Knji­žev­no ve­če po­sve­će­no obi­lje­ža­va­nju 25 go­di­na od smr­ti knji­žev­ni­ka Mi­ha­i­la La­li­ća, odr­ža­no je u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci „Đur­đe Cr­no­je­vić” na Ce­ti­nju.
U ime do­ma­ći­na pri­sut­ne je po­zdra­vi­la bi­bli­o­te­kar­ka Bran­ka Ka­lu­đe­ro­vić, a o ži­vo­tu i dje­lu is­tak­nu­tog knji­žev­ni­ka go­vo­ri­la je pro­fe­sor dr Ta­tja­na Be­ča­no­vić, ko­ja je to­kom iz­la­ga­nja po­seb­nu pa­žnju po­sve­ti­la La­li­će­voj tri­lo­gi­ji i, ka­ko je is­ta­kla, ko­he­zi­o­nim ele­men­ti­ma ko­ji po­ve­zu­ju nje­go­ve ro­ma­ne „Zlo pro­lje­će”, „Le­lej­ska go­ra” i „Haj­ka” u jed­nu vi­šu se­man­tič­ku struk­tu­ru.
- Naj­ja­či ko­he­zi­o­ni ele­ment ove tri­lo­gi­je je La­do Ta­jo­vić, glav­ni ju­nak i ina­če glav­ni no­si­lac re­vo­lu­ci­o­nar­nog mo­de­la i mi­šlje­nja i po­na­ša­nja, što je La­lić po­seb­no po­ka­zao u dru­gom ro­ma­nu, „Le­lej­ska go­ra”, gdje se, ne baš slu­čaj­no, u cen­tral­nom po­gla­vlju ja­vlja nje­gov al­ter ego od­no­sno dvoj­nik La­da Ta­jo­vi­ća. La­dov dvoj­nik je đa­vo s ko­jim on vo­di di­ja­lo­ge i taj đa­vo ima vi­še dram­sku funk­ci­ju ne­go na­ra­tiv­nu, za­to što ne iz­no­si na­ra­tiv­ne in­for­ma­ci­je ne­go je kao an­ta­go­nist La­do­vim sta­vo­vi­ma i funk­ci­o­ni­še upra­vo kao ne­ko ko se su­prot­sta­vlja i ko je pro­tiv­nik glav­nom ju­na­ku. Ina­če sa­ta­na (đa­vo) zna­či pro­tiv­nik, ta­ko da je La­lić na tom dram­skom prin­ci­pu u stva­ri gra­dio lik đa­vo­la i ve­o­ma ga uspje­šno iz­gra­dio u ovom ro­ma­nu – ka­za­la je Be­ča­no­vić.
Go­vo­re­ći o to­me šta je za La­li­ća bi­la re­vo­lu­ci­ja, Be­ča­no­vić je is­ta­kla da je on eks­pli­cit­no ar­ti­ku­li­sao svoj stav pre­ma re­vo­lu­ci­ji kao naj­zna­čaj­ni­joj dru­štve­noj po­ja­vi, pa se i bu­kval­no u svim svo­jim ro­ma­ni­ma ba­vio fe­no­me­nom re­vo­lu­ci­je.
- Da bi­smo shva­ti­li za­što je to­li­ko njo­me op­či­njen mo­ra­mo se pod­sje­ti­ti šta je o njoj re­kao, a on ka­že: „Re­vo­lu­ci­ja je i vre­men­ski i pro­stor­no vi­še­di­men­zi­o­nal­na, po­li­va­lent­na, mno­go­u­zroč­na i mno­go­po­slje­dič­na, ta­ko da bi se mo­gla upo­re­di­ti sa eks­plo­zi­jom ko­ja du­go tra­je i da­le­ko od­je­ku­je. Umjet­nič­ka dje­la i knji­žev­na dje­la mo­gu od­ra­zi­ti sa­mo po­je­di­ne nje­ne frag­men­te, spo­zna­je, od­blje­ske, od­je­ke pre­ma ko­ji­ma se mo­že na­slu­ti­ti ve­li­či­na i zna­čaj dru­štve­ne pro­mje­ne ko­ju je za­po­če­la. Za­po­če­la, a ne za­vr­ši­la, jer je za­vr­še­tak u ne­sa­gle­di­voj bu­duć­no­sti” – pod­sje­ti­la je Be­ča­no­vić na­gla­siv­ši ka­ko će upra­vo zbog to­ga, a na­ro­či­to u tri­lo­gi­ji, La­lić gra­di­ti ve­li­čan­stve­nu apo­lo­gi­ju re­vo­lu­ci­je i svog ve­li­kog ide­a­la. A to će, do­da­je, svoj vr­hu­nac do­sti­ći u tre­ćem epi­lo­škom ro­ma­nu „Haj­ka”.
- Tu će on mo­de­lo­va­ti ne­ko­li­ko smr­ti naj­zna­čaj­ni­jih par­ti­zan­skih li­ko­va, ve­li­čan­stve­no, jer oni za­slu­žu­ju mo­nu­men­tal­nu, ve­li­čan­stve­nu smrt. To je smrt ko­ju mo­že­mo tu­ma­či­ti tek u kon­tek­stu sa Nje­go­še­vim „Gor­skim vi­jen­cem”, jer ju­nak vi­te­ški gi­ne za svo­ju ide­ju. Kri­ti­ča­ri su ta­da na­pa­da­li La­li­ća sma­tra­ju­ći da je bio pre­vi­še svi­rep pre­ma svo­jim ju­na­ci­ma, me­đu­tim, on je svje­sno to ura­dio i to je mo­ti­vi­sa­no po­e­tič­ki nje­go­vim ak­tiv­nim di­ja­lo­gom sa Nje­go­šem. Me­ta tek­stu­al­nost usmje­re­na pre­ma „Gor­skom vi­jen­cu” je je­dan od iz­vo­ra ener­gi­je i se­man­tič­ke ener­gi­je, a je­zič­kog kva­li­te­ta ko­ji je ne­spo­ran u ovoj La­li­će­voj tri­lo­gi­ji – ka­za­la je iz­me­đu osta­log Be­ča­no­vić.
Po­sje­ti­o­ci knji­žev­ne ve­če­ri ima­li su pri­li­ku da po­gle­da­ju i iz­lo­žbu knji­žev­nih dje­la Mi­ha­i­la La­li­ća ko­ju je pri­pre­mi­la bi­bli­o­te­kar­ka sa­vjet­ni­ca Na­ci­o­nal­ne bi­bli­o­te­ke Mi­le­ni­ja Vra­čar.
Z. PE­TA­NO­VIĆ


Pr­vi do­bit­nik Nje­go­še­ve na­gra­de

Mi­ha­i­lo La­lić je ro­đen u Trep­či, kod An­dri­je­vi­ce 7. ok­to­bra 1914. go­di­ne. Po­znat je po ni­zu ro­ma­na ko­ji su opi­si­va­li do­ga­đa­je u Cr­noj Go­ri za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta. Na­pi­sao je knji­gu pje­sa­ma „Sta­za­ma slo­bo­de”, ob­ja­vio ve­ći broj knji­ga pri­po­vje­da­ka i ro­ma­na, me­đu ko­ji­ma su naj­po­zna­ti­ji: „Svadba”, „Zlo pro­lje­će”, „Lelejska gora”, „Haj­ka”, „Pra­men ta­me”, „Do­kle go­ra za­ze­le­ni” i dru­gi. Nje­go­va dje­la pre­ve­de­na su na vi­še stra­nih je­zi­ka uklju­ču­ju­ći bu­gar­ski, če­ški, slo­vač­ki, polj­ski, ru­ski, ru­mun­ski, li­tvan­ski, dan­ski, nje­mač­ki, en­gle­ski. Pr­vi je do­bit­nik Nje­go­še­ve na­gra­de 1963. go­di­ne za ro­man „Le­lej­ska go­ra”, a do­bio je i NIN-ovu na­gra­du 1973. za ro­man „Rat­na sre­ća”. Po nje­go­voj knji­zi „Svad­ba” ura­đen je sce­na­rio za isto­i­me­ni film, a ekra­ni­zo­va­ni su i nje­go­vi ro­ma­ni „Le­lej­ska go­ra” i „Haj­ka”. Umro je 30. de­cem­bra 1992. go­di­ne u Be­o­gra­du.