Aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić ovih da­na je re­kao da je kra­lji­vi­na kr­sno ime Sr­bi­je. Iz­go­vo­rio je to u vre­me­nu ve­li­kog ju­bi­le­ja Sr­bi­je i vas­ko­li­kog srp­skog na­ro­da. Ove go­di­ne je osam vje­ko­va srp­skog kra­ljev­stva s vla­da­ri­ma di­na­sti­je Ne­ma­njić na tro­nu. Na­i­me, Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni (oko 1165–1228), srp­ski ve­li­ki žu­pan 1196–1217, kralj 1217–1228, pr­vi je kru­ni­sa­ni vla­dar iz di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća. Dvi­je go­di­ne po nje­go­vom za­po­sje­da­nju kra­ljev­skog tro­na, sa­mo­stal­nost Sr­bi­je upot­pu­nje­na je ka­da je ni­kej­ski pa­tri­jarh 1219. go­di­ne dao auto­ke­fal­nost Srp­skoj cr­kvi, a Sa­va (Rast­ko) Ne­ma­njić, mla­đi Ste­fa­nov brat, po­sve­ćen za pr­vog srp­skog ar­hi­e­pi­sko­pa.
Ste­fan Pr­vovjen­ča­ni je sred­nji sin ve­li­kog žu­pa­na Ste­fa­na Ne­ma­nje i ve­li­ke kne­gi­nje Ane. Po že­lji svo­ga oca, ro­do­na­čel­ni­ka di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća i tvor­ca srp­ske dr­ža­ve, Ste­fan je 1196. na­sli­je­dio pre­sto. Bio je ože­njen Jev­do­ki­jom, kćer­kom vi­zan­tij­skog ca­ra Alek­si­ja III An­đe­la. Že­nio se, ka­žu, tri pu­ta, a u tre­nut­ku kru­ni­sa­nja imao je sklo­pljen brak ko­ji ga je ve­zi­vao za Rim.
Za­pi­sni­ča­ri isto­ri­je na­vo­de da je kao ra­ški ve­li­ki žu­pan, uz ve­li­ke spolj­ne i unu­tra­šnje pri­ti­ske, uspje­šno odr­ža­vao ne­za­vi­snost ze­mlje, te ga je, iako je kru­nu za­tra­žio još 1204. go­di­ne, tek 1217. pap­ski le­gat kru­ni­sao za kra­lja, što je uve­ća­lo nje­gov ugled, ali i okre­ta­nje ka „za­pad­nom car­stvu“. Na­kon kru­ni­sa­nja, Ste­fan se pot­pi­si­vao kao „Ste­fan, po mi­lo­sti Bož­joj vjen­ča­ni kralj i sa­mo­dr­žac sve Srp­ske ze­mlje i Po­mor­ja”. Kao pr­vi od Ne­ma­nji­ća ko­ji je do­bio kra­ljev­ski vi­je­nac, na­zvan je „pr­vo­vjen­ča­ni kralj”, a iz tog opi­sa iz­ve­de­no je i ime pod ko­jim je da­nas po­znat – Pr­vo­vjen­ča­ni.
Pr­vo­kru­ni­sa­ni Ne­ma­njić po­če­tak svo­je vla­da­vi­ne bi­lje­ži na­sle­đi­va­njem ve­li­ko­žu­pan­skog pre­sto­la od oca Ne­ma­nje na jed­nom dr­žav­nom sa­bo­ru 25. mar­ta 1196. go­di­ne. De­si­lo se to po že­lji svo­ga oca, ko­ji se ta­da za­mo­na­šio, uzev­ši ime Si­me­on, ali mi­mo pra­va pri­mo­ge­ni­tu­re. Naj­sta­ri­ji sin Vu­kan je uz po­moć ugar­skog kra­lja Eme­ri­ka uspio da zba­ci žu­pa­na Ste­fa­na i za­u­zme Sr­bi­ju 1202. go­di­ne. Kad je car Ka­lo­jan sre­di­nom 1203. go­di­ne pro­dro u Sr­bi­ju i za­u­zeo Niš i Bra­ni­če­vo, Ste­fan je is­ko­ri­stio te okol­no­sti, uspio da pro­tje­ra Vu­ka­na i po­vra­ti žu­pan­ski pre­sto. Po­što se Eme­rik na­la­zio u su­ko­bu s bra­tom An­dri­jom, ni­je mo­gao pru­ži­ti Vu­ka­nu od­go­va­ra­ju­ću po­moć i on se po­vu­kao na svo­je po­sje­de, u Ze­tu. U pro­lje­će 1202. go­di­ne u Ve­ne­ci­ji se pri­pre­mao Če­tvr­ti kr­sta­ški rat. Po­hod se za­vr­šio za­u­zi­ma­njem Ca­ri­gra­da i for­mi­ra­njem La­tin­skog car­stva. Tom krup­nom pro­mje­nom od­no­sa na Bal­ka­nu, Sr­bi­ja se na­šla na uda­ru bu­gar­skog ca­ra Bo­ri­la, la­tin­skog ca­ra Hen­ri­ka Flan­drij­skog, ugar­skog kra­lja An­dri­je i epir­skog vla­da­ra Mi­ha­i­la I An­đe­la, ko­ji je sa­njao o ob­no­vi Vi­zan­ti­je. Da bi ot­klo­nio sve te opa­sno­sti, žu­pan Ste­fan je tra­žio sa­ve­zni­ke u Ve­ne­ci­ji, bio je okre­nut pa­pi. Plod tih pre­go­vo­ra bio je Ste­fa­nov brak sa Anom, unu­kom du­žda En­ri­ka Dan­do­le (pre­ma ne­kim iz­vo­ri­ma to je tre­ći brak Ste­fa­nov). Brak je sklo­pljen naj­vje­ro­vat­ni­je 1207. ili 1208. go­di­ne, a iz nje­ga je ro­đen Ste­fa­nov sin Uroš. Taj brak je do­dat­no usmje­rio Sr­bi­ju ka ja­ča­nju od­no­sa sa pa­pom. Ta­ko je Ste­fan od pa­pe Ho­no­ri­ja III tra­žio kra­ljev­sku kru­nu, uz obe­ća­nje da će svo­ju dr­ža­vu pot­či­ni­ti cr­kve­noj ju­ris­dik­ci­ji Ri­ma. Pa­pa je pri­hva­tio Ste­fa­no­ve pred­lo­ge, po­slao mu je le­ga­te s kra­ljev­skom kru­nom i on je sve­ča­no kru­ni­san 1217. go­di­ne. Pre­ma na­bra­ja­nju krun­skih obla­sti (Sr­bi­ja, Du­klja, Tra­vu­ni­ja, Dal­ma­ci­ja i Za­hu­mlje), vi­dlji­vo je da je pre­u­zeo Vu­ka­no­ve po­sje­de po­sli­je nje­go­ve smr­ti.
Ar­hi­man­drit Sa­va, sva­ka­ko ne­za­do­vo­ljan tom pro­za­pad­nom po­li­ti­kom bra­ta, na­pu­stio je Sr­bi­ju i oti­šao u Sve­tu Go­ru. Sna­ga opo­zi­ci­je ka­to­li­ci­zmu u ne­ma­njić­koj Sr­bi­ji i ne­za­do­volj­stvo zbog kra­lje­vog ne­sla­ga­nja sa Sa­vom, pri­nu­di­li su Ste­fa­na na po­nov­no pri­bli­ža­va­nje Vi­zan­ti­ji, i ne­za­do­volj­nom bra­tu. Sa­va od­la­zi u Ni­ke­ju, i ko­ri­ste­ći kon­tak­te ko­je je Ste­fan ini­ci­rao s ca­rem Te­o­do­rom I La­ska­ri­sem i ca­ri­grad­skim pa­tri­jar­hom Ma­noj­lom Sa­ran­te­nom Ha­ri­to­pu­lom, uspi­je­va do­bi­ti sa­mo­stal­nost za Srp­sku cr­kvu, ali sa­da ne vi­še iz Ri­ma. Za pr­vog auto­ke­fal­nog arhi­e­pi­sko­pa sve­ča­no je hi­ro­to­ni­san do­ta­da­šnji arhi­man­drit Sa­va, u Ni­ke­ji 1219. go­di­ne. Na po­vrat­ku u Sr­bi­ju, ar­hi­e­pi­skop Sa­va se za­dr­žao u So­lu­nu, u ma­na­sti­ru Fi­lo­ka­lu, gdje je sre­đu­ju­ći za­kon­ske knji­ge, sa­sta­vio po­zna­tu „Krm­či­ju” ili „No­mo­ka­non”, osnov­ni za­kon­ski spo­me­nik Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Ne­ki is­tra­ži­va­či pi­šu da je po­sli­je osa­mo­sta­lje­nja Srp­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je iz­vr­še­no po­nov­no kru­ni­sa­nje Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog po pra­vo­slav­nom ob­re­du. Oko 1220. je odr­žan op­šti dr­žav­no-cr­kve­ni sa­bor, pr­vi na­kon do­bi­ja­nja auto­ke­fal­no­sti, u ma­na­sti­ru Ži­či, ko­ji je po­dig­nut kao sje­di­šte no­ve ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Sa­va je ta­da pa­pi­nom kru­nom (vi­jen­cem), ka­žu na Spa­sov­dan, po­no­vo kru­ni­sao (ovjen­čao) svog bra­ta Ste­fa­na za kra­lja.
Sa­vi­nim do­la­skom u Sr­bi­ju po­či­nje or­ga­ni­zo­va­nje srp­ske sa­mo­stal­ne cr­kve. Po­red dvi­je po­sto­je­će epar­hi­je, Ra­ške i Pri­zren­ske (ko­ja se po­mi­nje još u po­ve­lji ca­ra Va­si­li­ja II iz 1019. go­di­ne), osno­va­ne su no­ve epi­sko­pi­je: Zet­ska, Hum­ska, Hvo­stan­ska, To­plič­ka, Bu­di­mljan­ska, Da­bar­ska i Mo­ra­vič­ka. Cen­tar no­ve ar­hi­e­pi­sko­pi­je po­sta­je ma­na­stir Ži­ča, za­du­žbi­na kra­lja Ste­fa­na po­dig­nu­ta 1207. go­di­ne. U nje­mu su kru­ni­sa­ni po­to­nji kra­lje­vi i usto­li­ča­va­ni ar­hi­e­pi­sko­pi. No­vi pra­vo­slav­ni ar­hi­e­pi­skop Sa­va, uti­ca­jem bra­ta kra­lja, ne tra­ži uki­da­nje ka­to­lič­ke Bar­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Kralj Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni je umro sep­tem­bra 1228. go­di­ne. Ar­hi­e­pi­skop Sa­va ga je za­mo­na­šio pred smrt i dao mu ime Si­mon. Tom pri­li­kom je pre­ni­je­ta kra­ljev­ska vlast na nje­go­vog si­na Ra­do­sla­va.
Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni je pr­vo bio sa­hra­njen u ma­na­sti­ru Stu­de­ni­ci, a po­sli­je to­ga u svo­joj za­du­žbi­ni, ma­na­sti­ru Ži­či. Nje­go­ve mo­šti su pre­no­še­ne pet­na­e­stak pu­ta, od to­ga tri pu­ta u vri­je­me Ka­ra­đor­đa: pr­vo u vri­je­me Ko­či­ne kra­ji­ne, za­tim u pro­lje­će 1806, kad je Stu­de­ni­ca bi­la po­pa­lje­na i pri­vre­me­no na­pu­šte­na, a mo­šti smje­šte­ne u ma­na­stir Vra­ćevš­ni­cu. Tre­ći pre­nos bio je pred sam kraj ustan­ka 1813. go­di­ne, ka­da su mo­šti sklo­nje­ne u ma­na­stir Fe­nek. Od 1839. go­di­ne mo­šti po­či­va­ju u ma­na­sti­ru Stu­de­ni­ci, sa iz­u­zet­kom Pr­vog svjet­skog ra­ta, ka­da su bi­le pre­ni­je­te u Peć i po­tom u ma­na­stir Ostrog.
Sve­tom kra­lju Ste­fa­nu Pr­vo­vjen­ča­nom pri­pa­da i zna­čaj­no mje­sto u for­mi­ra­nju srp­ske sred­njo­vje­kov­ne knji­žev­no­sti. Na­pi­sao je „Ži­ti­je Sve­tog Si­me­o­na” (1216), bi­o­graf­sko dje­lo o ži­vo­tu i pod­vi­zi­ma svo­ga oca Ste­fa­na Ne­ma­nje, kao i ne­ko­li­ko po­ve­lja ko­je se od­li­ku­ju po­seb­nim na­ra­tiv­nim sti­lom.
Po­šte Sr­bi­je su po­vo­dom ve­li­kog ju­bi­le­ja ob­ja­vi­le pri­god­no fi­la­te­li­stič­ko iz­da­nje, za­hva­lju­ju­ći i struč­noj sa­rad­nji Rad­mi­le Pe­tro­ni­je­vić, vi­šeg ku­sto­sa Mu­ze­ja SPC u Be­o­gra­du. Gra­fič­ka ob­ra­da mar­ke dje­lo je aka­dem­skog gra­fi­ča­ra Na­de­žde Sko­ča­jić. Or­ga­ni­za­ci­jom sed­mo­dnev­nog pro­gra­ma u sep­tem­bru pod na­zi­vom „Kralj Ste­fan Pr­vo­vjen­ča­ni - Osam vje­ko­va“ grad Kra­lje­vo, na ini­ci­ja­ti­vu Dru­štva isto­ri­ča­ra Ra­škog okru­ga, po­kre­nu­lo je niz ak­tiv­no­sti či­ji bi kraj­nji is­hod tre­ba­lo da bu­de uvr­šta­va­nje 7. ok­to­bra – Kra­lje­va­da (cr­kve­ni pra­znik Sve­ti Si­mon mo­nah) u red dr­žav­nih pra­zni­ka a što bi, pre­ma oče­ki­va­nja­ma or­ga­ni­za­to­ra, tre­ba­lo da se de­si 2019. go­di­ne, ka­da se bu­de obilje­ža­va­lo i osam vje­ko­va cr­kve­ne sa­mo­stal­no­sti.
Kra­lje­vač­ke ma­ni­fe­sta­ci­je o pr­voj kru­ni Ne­ma­nji­ća, ob­u­hva­ti­le su po­stav­ku ko­pi­ja fre­sa­ka ma­na­sti­ra Ži­če i Stu­de­ni­ce pod na­zi­vom „Ve­li­ki po­če­tak – ma­na­sti­ri Ži­ča i Stu­de­ni­ca“, Me­đu­na­rod­ni na­uč­ni skup „Srp­ska kra­ljev­stva u sred­njem vi­je­ku“, pre­da­va­nje „Sa­bor­ni da­ni Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog“. itd. Ova­ko ve­li­ki ju­bi­le­ji, a dru­gi se od­i­grao pri­je tri go­di­ne ka­da je za­bi­lje­že­no de­vet vje­ko­va od ro­đe­nja Ste­fa­na Ne­ma­nje, ute­me­lji­va­ča srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve, da­le­ko su od to­ga da su do­bi­li pra­vo mje­sto i ade­kvat­no obi­lje­ža­va­nje u Sr­bi­ji. Ono što bi ne­ke ze­mlje u okru­že­nju po­di­gle na svjet­ski ni­vo po­ka­zu­ju­ći gdje su im i ka­kvi ko­ri­je­ni kao da pla­ši vlast u Sr­bi­ji pa na­ci­o­nal­ne i dr­žav­ne pom­pe do­ži­vlja­va­ju stra­nač­ki de­ve­to­go­di­šnji ju­bi­le­ji. Ka­da je ri­ječ o SA­NU, ko­ja bi mo­gla agre­siv­ni­je da na­stu­pi od aka­de­mi­ka sa­zna­je­mo da ne­ma­njić­ki ju­bi­le­ji ova­ko pro­la­ze zbog ne­sla­ga­nja dva stu­ba SA­NU i SPC. Ak­tu­e­lan od­nos osli­ka­va či­nje­ni­ca da, ono što je na­kad bi­lo ne­pojm­lji­vo, me­đu čla­no­vi­ma SA­NU sa­da ne­ma vi­so­ko­um­nih i obra­zo­va­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka SPC.
Oči­to se i tu če­ka, kao i svo­je­vre­me­no u sto­noj Ži­či, „dru­go kru­ni­sa­nje“, pa osta­ju mar­ki­ce na dr­žav­nom ni­vou kao pod­sjet­nik da je osam vje­ko­va od kra­ljev­stva pod di­na­sti­jom Ne­ma­nji­ća.M.Nje­guš