Na grad­skom gro­blju Ni­ko­ljac sa­hra­njen je Ni­ko­la Ni­ko Buč­kić. Umro je u 86. go­di­ni ži­vo­ta.
Nje­gov drug i sa­bo­rac, kad je sport u pi­ta­nju, Mir­ko Sta­nić ka­že da su Ni­ku po­šte­nje, ple­me­ni­tost, isti­na i če­sti­tost bi­li vo­di­lja u sve­mu što je ra­dio.
– Bio je po­zna­ti i pri­zna­ti maj­stor va­ri­lac, is­tak­nu­ti rad­nik ne­ka­da­šnjeg tek­stil­nog gi­gan­ta Vu­nar­skog kom­bi­na­ta, vr­stan spor­ti­sta i pr­vak Ju­go­sla­vi­je u ka­nuu na di­vljim vo­da­ma. Po­zna­vao je ri­je­ku Lim kao svoj džep i po­što­vao ju je, bio za­lju­blje­nik u nje­ne ne­kad bi­stre vo­de.
Ro­đen je na Ni­kolj­dan 1941. go­di­ne. Po Sve­tom Ni­ko­li je i do­bio ime. Otac Mi­le i maj­ka Dra­ga, ro­dom od Ra­ko­če­vi­ća, ima­li su već tri si­na. Na­ža­lost, rat­ni vi­hor je od­nio oca Mi­la, ko­jeg Ni­ko ni­je ni za­pam­tio jer je ži­vio tek pr­vu go­di­nu ži­vo­ta.
Maj­ka Dra­ga ni­je klo­nu­la du­hom. Iako sa če­tvo­ro dje­ce, u rat­nim stra­ho­ta­ma, bez pri­ho­da, uspje­la je da sve te ne­da­će sa­vla­da i pre­vla­da. Po­sli­je ra­ta, Dra­ga je svoj ži­vot udru­ži­la sa no­vim brač­nim dru­gom Ste­vom, ko­ji je nje­nu dje­cu Mi­ja, Jo­va, Pe­ra i Ni­ko­lu pri­hva­tio kao svo­ju i uka­zi­vao im sva­ku pa­žnju i pri­mjer­no bri­nuo o nji­ma. Oni su mu na isti na­čin i uz­vra­ća­li.
Osnov­nu ško­lu i za­nat me­tal­ske stru­ke Ni­ko je za­vr­šio u Bi­je­lom Po­lju, a on­da se za­po­slio u Vu­nar­skom kom­bi­na­tu. Kao vr­stan va­ri­lac, do­bio je po­ziv od Bro­do­gra­di­li­šta iz Bi­je­le. Ipak lju­bav pre­ma Bi­je­lom Po­lju, Li­mu, rod­bi­ni i pri­ja­te­lji­ma pre­su­di­la je da osta­ne.
Ni­ko je 1967. go­di­ne stu­pio u brak sa svo­jom ve­li­kom lju­ba­vi Na­fi­jom Hot i sa njom do­bio kćer­ku Vi­o­le­tu i si­no­ve Mi­la, De­ja­na i Dar­ka. Po­ro­dič­nu sre­ću na­ru­šio je tra­gič­ni do­ga­đaj, smrt naj­mla­đeg si­na Dar­ka u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći. Ta ne­sre­ća i ra­na smrt bra­će Pe­ra i Jo­va osta­vi­li su trag na Ni­ko­vom zdra­vlju.
U spor­tu je Ni­ko bio od ma­lih no­gu. Pr­vo u fud­ba­lu, kao i ve­ći­na bje­lo­polj­skih dje­ča­ka, a od for­mi­ra­nja ka­ja­ka­škog klu­ba 1953. go­di­ne uklju­čio se u taj sport. U nje­mu je ostao do kra­ja ži­vo­ta. Pr­vo kao tak­mi­čar, pa kao tre­ner i su­di­ja, a na kra­ju i kao član upra­ve. Naj­ve­ći usjeh ostva­rio je 1960. go­di­ne, kad je po­stao pr­vak Ju­go­sla­vi­je u ka­nuu – sla­lom na di­vljim vo­da­ma. Ve­slao je na vo­da­ma Cr­ne Go­re, Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske, BiH, Sr­bi­je, Ma­ke­do­ni­je i Ita­li­je. Uče­stvo­vao je i u po­tra­ga­ma za mno­gim uto­plje­ni­ci­ma.
Kao tre­ner, Ni­ko je bio upo­ran da na­u­či mla­de spor­ti­ste, da kod njih raz­vi­i­ja sport­ski duh i fer-plej.
Iza Ni­ka je osta­lo tro­je dje­ce i de­se­to­ro unu­ča­di. I sto­ti­ne nje­go­vih pri­ja­te­lja – ka­zao je Sta­nić opra­šta­ju­ći se od maj­sto­ra Ni­ka, ka­ko su ga svi u Bi­je­lom Po­lju zva­li.M.N.