Pre­li­jep po­gled sa austro­u­gar­ske tvr­đa­ve Gra­bo­vac uvi­jek ide uz li­je­po ras­po­lo­že­nje i pri­li­ku da se vi­di, ču­je i na­u­či ne­što no­vo. Ta­kvu pri­li­ku ima­li su i uče­sni­ci pje­šač­ke tu­re iz Bu­dve, Her­ceg No­vog, Ko­to­ra, Tiv­ta, ne­ko­li­ko Ru­sa i je­dan Nje­mac, ko­ji su, u or­ga­ni­za­ci­ji PK „Vje­ve­ri­ca” na ovo od­re­di­šte do­šli iz Ra­do­vi­ća. Ob­i­šli su for­ti­fi­ka­ci­o­ni kom­pleks ko­ji je uko­pan u ze­mlju u du­ži­ni oko 200 me­ta­ra, ho­da­ju­ći u mra­ku du­gač­kim hod­ni­ci­ma, sa­da osvije­tlje­nim lam­pa­ma sa mo­bil­nih te­le­fo­na, umje­sto ba­klji, po­sta­vlje­nih duž tu­ne­la, ko­ji­ma su se ne­ka­da slu­ži­li voj­ni­ci. Di­ve­ći se gra­di­telj­skom umi­je­ću austrij­skih pla­ne­ra, ob­i­šli su bi­sti­jer­ne za vo­du, ko­je su i da­nas u funk­ci­ji, ka­sar­nu sa osta­ci­ma pe­ka­re i voj­nim pro­sto­ri­ja­ma, te oro­nu­lim ste­pe­ni­štem is­pe­li se do hod­ni­ka sa ku­po­la­ma, ko­je su slu­ži­le kao to­pov­ska-mi­tra­lje­ska gni­je­zda. Mno­go me­tal­nih di­je­lo­va iz ovih ku­po­la, pa i sa pro­zo­ra ka­sa­r­ne, go­di­na­ma una­zad kon­ti­nu­i­ra­no su ski­da­li kra­dljiv­ci i pro­da­va­li ih „sku­plja­či­ma sta­rog gvo­žđa”, ob­ja­snio je Dra­gan Jo­va­no­vić, pred­sjed­nik Klu­ba „Vje­ve­ri­ca”. Na ža­lost, ova tvr­đa­va i ci­je­li for­ti­fi­ka­ci­o­ni si­stem iz­gra­đen duž oba­le u do­ba Austro­u­gar­ske ni­je za­šti­ćen, ni­ti ade­kvat­no va­lo­ri­zo­van, iako pri­vla­či pa­žnju mno­gih tu­ri­sta i lju­bi­te­lja isto­rij­sko-ar­hi­tek­ton­skog na­slje­đa.
Park pri­ro­de sa or­ni­to­lo­škim cen­trom So­li­la kod Tiv­ta, ko­ji se na­la­ze u So­li­ot­skom po­lju, vi­di se s vr­ha tvr­đa­ve, a sa dru­ge stra­ne se vi­de Bi­go­vo i Gr­balj­sko po­lje. So­li­la su još od pra­i­sto­ri­je bi­la na­se­lje­no mje­sto, ka­že uče­sni­ca tu­re Alek­san­dra Ka­pe­ta­no­vić, ko­ja se in­ten­ziv­no ba­vi pro­u­ča­va­njem i oču­va­njem kul­tur­nog, ar­hi­tek­ton­skog i ru­ral­nog na­slje­đa. Kroz So­li­ot­sko po­lje ima pu­no pra­i­sto­rij­skih tu­mu­la, nad­grob­nih hum­ki od ze­mlje ili ka­me­nja, u ko­ji­ma su u do­ba Ili­ra sa­hra­nji­va­li mr­tve. Ima ih pu­no na po­lu­o­str­vu Lu­šti­ca i u Gr­blju, gdje su naj­zna­čaj­ni­je Ve­li­ka i Ma­la gru­da i ta­mo su na­đe­ni ilir­ski ukra­si.
– U sred­njem vi­je­ku so je stra­te­ški bi­la ve­o­ma zna­čaj­na, nje­na vri­jed­nost se mje­ri­la vri­jed­no­šću zla­ta. I za Ko­tor je po­sto­ja­nje so­la­ne bi­lo ve­o­ma zna­čaj­no, jer su nje­go­vi sta­nov­ni­ci ima­li svo­ju so, ko­jom su tr­gov­ci mo­gli da tr­gu­ju. Ne­ki ar­he­o­lo­zi sma­tra­ju da je grad Agru­vi­um, ime ko­je se po­ve­zu­je sa drev­nim gra­dom Ko­to­rom, bio u stva­ri u Go­ši­ći­ma (po­red Ra­do­vi­ća), ta­mo gdje se na­la­zi ve­li­ka go­mi­la i cr­kva Sv. Lu­ka, pri­ča Alek­san­dra i ob­ja­šnja­va da je na So­li­li­ma još od pra­i­sto­rij­skog vre­me­na po­sto­ja­lo ne­ko na­se­lje, či­ji su sta­nov­ni­ci ko­ri­sti­li gor­nje po­lje, plod­no za ob­ra­đi­va­nje, a ovo gli­no­vi­to, gdje je vo­da plit­ka – za so. Si­stem so­la­ne funk­ci­o­ni­še uz po­moć pli­me i ose­ke, kad se vo­da pop­ne, u tim ba­ze­ni­ma po­ste­pe­no is­pa­ra­va i pro­ce­som kri­sta­li­za­ci­je osta­je so, ko­ja se on­da be­re.
– U do­ba Austro­u­gar­ske, do­da­je ona, tu se ni­šta ne de­ša­va i on­da še­zde­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, u do­ba Ju­go­sla­vi­je na­sto­je da ob­no­ve so­la­nu i ta­da gra­de no­vi dio. To su bi­li ve­li­ki ra­do­vi, dvi­je go­di­ne čak je bi­la ber­ba so­li, ali ta dje­lat­nost ni­je za­ži­vje­la. I da­nas se vi­di ma­la ku­ći­ca ko­ja je bi­la po­gon­ska zgra­da So­li­la, a po­sli­je je tu bio re­sto­ran. Po­čet­kom 2015. go­di­ne na So­li­li­ma je otvo­ren or­ni­to­lo­ški cen­tar. Lju­bi­te­lji pti­ca na je­sen mo­gu da uži­va­ju gle­da­ju­ći ih ka­ko od­la­ze u to­pli­je kra­je­ve. Ov­dje su uto­či­šte na­šli fla­min­go­si i kor­mo­ra­ni, ko­ji spa­da­ju me­đu naj­u­gro­že­ni­je pti­ce u Evro­pi.
M.D.Po­po­vić

Gr­blja­ni ra­dom pla­ća­li „ha­rač”

– Od sta­rog je­zgra So­li­la pre­ma mo­ru vi­de se dva pu­ta, ko­ji ozna­ča­va­ju dru­gu zo­nu So­la­ne, ko­ju su po­ku­ša­li da ob­no­ve še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Sta­ra sred­njo­vje­kov­na so­la­na je de­sno od ta dva po­preč­na pu­ta. Ima­mo po­dat­ke da su Cr­no­je­vi­ći, Bal­ši­ći, Ne­ma­nji­ći, sve­šte­ni­ci u Ma­na­sti­ru na Pre­vla­ci, sta­nov­ni­ci Ko­to­ra, Kr­to­la, ima­li svo­ja ma­la po­lja so­li. Ta so­la­na se ko­ri­sti­la i u vri­je­me Mle­tač­ke Re­pu­bli­ke i po­seb­no kad je Gr­balj bio pod Tur­ci­ma, ta­da je pu­no Gr­blja­na ra­di­lo na so­la­na­ma. Mno­gi od njih ni­su pla­ća­li ha­rač, ne­go su taj „po­rez” na­dok­na­đi­va­li ra­dom. U vri­je­me Tu­ra­ka so­la­na je bi­la vr­lo ak­tiv­na, tad su čak iz­vo­zi­li so. Ovu­da je, ka­žu, pro­la­zi­la i ce­sta ka Ca­ri­gra­du. U jed­nom isto­rij­skom pe­ri­o­du Ko­tor, Do­bro­ta i Pe­rast su bi­li mle­tač­ki, dok su Gr­balj, Ri­san i Her­ceg No­vi bi­li tur­ski. Po­sli­je to­ga ova so­la­na za­mi­re i ne­gdje kra­jem mle­tač­ke vla­da­vi­ne pre­sta­je sa ra­dom, is­pri­ča­la je Ka­pe­ta­no­vić.


Ci­je­la zo­na ni­je ar­he­o­lo­ški is­tra­že­na

– So­li­la su da­nas zbog spe­ci­fič­ne sla­ne mo­čva­re, zbog tog bi­o­di­ver­zi­te­ta i or­ni­to­lo­škog zna­ča­ja (ov­dje do­la­zi pu­no pti­ca), za­šti­će­na kao pri­rod­ni re­zer­vat, park pri­ro­de. Sad smo pod­ni­je­li ini­ci­ja­ti­vu da se za­šti­ti i kao kul­tur­no do­bro, jer je ta­ko­đe isto­rij­ski vr­lo zna­čaj­no. Ci­je­la ova zo­na ar­he­o­lo­ški ni­je is­tra­že­na. Div­no je pro­še­ta­ti So­li­li­ma, pej­zaž je pot­pu­no dru­ga­či­ji, u Bo­ki ko­tor­skoj ste, a pro­la­zi­te kroz mo­čvar­no pod­ruč­je. Mor­sko do­bro upra­vlja ovom zo­nom, po­red pu­ta je na­pra­vljen ma­li in­fo-pult sa ka­pi­jom, od ko­je vo­di put s jed­ne na dru­gu oba­lu So­li­la, ob­ja­šnja­va ar­hi­tek­ti­ca Ka­pe­ta­no­vić, ko­ja je kao čla­ni­ca NVO Expe­di­tio ra­di­la Stu­di­ju za­šti­te So­li­la, za po­tre­be pro­jek­ta nji­ho­ve ob­no­ve, ko­ju su po­kre­nu­li Op­šti­na Ti­vat i Mor­sko do­bro.