Ne­dav­no je u SAD pre­mi­nu­la pra­u­nu­ka Mar­ka Mi­lja­no­va, Jo­va­na, ro­dom La­zo­vić, a sa­hra­nje­na je na Me­du­nu. Ro­đe­na je 1925. go­di­ne. Iako je nje­na že­lja bi­la da se sa­hra­ni u naj­u­žem kru­gu, uz ob­red Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ne­ka­ko je to bi­lo ne­čuj­ni­je ne­go obič­no. Ipak, ra­di se o pra­u­nu­ci naj­ču­ve­ni­jeg voj­vo­de kuč­kog i cr­no­gor­skog dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka.
Po­zna­ti kuč­ki voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov Po­po­vić, ro­đen je na Me­du­nu, od oca Mi­lja­na i maj­ke Bo­ri­ke, ro­dom Mi­lić iz Ora­ho­va (iz­vor­no Ora’va), 1833.go­di­ne. Po­sli­je bur­ne mla­do­sti, u po­znim go­di­na­ma ži­vo­ta, ka­ko to kod nas če­sto bi­va, pao je u ne­mi­lost kod Pe­tro­vi­ća. Vra­tio se na Me­dun. Po­što mu je sta­ra ku­ća pro­pa­la, nje­go­vi ple­me­ni­ci da­li su mu ku­ću (ne­ka­da­šnjeg tur­skog su­da). To je bi­lo, na­rav­no, po­sli­je oslo­bo­đe­nja Me­dun­skog gra­da, ok­to­bra 1876. go­di­ne.
Ne­sum­nji­vo je Mar­ko sla­vu ste­kao još u mla­dim go­di­na­ma, ali naj­ve­će po­ča­sti, što je ta­ko­đe kod nas ri­jet­kost, do­ži­vio tek od ka­da je pao u ne­mi­lost kod cr­no­gor­skog su­ve­re­na. Po­sje­ći­va­li su ga pje­sni­ci, knji­žev­ni­ci, no­vi­na­ri, ne sa­mo sa ju­žno­slo­ven­skih pro­sto­ra ne­go i iz evrop­skih ze­ma­lja. Pro­fe­sor Mi­ha­i­lo Vuk­če­vić je bio pri­ja­telj i iz­u­zet­ni po­zna­va­lac voj­vo­de Mar­ka Mi­lja­no­va i pr­vi pri­re­đi­vač Mar­ko­vih knji­žev­nih dje­la. Vuk­če­vić je u jed­nom svom ra­du o Mar­ku na­gla­sio da je on je­di­ni čo­vjek u Cr­noj Go­ri ko­ji je za­pao u ne­mi­lost kod svo­ga go­spo­da­ra, a da je za­dr­žao lju­bav i po­što­va­nje svo­je­ga na­ro­da, „mo­žda još i ve­će, ne­go što bi ina­če da ni­je to­ga bi­lo, a to ni­je još ni je­dan dru­gi na­rod­ni bo­rac... ne­go u isto vri­je­me i kod na­ro­da, ma­kar i u pri­vid­nu, ne­mi­lost za­pa­dao...”
Iza Mar­ka ni­je osta­lo mu­škog po­tom­ka, što je u tom vre­me­nu bi­lo pri­o­ri­tet­no u na­sljed­stvu.
Imao je tri kće­ri: An­đe­li­ju (An­đu), Mi­li­cu i Jo­ku. Naj­sta­ri­ja An­đe­li­ja bi­la je uda­ta za Fi­li­pa Pe­tro­vi­ća, bra­ta Ša­ka Pe­tro­vi­ća, jed­nog od pr­vih opo­zi­ci­o­na­ra i pr­vog pred­sjed­ni­ka Ustav­ne skup­šti­ne i is­tak­nu­tog čla­na pr­ve opo­zi­ci­o­ne Na­rod­ne stran­ke u Cr­noj Go­ri.
Sred­nja kćer­ka uda­la se za prav­ni­ka Jo­va­na La­zo­vi­ća, bra­ta bri­ga­di­ra Ve­li­še La­zo­vi­ća iz Ku­ča (Strav­če). Jo­va­na je ima­la po­tom­stvo, oči­gled­no i je­di­na. Naj­mla­đa Jo­ka je bi­la uda­ta u Gvo­zde­no­vi­ća. Gvo­zde­no­vi­ći su po­zna­ti kao sta­ra grad­ska i tr­go­vač­ka pod­go­rič­ka po­ro­di­ca s po­čet­ka 20. vi­je­ka. Naj­vje­ro­vat­ni­je ni­je ima­la po­tom­stva, ma­da ro­đa­ci Po­po­vi­ći sa Me­du­na ni­je­su baš si­gur­ni u to. Veo za­bo­ra­va pao je i na Mar­ko­ve po­tom­ke.
Mi­li­ca La­zo­vić ima­la je kćer­ku Ol­gu, ko­ja se ro­di­la 1898. go­di­ne i sa se­dam go­di­na sa ro­di­te­lji­ma oti­šla iz Ku­ča u Be­o­grad. Ol­ga se uda­la za jed­nog Ru­sa i sa njim je ima­la kćer­ku ko­ja gi­ne u sa­o­bra­ća­ju 1946. go­di­ne. Ol­ga se uda­je dru­gi put za ču­ve­nog i bo­ga­tog ame­rič­kog ar­hi­tek­tu Raj­ta, ko­ji je bio od nje sta­ri­ji vi­še od tri­de­set go­di­na. Sa njom je imao kćer­ku Jo­va­nu, ko­ja je, kao što na­gla­sih, ne­dav­no umr­la u du­bo­koj sta­ro­sti. Za­ni­mlji­vo, po pri­či Ku­ča, Rajt je imao kćer­ku iz pr­vog bra­ka, ko­ja je bi­la uda­ta za Sta­lji­no­vog si­na. Jo­va­na je pri­su­stvo­va­la 1971. go­di­ne sve­ča­no­sti na Me­du­nu pri­li­kom otva­ra­nja mu­ze­ja. Ne­kad pre­bo­ga­ti ar­hi­tek­ta Rajt osno­vao je fon­da­ci­ju u SAD za stu­den­te, ko­ja i da­nas po­sto­ji, ma­da je u ban­krot­stvu (po pri­či Jo­va­ni­ne kćer­ke), jer fon­da­ci­ja ni­je ima­la sred­sta­va da is­pla­ti tro­ško­ve po­gre­ba i pre­vo­za iz da­le­ke ze­mlje.Pra­u­nu­ka Mar­ko­va, Jo­va­na, ta­ko­đe ima jed­nu kćer­ku, Ivu (Eve-Iv), ko­ja je is­pu­ni­la maj­čin ama­net i po­sli­je du­gih ad­mi­ni­stra­tiv­nih, ali i fi­nan­sij­skih pe­ri­pe­ti­ja, sa­hra­ni­la je na Gor­njem Me­du­nu, na gro­blju brat­stva Po­po­vi­ća, po­red drev­ne i li­je­pe cr­kve. Grob­ni­cu je ra­dio pred sa­mu smrt Jo­va­ni­nu njen ro­đak, po­zna­ti kuč­ki maj­stor Slo­bo Po­po­vić. Po­red kćer­ke Ive, sa­hra­ni je pri­su­stvo­va­lo ne­ko­li­ko ro­đa­ka Po­po­vi­ća, Ivi­ni pri­ja­te­lji iz ino­stran­stva i sve­šte­nik. Ni či­tu­lja ni­je ob­ja­vlje­na, valj­da po že­lji po­koj­ni­ce.
Na ovo gro­blje pre­ne­se­ni su, ra­ni­je, po­smrt­ni osta­ci Mar­ko­vih ro­di­te­lja i pr­ve su­pru­ge Mi­lo­sa­ve, ko­ji su iste, 1876. go­di­ne, umr­li od ne­ke opa­ke bo­le­sti u ma­na­sti­ru Du­ga, gdje su bi­li i sa­hra­nje­ni. Tek osam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka pre­ne­se­ni su na Me­dun­sko gro­blje (naj­vje­ro­vat­ni­je u sklo­pu otva­ra­nja Mu­ze­ja Mar­ka Mi­lja­no­va) i po­hra­nje­ni u za­jed­nič­ku grob­ni­cu, po­red Mar­ko­vog si­na Sa­ve, ko­ji je umro 1899. go­di­ne.
Ka­ko to če­sto i bi­va, po­sli­je ve­li­kih lju­di ili ne osta­ne po­tom­stvo ili se sve­de na „tan­ko” – ka­ko se u na­ro­du ka­že. Kao da se ostva­ri­la po­mi­sao jed­ne Muslimanke, što je i za­pi­sao po­zna­ti nje­mač­ki sla­vi­sta Ger­hard Ge­ze­man: „Jed­na ot­me­na Tur­ki­nja ko­ja je kroz re­šet­ke ha­re­ma gle­da­la ka­ko Mar­ko pro­la­zi ja­šu­ći na ko­nju, re­kla je svo­joj pri­ja­te­lji­ci: Si­lan đa­ur! Daj, Bo­že, da od nje­ga ne osta­ne tra­ga! Dru­ga će na to sa­ža­lji­vo: Ne re­ci to, iako je Sr­bin. Šte­ta bi bi­la da ta­kav čo­vjek osta­ne bez po­tom­stva. Na to će opet ova pr­va: „Znam šta go­vo­rim – mo­že da osta­vi ko­ga ho­će, ali mu ni­ko ne­će bi­ti ra­van. Bo­lje je da ta­kav ju­nak ne­ma po­tom­stva da se nje­go­vo ime ne sra­mo­ti”.
Slič­no je raz­mi­šljao i je­dan Al­ba­nac - Ma­li­sor, Mar­kov pri­ja­telj. Kad je umro Mar­kov ma­lo­ljet­ni sin Sa­va, on mu je u jed­nu ru­ku, umje­sto sa­u­če­šća, če­sti­tao nje­go­vu smrt, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je ta­ko mo­žda i bo­lje jer si­gur­no ne­će bi­ti kao on - Mar­ko, a ni u po­mi­sli da će bi­ti bo­lji. Na­rav­no, ta­ko ga je tje­šio, po onoj da ima go­re od go­re­ga. Ova se kon­sta­ta­ci­ja Ma­li­so­ra pre­pri­ča­va i da­nas u Ku­či­ma.
Ovaj čla­nak je moj skrom­ni pri­log, do­pu­na i te ka­ko bo­ga­te bi­o­gra­fi­je Mar­ka Mi­lja­no­va jer, kao što se vi­di iz kon­tek­sta, što ni­je za­pi­si­va­no sko­ro je i za­bo­ra­vlje­no.
Vu­kić ILIN­ČIĆ
(Autor je dok­tor isto­rij­skih na­u­ka i ku­stos Mu­ze­ja
Mar­ka Mi­lja­no­va)