Karakterne ženske uloge nedostaju našoj pozorišnoj sceni, ali je sreća, kad se penzionišeš, možeš da biraš uloge i da radiš ono što voliš, smatra glumica
Ljiljana Dragutinović, koja je nedavno gostovala u Kotoru i tom prilikom je upriličen ovaj razgovor za „Dan”. Svojim radom obilježila je filmsko, televizijsko i teatarsko stvaralaštvo na eks-Ju prostoru. U predstavi „Matičar” u Kotoru je igrala glavnu ulogu (Bisa). Dugo je bila članica Ateljea 212, zadovoljna svojim statusom, a dobila je i brojne nagrade. Ostvarila je lijepu glumačku karijeru i nakon penzionisanja i dalje uživa na „daskama koje život znače”.
– Kada sam u jednom periodu života malo ostavila pozorište i kad me je
Egon Savin pitao zašto sam to uradila, rekla sam: „Zato što mi više nije stalo”. Onda mi je on odgovorio: „Tek sad treba da igraš, kad ti nije stalo”. On je to mislio i na opuštenost i na iskustvo koje imam, a što dolazi sa zrelošću i sa penzijom, kaže Ljiljana. Opuštenost i zrelost koju je pokazala u toj roli, dokaz su koliko su u glumi važni profesionalno i životno iskustvo. Predstava je rađena u produkciji kuće „Artepunkt” Beograd, a po tekstu
Aleksandra Galina režirali su je
Dejan Janković i
Duško Premović. Uz nju su igrali
Feđa Stojanović (Milija) i
Rade Miljanić (matičar).
– Duško Premović je napisao ovaj komad u kome je žena ta koja vodi, a ne muškarac, inače su to uglavnom muškarci. Sreća je da sam dobila tu ulogu, da ja vodim kroz predstavu. Možda je i dobro to što su se muškarac i žena na kraju razišli, zato što su to potpuno dva različita svijeta. Zamislite taj spoj: ona radi, ona je vrijedna, drži to svoje imanje, a on voli da pije. On se njoj dopada, jer je drugačiji od njenih seljana, koji žive u okolini, ona zna takve ljude iz mladosti, ali nemoguće je spojiti ta dva različita svijeta. Već su u godinama, kada se ljudi teško mijenjaju, znači, ona ne bi imala pomoć. Predstava je mlada, treba „da se razgazi” da bi dobila puni sjaj. Ona mi puno znači u ovom trenutku, nekako dobro dođe, jer imam i svoj privatni život, a ovo je nešto što volim da radim, što sam radila cijelog života evo, zamalo, sad imam sedamdeset godina, kaže Dragutinovićeva. Smatra da se u Crnoj Gori igraju dobre predstave, ističe predstavu„Bokeški d-mol”, što „nije mala stvar”. Mladi glumci, svako za sebe treba dobro da promisli šta mu valja činiti, kaže Dragutinovićeva i dodaje da nije zahvalno davati uopštene recepte za glumu.
– Znam da smo mi „stara garda” glumačka bili tačni, dolazili smo na vrijeme na probe, ali ovi mladi glumci su vrlo daroviti, znaju šta hoće i teže ka tome. Nemam običaj da savjetujem, ali u nekom procesu rada nabaciti nekome nešto pozitivno i dobro, dati mu neki „ajnšpric”, da bude bolje, to rado činim, kaže Ljiljana. Nije se bavila pedagogijom, mada su je „tjerali”.
– Imala sam profesora
Predraga Bajčetića, koji je bio erudita, veliki intelektualac, „enciklopedija”, koji je bio moj profesorski ideal. Smatrala sam da ja to nemam, a profesor mora biti takav. Nažalost, mnogo je profesora koji su tek tako „upali”, ističe glumica i dodaje da nastavlja sa snimanjem serije „Istine i laži”, koja je emitovana i u Crnoj Gori. Imaće, kaže, puno sezona, u međuvremenu će, možda stići da ode i na more. Ona dolazi u Ljutu (Kotor), gdje je druga grana njene familije Dragutinovića.
M.D.P.
Korijeni bokokotorski– Moj deda se rodio u Kotoru, onda ih je bilo po Perastu, Risnu, Ljutoj. Jedna grana mojih Dragutinovića je odselila u Srbiju, a neka tetka je moju granu odvela brodom u Ameriku. Moji su se onda odselili u Srbiju, gdje nas je majka šestoro izrodila, i tamo smo ostali, ispričala nam je Ljiljana Dragutinović.
)){kind=small}
