Za­hva­lju­ju­ći dru­štve­no-isto­rij­skim okol­no­sti­ma i pa­tri­jar­hal­noj tra­di­ci­ji, na pod­ruč­ju ci­je­le Bo­ke ko­tor­ske do da­nas su oču­va­ni mno­gi obi­ča­ji, a po­seb­no bo­žić­ni. Bo­žić je ne­za­mi­sli­v bez bad­nja­ka, če­sni­ce i po­la­zni­ka. Na bo­žić­ne obi­ča­je pod­sje­ća pred­sjed­ni­ca Or­ga­ni­za­ci­je že­na Ri­san An­ka Pe­ro­vić, ko­ju smo sa ko­le­gi­ni­ca­ma Ra­doj­kom Čuč­ko­vić, Zdrav­kom Ko­ko­to­vić, Če­dom Kri­vo­ka­pić i Ve­snom Zdrav­ko­vić, ne­dav­no za­te­kli u tr­go­vač­kom cen­tru „Ka­me­li­ja” u Ko­to­ru gdje su uče­stvo­va­le na ma­ni­fe­sta­ci­ji „Bo­žić­na tr­pe­za”.
Pod­sje­tiv­ši da je Bo­ka mul­ti­kon­fe­si­o­nal­na sre­di­na, gdje po­sto­je raz­li­či­te kul­tu­re i raz­li­či­ti obi­ča­ji, Pe­ro­vi­će­va na­gla­ša­va da je bo­žić­na pro­sla­va u pra­vo­slav­nim i ka­to­lič­kim ku­ća­ma go­to­vo iden­tič­na.
Na Bad­nji dan do­ma­ćin i do­ma­ći­ca usta­ju ra­no, do­ma­ći­ca da za­kva­si ti­je­sto za pri­ga­ni­ce, u ko­li­ko to ni­je ura­di­la uve­če, a do­ma­ćin da na­lo­ži va­tru, raz­bu­di mu­škar­ce u ku­ći uko­li­ko ih ima, i da kre­ne u sje­ču bad­nja­ka.
– U Ri­snu se bad­nja­ci si­je­ku u br­du sve do Knež La­za, od­no­sno do Kri­vo­ši­ja, i uvi­jek se si­je­če hra­sto­vo dr­vo, a ve­li­či­na bad­nja­ka za­vi­si od to­ga da li se on na­la­že u og­nji­štu ili u špo­re­tu. Ka­da bad­nja­ke do­ne­se ku­ći do­ma­ćin se ogla­ša­va puc­njem i po­tom ih osta­vlja is­pred ku­će. One ko­ji su bi­li u sje­či bad­nja­ka po po­vrat­ku če­ka bo­gat do­ru­čak; is­pr­že­ne pri­ga­ni­ce, do­bar do­ma­ći hljeb i ri­ba, obič­no sla­na i ma­lo pr­že­ne, jer se tog da­na po­sti. Na­kon do­ruč­ka žen­ska če­ljad iz ku­će, po mo­guć­no­sti dje­voj­ke, idu da ki­te bad­nja­ke i to na nji­ho­vom za­re­za­nom di­je­lu, jer sva­ki bad­njak mo­ra bi­ti za­re­zan pri vr­hu. Ki­te ih gran­či­ca­ma lo­vo­ri­ke, gran­či­ca­ma ma­sli­ne i ve­zu­ju cr­ve­nom pre­đom ili vu­ni­com, da­nas se čak ki­te cr­ve­nim ma­šni­ca­ma, ali to oba­ve­zno mo­ra bi­ti cr­ve­no jer ta bo­ja sim­bo­li­zu­je Isu­so­vu krv i ra­dost, po­ja­šnja­va Pe­ro­vi­će­va za „Dan”. Ona ka­že da bad­nja­ke za­tim sta­vlja­ju is­pred ku­će pri če­mu se tač­no zna da je je­dan bad­njak za do­ma­ći­na, je­dan za mu­škar­ce u ku­ći i je­dan za na­pre­dak ku­će. Ka­da se bad­nja­ci oki­te, mu­škar­ci od­la­ze da „sre­đu­ju pe­ci­vo” (pe­če­no me­so) ko­je je ku­plje­no pret­hod­nog da­na.
– To je u Ri­snu tra­di­ci­o­nal­no da se go­di­na­ma ku­pu­je od istih lju­di, jer se zna ko­ji lju­di ga­je jag­njad za Bo­žić. Uobi­čaj­no je da se po­la go­di­ne pri­je Bo­ži­ća mo­ra na­ja­vi­ti kod, na pri­mjer Jo­ša Bje­la­di­no­vi­ća ili kod An­dri­je Pe­ro­vi­ća, da se osta­vi jag­nje za Bo­žić. To se mo­ra po­tvr­di­ti mje­sec da­na pri­je, a dan pri­je po­ći po to jag­nje. Jag­nje se pret­hod­ni dan za­či­ni bi­je­lim lu­kom i ru­zma­ri­nom, sta­vlja se na ra­žanj, a sju­tra­dan, po­što se oki­te bad­nja­ci i uve­če pri­je ne­go što pad­ne mrak, ka­da se na­lo­že og­nji­šte ili špo­ret sta­vlja se da se pe­če. Ra­žanj se ne­ka­da ruč­no vr­tio i oko nje­ga su se oku­plja­la če­ljad. Me­so se po či­ta­vu noć pe­klo uz mu­zi­ku i pje­smu, je­lo, i ne­ka­da je ipak, či­ni se, sve bi­lo ljep­še – sma­tra Pe­ro­vi­će­va.
Na­la­ga­nje bad­nja­ka pri­je su­mra­ka sva­ka­ko je naj­sve­ča­ni­ji čin. Ka­da se bad­nja­ci na­la­žu do­ma­ćin ide pr­vi, iza nje­ga re­dom po sta­ro­sti do naj­mla­đeg mu­škog čla­na po­ro­di­ce. Ula­ze u ku­ću ri­je­či­ma: „Do­bro ve­če i na­zdra­vlje vam Bad­nje ve­če”. Že­ne ih sa­če­ku­ju sa upa­lje­nim svi­je­ća­ma u ru­ka­ma, a mu­škar­ci no­se­ći bad­nja­ke pro­la­ze iz­me­đu njih, pri če­mu ih one po­si­pa­ju pše­ni­com i sla­mom.
– Ku­ća se po­si­pa sla­mom i po pra­vi­lu ona za tri da­na ne bi tre­ba­lo da se či­sti, jer je to sim­bol pu­te­va Isu­sa, to jest za bla­go­det. Ka­da se bad­nja­ci na­lo­že u Ri­snu bi se za­čuo pu­canj ko­ji je to ozna­če­vao. Pri­li­kom na­la­ga­nja bad­nja­ci se ukr­šta­ju je­dan pre­ko dru­gog, on­da do­ma­ćin iz po­seb­ne dr­ve­ne fla­še ko­ja se zo­ve br­dak, na­zdra­vlja bad­nja­ci­ma ri­je­či­ma: „Bad­nja­če ve­se­lja­če...”, za­tim ot­pi­ja i da­je svim uku­ća­ni­ma da po ma­lo po­pi­ju iz te iste fla­še. Ta­ko to ide tri pu­ta za­re­dom. On­da se va­di je­dan bad­njak ko­ji ni­je sa­go­rio da bi se osta­vio za sle­de­ću go­di­nu, a na­lo­ži se onaj bad­njak od pret­hod­ne go­di­ne, ta­ko da sva­ke go­di­ne je­dan bad­njak, ko­ji tek ma­lo sa­go­ri, osta­je za sle­de­ću go­di­nu za na­pre­dak ku­će – po­ja­šnja­va na­ša sa­go­vor­ni­ca. Bo­žić­ni ru­čak je mr­san, a na Bo­žić do­ma­ći­ca pri­pre­ma po­ga­ču ko­ja se zo­ve če­sni­ca. U po­ga­ču se sta­vlja nov­čić, a na­kon nje­nog lo­mlje­nja, ono­ga ko pro­na­đe nov­čić sre­ća pra­ti to­kom ci­je­le go­di­ne.
– U Ri­snu se još po­štu­je ova tra­di­ci­ja i Ri­šnja­ni baš kom­plet­no gle­da­ju da je is­po­štu­ju, mi­slim da se sko­ro ni­gdje ne pu­ca kao u Ri­snu za Bad­nji dan i za Bo­žić – is­pri­ča­la je Pe­ro­vi­će­va.B.M.