U or­ga­ni­za­ci­ji NVO „No­vo i ljep­še Su­to­mo­re”, na­kon ljet­nje pa­u­ze, na­sta­vljen je Kul­tur­ni ka­len­dar Su­to­mo­ra, iz­lo­žbom po­zna­tog umjet­ni­ka Na­o­da Zo­ri­ća. Pu­bli­ka je u re­sto­ra­nu „Iz­vor” vi­dje­la dva­de­se­tak Zo­ri­će­vih ra­do­va ko­ji po­ka­zu­ju da je mo­tiv­ski ostao vje­ran sli­ka­nju cr­no­gor­skih gor­šta­ka i ne­sa­vr­še­nih li­ko­va, sa is­tak­nu­tim de­for­ma­ci­ja­ma i dis­pro­por­ci­ja­ma, na svoj ori­gi­na­lan i auten­ti­čan na­čin. Iz­lo­žbu je otvo­rio mr Mi­lun Lu­to­vac, uprav­nik bar­ske ga­le­ri­je „Ve­li­mir A. Le­ko­vić”.
Pre­ma ri­je­či­ma Zo­ri­ća, za Bar, pa sa­mim tim i Su­to­mo­re, ve­žu ga iz­u­zet­no li­je­pe uspo­me­ne.
– Ono što sam ne­gdje dav­no re­kao da je Bar, pa ti­me i Su­to­mo­re, mo­ja ve­li­ka ži­vot­na ra­dost, to će osta­ti uvi­jek dok sam živ, ta­ko da mi je uvi­jek dra­go da do­đem ov­dje, po­seb­no ka­da je po­vod ne­ka iz­lo­žba, za­to što se ta­da sku­pe na jed­nom mje­stu ne­ki me­ni dra­gi lju­di sa ko­ji­ma sam pro­veo ve­o­ma li­je­pe go­di­ne, a te go­di­ne su bi­le, u stva­ri, mo­je mla­da­lač­ke go­di­ne. To su bi­le go­di­ne ka­da sam ži­vio u tvr­đa­vi, i to je ne­ko mo­je naj­ljep­še ži­vot­no vri­je­me. Za­to što čo­vjek ta­da gra­di se­be kao umjet­ni­ka... Ta­da sam ra­dio po ci­je­li dan, i to mi je ne­što zna­či­lo. Ja sam čo­vjek ko­ji je sa pla­ni­ne, a do­šao sam tu na mo­re ko­je me je omek­ša­lo, na­pra­vi­lo od me­ne, usu­đu­jem se re­ći, jed­nu fi­nu lič­nost. Na­rav­no da je taj am­bi­jent za me­ne bio ve­o­ma in­spi­ra­ti­van – ka­zao je Na­od Zo­rić i is­ta­kao da je, ipak, ostao vje­ran svom mo­ti­vu – cr­no­gor­skom gor­šta­ku i cr­no­gor­skom se­lu i pla­ni­ni.
Na opa­sku da se nje­go­ve sli­ke po­ne­kad do­ži­vlja­va­ju po­ma­lo kao mor­bid­ne, umjet­nik je od­go­vo­rio:
– Dra­go mi je ka­da se dru­gi­ma ne do­pa­da­ju mo­je sli­ke, jer ka­da bi se svi­ma svi­đa­le pi­tao bih se što ni­je u re­du. Što se ti­če de­fo­r­mi­sa­nih i is­kri­vlje­nih li­ko­va na mo­jim sli­ka­ma, ko­ji su i po­vod za ta­kve ko­men­ta­re, lju­di ne­će da se su­o­če sa isti­nom. Ta­ko je to i u ži­vo­tu, a isti­ne su va­zda du­bo­ko emo­tiv­no pro­že­te. U mo­jim sli­ka­ma se tru­dim da tu emo­ci­ju iz­vu­čem do mak­si­mu­ma i ona mi je naj­va­žni­ja, a on­da je tu, s tim po­ve­za­no ne­ko obo­je­nje, ko­lo­rit u sli­ci, ima do­sta tam­nih to­no­va... To lju­di­ma bu­de ne­ka­ko te­ško, a ja mi­slim da je u te­ži­ni mu­drost, u te­ži­ni je spa­se­nje, u mu­ci je pro­na­la­že­nje ne­kih isti­ni­tih vri­jed­no­sti.
Otva­ra­ju­ći izlo­žbu mr Mi­lun Lu­to­vac je is­ta­kao da je Na­od svo­jim erup­tiv­nim du­hom, onim što no­si iz pod­ne­blja ko­jem pri­pa­da po ro­đe­nju, pre­ko Ce­ti­nja i Ba­ra, uspio da u umjet­no­sti iz­gra­di jed­nu sa­svim neo­bič­nu po­e­ti­ku.
– Ta po­e­ti­ka se pre­tvo­ri­la u jed­nu pla­stič­nost ko­ja se po­ja­vlju­je na nje­go­vim ra­do­vi­ma, ko­ji go­vo­re mo­žda o jed­nom od naj­bo­ljih spo­je­va tra­di­ci­je i sa­vre­me­nog li­kov­nog iz­ra­za. On je u tom spo­ju uspio da pri­ka­že ono što je sva­ki stva­ra­lac se­bi mo­gao da za­cr­ta, ali ni­je mo­gao i da ostva­ri, a to je da kroz sli­ku pro­vu­če por­tret onog iden­ti­te­skog, onog što se na­la­zi skri­ve­no du­bo­ko u na­ma, a što Na­od na je­dan neo­bi­čan na­čin umi­je da pre­po­zna kod na­šeg div­nog di­vljeg, zlo­kob­nog i be­za­zle­no opa­snog na­ro­da, ko­ji umi­je da pra­šta, ali umi­je i da pam­ti, umi­je da go­vo­ri, a umi­je, na­ža­lost, da na­no­si i zlo – ka­zao je iz­me­đu osta­log Lu­to­vac.
Slo­bo­dan­ka Hr­va­tin, pred­sjed­nik NVO „No­vo i ljep­še Su­to­mo­re”, ka­za­la je da im je iz­u­zet­no dra­go što je Na­od Zo­rić u Su­to­mo­ru, i što je dio nji­ho­vog Kul­tur­nog ka­len­da­ra. Umjet­ni­ke i go­ste u ime do­ma­ći­na, re­sto­ra­na „Iz­vor”, po­zdra­vio je Aco Pe­tro­vić, vla­snik tog li­je­pog objek­ta na su­to­mor­skoj ri­vi, a za mu­zič­ki dio pro­gra­ma bio je za­du­žen Ivan Šće­kić, uče­nik bar­ske gim­na­zi­je. D.S.


Luk­šić: Odu­še­vljen sam nje­go­vim sli­ka­ma

Po­zna­ti Spi­ča­nin Vla­di­mir Luk­šić pri­sje­tio se mo­men­ta ka­da ga je sa Zo­ri­ćem upo­znao pro­fe­sor i sli­kar Ni­ko­la Gvo­zde­no­vić.
– Bi­lo je to, mi­slim, 1993. go­di­ne. Na­od je bio na tre­ćoj go­di­ni stu­di­ja. Gvo­zdo je re­kao Lu­i­đi­ju Zla­to­vi­ću i me­ni: „Upo­zna­ću vas s jed­nim mla­dim sli­ka­rom ko­ji je naj­ta­len­to­va­ni­ji cr­no­gor­ski umjet­nik ko­ji se po­ja­vio u po­sled­njih 25 go­di­na. Ku­pi­te sa­da jed­nu nje­go­vu sli­ku, jer ka­sni­je ne­će­te mo­ći da ih ku­pi­te.” Ja sam bio odu­še­vljen nje­go­vim sli­ka­ma, ali ni­sam imao pa­ra. Od ta­da do da­nas sam pri­ja­telj sa Na­o­dom, obo­ža­vam nje­go­vo sli­kar­stvo i da­nas imam, na sre­ću, ne­ko­li­ko nje­go­vih ra­do­va – ka­zao je Luk­šić.