­vo­di da je pred­vod­nik stran­ke ko­ja je za­stu­pa­la in­te­re­se Austrougar­ske, La­zar Še­će­ro­vić, kod tur­skih vla­sti panj­kao Fi­li­pa Đu­ra­ško­vi­ća.
„Đu­ra­ško­vić je sa­znao, na­i­me, da ga Še­će­ro­vić panj­ka kod Tu­ra­ka, da upi­re na nje­ga pr­stom kao na pla­će­nog srp­skog agen­ta, da im u po­ve­re­nju pri­ča ka­ko Fi­lip pri­ma od srp­ske vla­de ma­lu pla­tu i ka­ko mu dje­cu o svom tro­šku ško­lu­je kralj Pe­tar. To je Đu­ra­ško­vi­ću ka­zao u po­ve­re­nju i sam Meh­med-pa­ša”, na­vo­di Ko­so­vić u svom iz­vje­šta­ju.
Ko­so­vić da­lje bi­lje­ži da su se zbog ovog sa­zna­nja Đu­ra­ško­vić i Še­će­ro­vić su­ko­bi­li i da je do sva­đe čak do­šlo u vri­je­me sjed­ni­ce cr­kve­no-škol­skog od­bo­ra.
Da su po­dje­le na stran­ke na­sta­vlje­ne i na­kon oslo­bo­đe­nja od tur­ske oku­pa­ci­je svje­do­či i di­rek­tor gim­na­zi­je La­zo Po­po­vić, ko­ga je na tu funk­ci­ju po­sta­vi­la vla­da sa Ce­ti­nja, po­što je Sr­bi­je Plje­va­lja pre­da­la Cr­noj Go­ri 1913. go­di­ne. Po­po­vić u svom pr­vom iz­vje­šta­ju kra­lju Ni­ko­li Pe­tro­vi­ću na­vo­di da plje­valj­sko stran­ča­re­nje ome­ta sva­ki na­pre­dak u va­ro­ši.
„Me­đu­sob­no se di­je­le na ne­ke par­ti­je (re­kao bih bez na­če­la), ko­je sva­ka za se­be ži­vi, bez ika­kva za­jed­nič­kog po­sla ili za­jed­nič­ke ide­je. To im ne da po­kre­nu­ti ni­ka­kav ko­ri­sni za­jed­nič­ki rad, te je po­treb­na ne­ka ja­ča av­to­ri­tet­na si­la sa stra­ne, ko­ja će ove ra­zno­rod­ne ele­men­te u skla­du do­ve­sti i upu­ti­ti na za­jed­nič­ki op­šti po­sao. Svi bi, na pri­mjer, že­lje­li da ima­ju svo­ju či­ta­o­ni­cu, ali ko će da bu­de ini­cija­tor nje­na ostva­re­nja kad una­pri­jed zna­ju da ve­ći­na ne­će uče­stvo­va­ti baš sto­ga što stvar za­po­či­nju lju­di iz pro­tiv­nog lo­go­ra”, pi­sao je Po­po­vić u je­sen 1913. go­di­ne.
Ipak, da su po­dje­le osta­le i ka­sni­je i to do tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka po­tvr­đu­je se i po pi­sa­nju Gri­go­ri­ja Bo­žo­vi­ća, ko­ji na­vo­di da je slič­na si­tu­a­ci­ja i kod pra­vo­slav­nih i kod mu­sli­ma­na.
„I da­nas je te­ško na­gna­ti da jed­ni o dru­gi­ma do­bro ka­žu, pra­vo i ne­pri­stra­sno su­de. Su­ko­bi su još svje­ži”, na­pi­sao je Bo­žo­vić o re­por­ta­ži o plje­valj­skoj va­ro­ši pred po­če­tak Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Po­dje­le su na­sta­vlje­ne i u ko­mu­ni­stič­kom vre­me­nu. Pre­ma po­je­di­nim svje­do­ci­ma, pri­li­kom iz­bo­ra za pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Slo­bo­da­na Kre­jo­vi­ća 1984. go­di­ne, go­to­vo da ni­je bi­lo di­rek­to­ra ne­kog pred­u­ze­ća da sa­ra­đu­je sa ne­kim od ko­le­ga. Čak je če­sto u tim za­va­da­ma i ko­mi­tet par­ti­je bio ne­mo­ćan da to ri­je­ši.
Da­nas, ka­da su Plje­vlja bez broj­nih po­ro­di­ca ko­je su ne­ka­da mno­go zna­či­le u gra­du na Bre­zni­ci, od­no­sno ka­da je ve­li­ki broj no­vih sta­nov­ni­ka do­šlo iz dru­gih sre­di­na i po­seb­no iz se­o­skog pod­ruč­ja, o po­dje­la­ma na ta­da­šnje stran­ke sla­bi­je se pri­ča. Ipak, po­tom­ci po­ro­di­ca ko­je se­be na­zi­va­ju sta­rogra­đa­ni­ma i sta­ro­sje­di­o­ci­ma, čim se upu­ste u pri­če o pro­šlim vre­me­ni­ma, br­zo se do­hva­te sta­rih po­dje­la – baš kao što je i Gri­go­ri­je Bo­žo­vić na­pi­sao pri­je osam­de­set go­di­na.
B. Je.