Pla­vlja­nin Ha­san Ša­bo­vić, pje­snik, sli­kar, spor­ti­sta, ro­đen je 1935. go­di­ne u kut­ku Pla­va zva­nom Ša­bo­vi­ća ma­ha­la, na ob­ron­ci­ma pla­ni­ne Ko­fi­lja­če, ko­ju je bez­broj pu­ta uz­duž i po­pri­je­ko pre­mje­rio na svo­jim ski­ja­ma, kao je­dan od ne­nad­ma­šnih plav­skih smu­ča­ra u vi­še di­sci­pli­na. Ka­ko sam za se­be vo­li da ka­že, na ski­ja­ma je bio go­spo­dar.
U Pla­vu je za­vr­šio osnov­nu ško­lu, sred­nju u Za­gre­bu, a on­da se oti­snuo u svi­jet sno­va i že­lja, ili, ka­ko sli­ko­vi­to re­če, svi­jet lu­di­la. Ka­že da je iz Pla­va po­bje­gao od „plav­skih glu­po­sti“ jer „sve či­me bi se mlad čo­vjek ta­da ba­vio i bi­vao uspje­šan u to­me za njih su bi­le glu­po­sti, iako su se ti­me u su­šti­ni i po­no­si­li”.
Bio je uspje­šan i kao fud­bal­ski gol­man i jed­no vri­je­me je bra­nio za lo­kal­ni klub Je­ze­ro. Ka­sni­je je po­čeo da se ba­vi pi­sa­njem i sli­ka­njem, što je kod nje­ga do­šlo do iz­ra­ža­ja ka­da se ob­reo u šved­skom gra­du Mal­meu, gdje ga pro­ži­ma­la iskra no­stal­gi­je. Do­sad je ob­ja­vio de­vet zbir­ki pje­sa­ma (de­se­ta je u ru­ko­pi­su), a stvo­rio i mno­go li­kov­nih ra­do­va.
– Zov za­vi­ča­ja i no­stal­gi­ja bu­di­li su u me­ni že­lju da se ba­vim pje­sni­štvom i cr­ta­njem. Čim bih po­mi­slio na Plav, emo­ci­je bi pr­o­sto na­vi­ra­le i od­mah se ja­vlja­la že­lja za pi­sa­njem ili sli­ka­njem za­vi­čaj­nih mo­ti­va,. Po­gle­daj­te sa­mo ovu mo­ju Ko­fi­lja­ču, ko­ju sad mo­gu da po­ho­dim je­di­no po­gle­dom sa te­ra­se ili pro­zo­ra rod­nog do­ma, a ne­kad sam njo­me ta­ko gor­do kr­sta­rio na ski­ja­ma. To je bož­ja lje­po­ta, kao i sva ova ko­tli­na pla­vo-gu­sinj­ska, sa­mo što je Bog ve­o­ma po­gri­je­šio što je to po­da­rio ovim ne­rad­ni­ci­ma ko­ji ne zna­ju ni šta će sa so­bom, a ka­mo­li sa tim je­din­stve­nim bož­jim da­ro­vi­ma. Mi ov­dje ne­ma­mo vi­zi­ju šta i ka­ko! Usta­ti uju­tru i vi­dje­ti sve ovo is­pred se­be, a ne po­če­ti mi­sli­ti i smi­sli­ti ka­ko to da se una­pri­je­di i po­nu­di za po­tre­be tu­ri­zma i lju­di ko­ji vo­le pri­ro­du?! Kad god do­đem ov­dje uvi­jek vi­dim da sve ide na­go­re jer nam ni­šta ni­je sve­to. Ču­jem da pro­šle go­di­ne ni­je­su odr­ža­ni ni Plav­ski knji­žev­ni su­sre­ti, što je zlo­čin pre­ma kul­tu­ri ovog kra­ja, po­go­to­vo što je to je­di­ni kul­tur­ni do­ga­đaj ko­ji ima­mo i ko­ji tra­je pre­ko 40 go­di­na – ogor­čen je Ša­bo­vić.
Ogor­čen je i na plav­sku vlast, ko­ja, ka­ko na­gla­ša­va, ni­šta ne či­ni za do­bro­bit Pla­va.
– Ne­ma pro­je­ka­ta, ne­ma ra­da, a sve je na­do­hvat ru­ke kao ni­gdje u svi­je­tu. Uza­lud, jer sva­ka vlast ov­dje ima ne­ke dru­ge in­te­re­se. Tre­ba ozbilj­no po­gle­da­ti i ana­li­zirati šta se ovo ov­dje de­šva. Ti lju­di ko­ji se ov­dje gu­ra­ju u vlast mo­ra­ju da se su­o­če s isti­nom i bu­du is­kre­ni naj­pri­je pre­ma se­bi i raz­mi­sle mo­gu li oni ili ne da ra­de te po­slo­ve, pa ako ne, bo­lje da ne po­či­nju. Sve što mi do ru­ku stig­ne s ovog pod­ne­blja či­tam i pra­tim, ali vi­dim je­dan stra­šni za­la­dak – ta­mu u sva­koj obla­sti. Evo ču­jem da je odr­ža­no ne­ko knji­žev­no ve­če, a mno­go nas za to ne zna. Ne mo­že­te vi ići sva­ki dan u Cen­tar za kul­tu­ru da se in­te­re­su­je­te šta to oni or­ga­ni­zu­ju, već to na ne­ki na­čin lju­di­ma mo­ra da se ka­že, na­ja­vi… Ovi lju­di kao da su sli­je­pi, a sa ova­kvim po­li­ti­ča­ri­ma mo­že­mo sa­mo una­zad, na­pri­jed ni ko­ra­ka, i ni­ka­ko ne mo­gu bi­ti op­ti­mi­sta. Evo, ovo uče­nje ho­dže sa dža­mi­je pod­sje­ti me da ka­žem da na­pre­du­je­mo sa­mo u na­zo­vi­vje­ri. Ka­žem na­zo­vi jer ovo ni­je vje­ra po mje­ri Bo­ga ili Ala­ha, ka­ko je ko zo­ve, ovo je vje­ra iz in­te­re­sa, po onoj „sto­ti­nu će promijenit` vje­ra…“. Ja imam obi­čaj da ka­žem da se ni­gdje vi­še ne la­že ne­go u tim vjer­skim objek­ti­ma, da ni­kad vi­še ni­je­smo ima­li ško­lo­va­nih lju­di a ni­kad ma­nje zna­nja i na­pret­ka. A i ka­ko će ga bi­ti kad su sve te di­plo­me, ka­ko ču­jem za ovo ma­lo vre­me­na dok sam ov­dje lje­ti, po­ku­po­va­ne. Ne­kad smo u jed­noj ško­li ima­li jed­nog „lu­čo­no­šu”, naj­vi­še dvo­ji­cu, a iz jed­nog mje­sta ne­ko­li­ko stu­de­na­ta ko­ji su s mno­go tru­da i ra­da za­vr­ša­va­li fa­kul­te­te. Sad ču­jem da ima­mo tri­de­set do če­tr­de­set „lu­čo­no­ša” u jed­noj ško­li i bog­zna ko­li­ko stu­de­na­ta, od ko­jih ve­ći­na ode u No­vi Pa­zar da otud do­ne­su di­plo­mu. E s ta­kvi­ma se mo­že sa­mo una­zad – skep­ti­čan je Ša­bo­vić.
On is­ti­če da je ne­kad sve bi­lo dru­ga­či­je – ži­vlje­nje, iskre­nost, dru­že­nje, a da­nas se sve ra­di sa­mo iz ne­kog in­te­re­sa. Ka­že da su ih ta­da ve­zi­va­li si­ro­ma­štvo i te­žak ži­vot jer je rat raz­ru­šio ze­mlju i va­lja­lo je du­go vre­me­na ra­di­ti na nje­nom opo­rav­ku.
– Mi smo ima­li igran­ke, mje­sta za oku­plja­nje, svi smo bi­li kao bra­ća i se­stre. Ne­ko bi znao da svi­ra gi­ta­ru, ne­ko ne­što dru­go, i oko ta­kvih smo se oku­plja­li. Tu su se stva­ra­li afi­ni­te­ti. Ne­kom za na­u­ku, ne­kom za mu­zi­ku, ne­kom za cr­ta­nje ili po­e­zi­ju i pi­sa­nje – pri­ča Ša­bo­vić.
Ka­že da u da­lji­ni uvi­jek pred so­bom ima svo­ju Ko­fi­lja­ču, Vi­si­tor, do­li­nu, je­ze­ro, Lim, Lju­ču i sve dru­ge ri­je­ke i br­da ovog kra­ja.
– Tu je ne­gdje mo­ja du­ša, ko­joj sko­ri­je na­mje­ra­vam da po­da­rim mir i osta­tak ži­vo­ta pro­ve­dem pod za­vi­čaj­nim ne­bom i sun­cem. Ina­če, iz jed­ne de­pre­si­je na­kon po­ro­dič­ne tra­ge­di­je, pi­sa­nje i cr­ta­nje su me vra­ti­li u ži­vot i re­kao sam se­bi da ne­ću da do­zvo­lim ži­vot­no ni­ti du­hov­no po­to­nu­će, ali sam ipak ma­lo za­stao u tim dje­lat­no­sti­ma – ka­že Ha­san Ša­bo­vić.
N.V.