Zbir­ka pri­ča „Voz” Mir­ka Ra­ko­če­vi­ća je ga­le­ri­ja stva­r­nih li­ko­va, sva­ko­dnev­nih lju­di iz vre­me­na ko­je sa ove dis­tan­ce iz­gle­da ne­stvar­no i baj­ko­vi­to, iako je i te ka­ko bi­lo te­ško. To je pri­ča o do­bro­ti, pra­vič­no­sti, to­le­ran­ci­ji u jed­nom obič­nom gra­di­ću biv­še Ju­go­sla­vi­je. Mir­ku Ra­ko­če­vi­ću je oči­gled­no bi­lo po­treb­no da do­đe u go­di­ne ve­ći­ne svo­jih ju­na­ka ka­ko bi na rav­no­prav­noj osno­vi po­raz­go­va­rao sa nji­ma i pro­du­žio nji­ho­vo po­sto­ja­nje u isto ta­ko baj­ko­vi­tim pred­je­li­ma knji­žev­no­sti. Tek krat­kim opa­ska­ma na kra­ju sva­ke pri­če autor, duh onog su­prot­sta­vlja žu­či ovog vre­me­na, na taj na­čin ih me­đu­sob­no mak­si­mi­zi­ra­ju­ći, da­ju­ći sva­kom, i pro­stor­no, ono­li­ko ko­li­ko za­slu­žu­je. Zbir­ka pri­ča „Voz”, ko­ju od da­nas mo­že­te ku­pi­ti uz pri­mje­rak „Da­na”, svo­je­vr­stan je ćo­pi­ćev­ski omaž du­hu jed­nog vre­me­na i lju­di­ma ko­ji su taj duh iz­nje­dri­li u svi­je­tu „me­dvje­da i lep­ti­ro­va”, ali pod ne­vi­dlji­vom sjen­kom „glu­vog ba­ru­ta” ko­ja se nad na­šim pro­sto­ri­ma nad­vi­ja i da­nas.
● Za­što je na­ziv knji­ge „Voz”? Da li ža­li­te za tim što nam je pro­šao (oti­šao), da li smo iza­šli na po­gre­šnoj sta­ni­ci, ili mo­žda če­ka­mo ne­ki voz?
– Naš je usud „vlak bez vo­znog re­da”. S vre­me­na na vri­je­me za­pi­šti pri­je sta­ni­ce, ali se uvi­jek po­ja­vi po­sli­je muč­nih i te­ret­nih go­di­na. Sa­mo je pi­ta­nje ko će da se usu­di da ku­pi kar­tu. Ali, avaj, uglav­nom je bez ma­ši­no­vo­đe.
● U ve­ćem di­je­lu knji­ge krat­ke opa­ske na da­na­šnje vri­je­me upo­re­đu­je­te sa emo­tiv­nim pri­ča­ma iz ne­kog dav­no pro­šlog. Da li me­đu­vri­je­me ne za­vre­đu­je po­mi­nja­nje?
– Me­đu­vri­je­me su te muč­ne i te­ret­ne go­di­ne. One ka­da bra­ća ure­đu­ju ku­ću. Ri­zič­no je sje­ća­ti se. I po­mi­nja­ti.
● Iz pri­če u pri­ču či­ta­o­ca upo­zna­je­te sa ga­le­ri­jom stvar­nih li­ko­va iz vre­me­na ko­je, sa ove dis­tan­ce, iz­gle­da ap­so­lut­no ne­stvar­no. Bo­ji­te li se da u kon­tek­stu tre­nut­ka u ko­jem knji­ga iz­la­zi oni ne bu­du shva­će­ni is­klju­či­vo kao li­te­rar­ni ju­na­ci ili je to bio cilj ka­ko bi se po­sti­gla uni­ver­zal­nost?
– Sva­ki knji­žev­ni ju­nak iz „Vo­za” je po­bje­gao iz le­gen­di i pre­da­nja. Iz ep­ske po­e­zi­je. „Pri­mje­ra čoj­stva i ju­na­štva” Mar­ka Mi­lja­no­va. Ili li­te­ra­tu­re Do­sto­jev­skog. I sti­gao u na­še vri­je­me. Da oži­vi ovo­ze­malj­ski ži­vot. Nji­ho­va auten­tič­nost je po­tvr­đe­na. Onih ko­jih da­nas me­đu na­ma ne­ma – sje­ća­mo se, a sa osta­li­ma još ka­fe­ni­še­mo i ras­pre­da­mo o on­da­šnjim vre­me­ni­ma.
● U jed­noj pri­či po­me­nu­li ste od­ra­sta­nje, dru­ga­či­je po­i­ma­nje su­šti­ne stva­ri on­da ka­da se čo­vjek pri­mak­ne pe­de­se­tim...
– Od ka­da nam je pro­šao voz po­čeo sam da ra­zu­mi­je­vam on­da­šnje lju­de, a da­na­šnje knji­žev­ne ju­na­ke. Sve što se po­sljed­njih par de­ce­ni­ja de­ša­va­lo sve vi­še me je do­vo­di­lo se­bi, a i nji­ma. Bo­lan je to pro­ces. A po­sli­je sve­ga osje­ćam se sprem­nim da po­đem i ja ka sta­ni­ci. Da ku­pim kar­tu.
● Osje­ća­te li od­go­vor­nost (u po­zi­tiv­nom smi­slu) što su Va­ši ju­na­ci stvar­ne lič­no­sti, sa ime­nom i pre­zi­me­nom?
– Ni­je to mo­ja od­go­vor­nost već nji­ho­va. A, oni su je ep­ski pri­hva­ti­li. Osta­li svi­je­tla obra­za. Ni­su dža­be ušli u pri­če. Ja sam sa­mo sa­ču­vao nji­hov kon­cept.
● Mo­že­te li za­mi­sli­ti su­sret sa oni­ma ko­jih odav­no ne­ma, a ko­ji će na­sta­vi­ti da ži­ve u „Vo­zu”?
– U ne­kim pri­ča­ma sam opi­sao taj su­sret. Vje­ru­jem da će bi­ti baš ta­kav. Znam da Zuh­do i da­nas pre­vo­di po ma­lo sa ta­li­jan­skog za ne­be­ske po­tre­be, a Ra­de pri­pit­ku­je an­đe­le ko­li­ko re­ko­še da ono bi mi­li­ba­ra. Svi su oni ta­mo, na ne­be­skoj sta­ni­ci. I če­ka­ju da za­pi­šti voz. Ali, taj ne­be­ski ima i ma­ši­no­vo­đu i kon­tro­lo­re i kon­duk­te­re. Tu se pla­ća kar­ta.
● Za­što Vam se ni di­rekt­no, a ni na­du­gač­ko, ne pi­še o da­na­šnjem vre­me­nu?
– Pi­sa­će ne­ki put­ni­ci po­sli­je me­ne i di­rekt­no i na­du­gač­ko. A, ne­ka im je Bog u po­mo­ći. Sre­ćan sam što sam do­dir­nuo ovo­ze­malj­ski ži­vot sa knji­žev­nim ju­na­ci­ma iz „Vo­za”. I sve je, ne­gdje, ima­lo smi­sla. I du­ha. A on nam da­nas naj­vi­še fa­li.R.K.


Bi­je­lo Po­lje kao Be­o­grad

● Mo­že li Bi­je­lo Po­lje iz „Vo­za” bi­ti pa­ra­dig­ma ži­vo­ta u ve­ći­ni gra­do­va biv­še Ju­go­sla­vi­je?
– Bi­je­lo Po­lje se on­da, u ono vri­je­me, ni­šta ni­je raz­li­ko­va­lo od Be­o­gra­da ili Za­gre­ba. Pri­pa­da­lo je sred­nje­e­vrop­skoj pri­či. Moj kom­ši­ja je bio Đu­ro Ven­cel – Ma­đar, pro­fe­sor mu­zi­ke Ma­ti­jas Kunstlman – Nje­mac, stal­ni gost u ku­ći An­ton Ko­ska – Čeh. I mno­gi dru­gi, da ne na­bra­jam... Sva­ko od njih je utkao dio svog kul­tur­nog mo­de­la u bje­lo­polj­sku čar­ši­ju. Moj Đa­pa­nov grob je Ale­ja za­slu­žnih gra­đa­na.