Tač­no de­ce­ni­ju po­sto­ja­nja pro­sla­vi­će ove go­di­ne Srp­sko pje­vač­ko dru­štvo „Sve­to­sav­nik” iz Pod­go­ri­ce. Pu­bli­ka će već ve­če­ras ima­ti pri­li­ku da ih ču­je u krip­ti pod­go­rič­kog Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja, gdje će za­jed­no sa još dva ho­ra na­stu­pi­ti na Sve­to­sav­skoj aka­de­mi­ji. Ot­pje­va­će Him­nu Sve­tom Sa­vi, „Srp­ki­nju“ od Isi­do­ra Ba­ji­ća i Tro­par Sv. Sa­vi. Ta­ko će na naj­ljep­ši na­čin ve­li­ča­ti ime svog za­štit­ni­ka, sve­ca či­je ime im je u osno­vi – Sve­tog Sa­vu, pr­vog srp­skog ar­hi­e­pi­sko­pa, ro­di­te­lja ne sa­mo Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve već i srp­skog na­ro­da.
Idej­ni po­kre­tač, osni­vač i jed­na od pr­vih i stal­nih čla­no­va SPD „Sve­to­sav­nik“ je Jo­van­ka Vu­ja­čić, ko­ja je če­sto na se­be pre­u­zi­ma­la i za­htjev­nu ulo­gu or­ga­ni­za­to­ra po­slo­va bez ko­jih hor ne mo­že fun­cksi­o­ni­sa­ti.
– Pr­vi ko­rak je uvi­jek naj­va­žni­ji, što god da po­či­nje­te da ra­di­te. I mi smo ga na­pra­vi­li, i po­la­ko smo do­šli do to­ga da će­mo ovog lje­ta pro­sla­vi­ti 10 go­di­na po­sto­ja­nja i ra­da – ka­že Jo­van­ka Vu­ja­čić, pri­sje­ća­ju­ći se da ni­je sve uvi­jek išlo glat­ko.
– Srp­sko pje­vač­ko dru­štvo „Sve­to­sav­nik“ osno­va­no je u mo­men­tu, ka­da je sva­ko ko se osje­ća Sr­bi­nom, ba­rem ta­ko mi­slim, imao po­tre­bu da ne­što ura­di za svoj na­rod, da se po­kre­ne, i da se po­mak­ne sa mar­gi­ne. I uop­šte ni­je po­sto­ja­lo ni­ma­lo di­le­me oko na­zi­va. Jer, Sve­ti Sa­va je svi­ma na­ma ro­di­telj. Ne znam po­sto­ji li du­blji i čvr­šći te­melj od sve­to­sav­skog u srp­skom na­ro­du. To je sa­svim jed­no­stav­no, tu ne­ma ne­ke po­seb­ne mu­dro­sti i to­ga že­li­mo da se dr­ži­mo, i na ovaj na­čin že­li­mo da pod­u­pre­mo svi­jest o to­me ko smo i ka­ko se zo­ve­mo – ka­že Jo­van­ka Vu­ja­čić.
Ali, do­da­je ona, upr­kos te­ku­ćim pro­ble­mi­ma, za­hva­lju­ju­ći do­broj vo­lji i is­traj­no­sti, uspje­li su da op­sta­nu, i da da­nas u ho­ru pje­va oko 30–ak stal­nih čla­no­va i iz­vr­snog di­ri­gen­ta Rat­ku Vu­ja­čić, ko­joj je, što je naj­va­žni­je ka­ko is­ti­če Jo­van­ka, istin­ski sta­lo do Srp­skog pje­vač­kog dru­štva „Sve­to­sav­nik“. „I ne sa­mo da joj je sta­lo, već je i ve­o­ma ta­len­to­va­na za rad s ho­rom“, ka­že Jo­van­ka Vu­ja­čić.
– Ne stva­ra se hor pre­ko no­ći, ali, uspje­li smo da pre­bro­di­mo mno­ge pre­pre­ke, pa se sa­da za­hva­lju­je­mo svi­ma ko­ji su nam u ne­kom mo­men­tu po­mo­gli. Ta­ko smo re­ci­mo is­po­čet­ka vje­žba­li u pro­sto­ri­ja­ma knji­ža­re Ma­ti­ce srp­ske, a sa­da, iako smo gra­đan­ski hor, za­hva­lju­ju­ći star­je­ši­ni pod­go­rič­kog Sa­bor­nog hra­ma ocu Dra­ga­nu Mi­tro­vi­ću, jer ima­mo pro­be pri ovom hra­mu, u sa­li „Nje­goš“ – pri­ča Jo­van­ka Vu­ja­čić. Po njoj, a sa čim se sla­že i di­ri­gent­ki­nja, upr­kos i ma­te­ri­jal­nim po­te­ško­ća­ma, naj­va­žni­je je oku­pi­ti pje­va­če ko­ji će upor­no i re­dov­no do­la­zi­ti na pro­be.
– Sva­kom ho­ru, i naj­ve­ćem, pa ta­ko i na­šem, tre­ba­ju pje­va­či. A, svi ko­ji su za­in­te­re­so­va­ni, ako su mu­zi­kal­ni i vo­le hor­sko pje­va­nje, mo­gu do­ći po­ne­djelj­kom, sri­je­dom i pet­kom do Sa­bor­nog hra­ma u 19 ča­so­va, i pri­klju­či­ti nam se – do­da­ju uglas Jo­van­ka i Rat­ka., do­da­ju­ći da je bit­no i da osva­ja­ju, pro­ši­ru­ju re­per­to­ar.
– Ni­sam sa­mo za­do­volj­na, već i ve­o­ma po­no­sna na ovaj hor na­kon 10 go­di­na. A raz­log to­me je či­nje­ni­ca da iako ni­smo ve­li­ki hor ima­mo re­per­to­ar sa ko­jim se uvi­jek mo­že­mo oda­zva­ti ne­kom po­zi­vu. Za­do­volj­na sam i jer smo za­i­sta jed­na cje­li­na, što do­ka­zu­je i na­šu sa­bor­nost ko­ju sva­ki hor pret­po­sta­vlja. Uosta­lom, mi se tru­di­mo da jed­ni dru­gi­ma bu­de­mo la­ki, da nje­gu­je­mo kul­tur­nu i po­ro­dič­nu at­mos­fe­ru, da nje­gu­je­mo sa­bor­nost, ko­ja je, či­ni mi se, na­ma sa­da naj­po­treb­ni­ja i naj­va­žni­ja – ka­že Jo­van­ka Vu­ja­čić. Na­po­mi­nje da su je­dan od naj­mla­đih ho­ro­va, ko­ji po­štu­je i ci­je­ni one ko­ji su po­če­li pri­je njih, i osla­nja­ju se na njih i nji­ho­va is­ku­stva, uče­ći od njih. Na­ro­či­to se za­hva­lju­ju di­ri­gen­ti­ma Len­ki Du­ru­to­vić i Mi­ha­i­lu La­za­re­vi­ću, s ko­jim ostva­ra­u­ju iz­u­zet­nu sa­rad­nju, kao i svi­ma ko­ji su vo­di­li „Sve­to­sav­nik“ ra­ni­jih go­di­na, i oni­ma ko­ji su na bi­lo ko­ji na­čin po­mo­gli hor.
Po­red ve­če­ra­šnjeg na­stu­pa u pod­go­rič­kom hra­mu, pod­go­rič­ki „Sve­to­sav­nik“ na­red­no ve­če na­stu­pa u Da­ni­lov­gra­du, a u ne­dje­lju u Ska­dru. Na ovim kon­cer­ti­ma po­red du­hov­nih iz­ve­šće i kom­po­zi­ci­je svje­tov­nog ka­rak­te­ra. Po­tom sli­je­di ma­lo za­tiš­je, da bi za­tim kre­nu­li da vje­žba­ju no­vi re­per­to­ar za kon­cert ko­ji će odr­ža­ti na pro­lje­će. Ta­ko­đe, oda­zva­li su se po­zi­vu iz Tre­bi­nja, gdje će ta­ko­đe na­stu­pi­ti na pro­lje­će, a pje­va­će i na Kr­fu. Na­da­ju se i da će po­no­vo go­sto­va­ti u Ko­to­ru, a na je­sen, tač­ni­je 21. ok­to­bra, već je ugo­vo­ren kon­cert u Kra­gu­jev­cu. Na kra­ju, obje po­ru­ču­ju: „Pje­va­mo s ra­do­šću, za sr­ce i du­šu”.
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Pre­ci­znost po­treb­na ho­ru

Ka­ko ob­ja­šnja­va di­ri­gent­ki­nja Rat­ka Vu­ja­čić, ko­ja ovaj hor vo­di dvi­je go­di­ne, iako ni­je cr­kve­ni hor, rav­no­prav­no nje­gu­je i du­hov­nu i svje­tov­nu mu­zi­ku. Ra­do se oda­zi­va­ju svim po­zi­vi­ma za na­stup.
– Nje­gu­je­mo i du­hov­nu mu­zi­ku, i po­no­sni smo na to što pje­va­mo i u cr­kvi, iako smo gra­đan­ski hor – ka­že Rat­ka Vu­ja­čić, – jer, du­hov­na mu­zi­ka je li­je­pa bez ob­zi­ra gdje je iz­vo­di­te.
Mno­go je pla­no­va i že­lja, do­da­je Rat­ka, ali, tre­ba i ma­lo vre­me­na da bi to ostva­ri­li, od­no­sno na­vje­žba­li. Ta­ko su sa­da na re­pe­r­to­a­ru i ob­ra­de na­ših et­no pje­sa­ma, ru­skih pje­sa­ma, pop me­lo­di­ja, na­še se­ri­o­zne hor­ske mu­zi­ke. Po­red po­sto­je­ćih aran­ža­ma­na, i sa­ma di­ri­gent­ki­nja Rat­ka ne­ke pje­sme ob­ra­đu­je za svoj hor. „Či­nje­ni­ca je da u ho­ru ima­mo raz­li­či­te ge­ne­ra­ci­je, i za­to se tru­di­mo i da nam re­per­to­ar bu­de ra­zno­vr­stan, da svi bu­du za­do­volj­ni”, ka­že Rat­ka Vu­ja­čić.
– Vo­lim da to­kom dvo­ča­sov­ne pro­be ozbilj­no ra­di­mo, i vo­lim da sve bu­de pre­ci­zno, što po­ne­kad mo­že bi­ti pje­va­či­ma do­sad­no, ali, na to­me in­si­sti­ram. To ne zna­či da is­klju­či­vo ja bi­ram re­pe­r­to­ar, već svi za­jed­no u to­me uče­stvu­je­mo – do­da­je di­ri­gent­ki­nja.
Ina­če, čla­no­vi ho­ra tra­ži­li su od nje da za hor pri­po­do­bi pje­smu “Pred iko­nom Sv. Sa­ve”, ko­ju je Rat­ka Vu­ja­čić kom­po­no­va­la na tekst Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Zma­ja, a ko­ju ona i iz­vo­di, što se mo­že pre­slu­ša­ti na Ju­tju­bu. I ka­ko do­da­je Jo­van­ka Vu­ja­čić, to bi mo­gla po­sta­ti him­na ovog ho­ra.
– Dra­go mi je da se slu­ša i pje­va ova mo­ja pje­sma. Imam još ne­kih ide­ja, kao i go­to­vih kom­po­zi­ci­ja, jer, kad do­đe in­spi­ra­ci­ja sve dru­go se osta­vlja – ka­že Rat­ka Vu­ja­čić.