Mi­trov­dan­skom aka­de­mi­jom ko­ju su or­ga­ni­zo­va­li Epar­hi­ja bu­di­mljan­sko-nik­šić­ka i Cr­kve­na op­šti­na Nik­šić u ovom gra­du osvje­že­na je uspo­me­na na drev­ni ma­na­stir Sve­tog ve­li­ko­mu­če­ni­ka Di­mi­tri­ja So­lun­skog či­ji osta­ci su i da­nas vi­dlji­vi u mje­stu Po­pe, is­pod be­de­ma sta­re grad­ske tvr­đa­ve. Dav­no po­ru­še­na sve­ti­nja, be­sje­dio je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je ko­ji je bla­go­slo­vio aka­de­mi­ju, bio je slav­ni ma­na­stir, za­du­žbi­na Ne­ma­nji­ća, ko­ji je svo­je­vre­me­no bio zva­nič­no sje­di­šte Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog Ču­do­tvor­ca, kao i sje­di­šte Epi­sko­pi­je Ono­gošt. Ka­da je Sve­ti car Uroš u 14. vi­je­ku bio u Nik­ši­ću, ka­zao je vla­di­ka, vje­ro­vat­no je ta­da bo­ra­vio u tom ma­na­sti­ru gdje je i pi­sao ču­ve­nu Po­ve­lju Du­brov­ča­ni­ma.
- Iako raz­ru­še­na ta sve­ti­nja ima svo­je dej­stvo, ni­ka­da je ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti i za­to je oprav­da­na ova aka­de­mi­ja i ne­ka bož­ji bla­go­slov, bla­go­u­ha­ni­je mo­šti ču­do­tvor­nih mi­ro­to­či­vih Sv. Di­mi­tri­ja do­pre i do na­ših sr­ca, da nas ukri­je­pi bla­go­dat ovog pra­zni­ka i daj Bo­že da sje­ća­nje na ovo­ga sve­to­ga i na nje­gov ma­na­stir u sve go­di­ne na­red­ne bu­de sve ve­će i ja­če i da se na ta­kav na­čin jed­no­ga da­na ob­no­vi ova drev­na sve­ti­nja u gra­du Nik­ši­ću, ka­zao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
Sv. ve­lo­ko­mu­če­nik Di­mi­tri­je, is­ta­kao je u pra­znič­noj be­sje­di pro­to­je­rej-sta­vro­for Goj­ko Pe­ro­vić, za­štit­nik je So­lu­na, gra­da ko­ji smo i mi Slo­ve­ni dok smo bi­li mno­go­bo­šci na­pa­da­li, spa­lji­va­li i ru­ši­li. Sve­tac je ta­da grad bra­nio i od nas, ali je cr­kva Hri­sto­va, ka­ko je be­sje­dio Pe­ro­vić, na te na­pa­de od­go­vo­ri­la po­slav­ši nam Je­va­đe­lje i Sve­tu bra­ću Ki­ri­la i Me­to­di­ja, da nas pro­svi­je­tle i na­u­če. I od kad smo po­če­li da či­ta­mo knji­ge ko­je su nam oni do­ni­je­li, is­ta­kao je rek­tor ce­tinj­ske Bo­go­slo­vi­je, od ta­da mo­že­mo da ka­že­mo da zna­mo ko smo, šta smo i ku­da ide­mo.
– Zbog to­ga je grad So­lun pre­kret­ni­ca u ži­vo­tu Slo­ve­na i nas Sr­ba ov­dje na Bal­ka­nu. So­lun je svje­ti­o­nik vje­re po mno­go če­mu. Broj­ni sve­ti­te­lji su i po­sli­je Sv. Di­mi­tri­ja iz­la­zi­li iz So­lu­na, po­put Sv. ar­hi­e­pi­sko­pa so­lun­skog Gri­go­ri­ja Pa­la­me, ko­ji je je­dan od ve­li­kih te­o­lo­ga na­še cr­kve i bo­go­slo­vlja. Da ni­je bi­lo nje­go­ve na­u­ke ne bi bi­lo ni ona­kve sred­njo­vje­kov­ne Sr­bi­je, ne bi bi­lo Cr­no­je­vi­ća, ne bi bi­lo ma­na­sti­ra, ka­zao je pro­to­je­rej-sta­vro­for Pe­ro­vić.
U Bal­kan­skim ra­to­vi­ma, is­ta­kao je on, ka­da su voj­ske Sr­bi­je i Cr­ne Go­re oslo­ba­đa­le Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, Gr­ci su tač­no na pra­znik Sv. Di­mi­tri­ja, Mi­trov­dan, ušli u So­lun i oslo­bo­di­li ga po­sli­je vje­ko­va tur­skog rop­stva. U na­šem na­ro­du da­nas ima­mo dvi­je Mi­tro­vi­ce, Srem­sku i Ko­sov­sku, ve­li­ku cr­kvu Sv. Di­mi­tri­ja u La­za­rev­cu ko­ja je ujed­no i spo­men-ko­stur­ni­ca gdje su za­jed­no sa­hra­nje­ni srp­ski i nje­mač­ki voj­ni­ci sa bi­ta­ka na Ce­ru i Ko­lu­ba­ri. Na Zej­tin­li­ku, pod­sje­tio je pro­to­je­rej-sta­vro­for Pe­ro­vić, „Pod­go­rič­ka je skup­šti­na”, ime­na i pre­zi­me­na na spo­me­ni­ci­ma So­lu­na­ca iz Cr­ne Go­re.
– Sv. Di­mi­tri­je So­lun­ski i grad So­lun utka­ni su u bi­će na­še­ga na­ro­da. Ne mo­že­mo vi­še ni da bu­de­mo to što je­smo bez So­lu­na. Mi smo So­lun­ci, Cr­na Go­ra to je so­lun­ska, mo­gu slo­bod­no da ka­žem i Mi­tro­li­ja i Ar­hi­e­pi­sko­pi­ja. Tu se naš na­rod uto­pio u onu vo­du, „pla­vu grob­ni­cu” kao ne­ko dru­go kr­šte­nje i kroz So­lu­ski front vas­kr­sao i stao na no­ge. Mi mo­žda, ako ne­kad i ni­je­smo ima­li ve­ze sa svim tim, sad bez to­ga ne mo­že­mo, be­sje­dio je pro­to­je­rej -sta­vro­for Pe­ro­vić.
U pro­gra­mu Mi­trov­dan­ske aka­de­mi­je u Nik­ši­ću, ko­ju su vo­di­li Želj­ko Vuk­sa­no­vić i Ni­ko­li­na Ba­bo­vić, uče­stvo­va­li su cr­kve­ni ho­ro­vi „Sv. no­vo­mu­če­ni­ka Stan­ka” ko­jim ru­ko­vo­di Len­ka Du­ru­to­vić i „Pre­po­dob­ne ma­ti An­ge­li­ne” pod di­ri­gent­skom pa­li­com Ane Bo­jić, uče­ni­ci Bo­go­slo­vi­je „Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog”, gu­slar Go­ran Pe­ro­vić, kao i so­li­sta Ti­ja­na Ble­čić uz kla­vir­sku prat­nju pro­fe­so­ri­ce Gor­da­ne Mi­la­to­vić.B.B.


Šo­ba­ji­će ne za­bo­ra­vi­ti

O ma­na­sti­ru Sv. Di­mi­tri­ja u Po­pa­ma pod nik­šić­kim Be­de­mom sa­ču­va­na su naj­ljep­ša svje­do­čan­stva. Naj­va­žni­ja su o nje­go­vim ru­še­vi­na­ma ko­je su za­pi­sa­li ugled­ni i obra­zo­va­ni Nik­ši­ća­ni Mak­sim i Pe­tar Šo­ba­jić.
– Li­je­po je da se ovom pri­li­kom sje­ti­mo svih za­slu­žnih Šo­ba­ji­ća jer u kul­tur­nom po­gle­du oni su ute­me­lji­li i uob­li­či no­vo­o­slo­bo­đe­ni grad Nik­šić, pa ih ni­ka­da ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti, kao što ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ni ma­na­stir Sv. Di­mi­tri­ja. Ka­da je na­pra­vlje­na Sa­bor­na cr­kva u Nik­ši­ću na­zva­na je ma­na­sti­rom, i go­vo­ri­lo se da je za­i­sta Kralj Ni­ko­la htio tu po ugle­du na Ce­tinj­ski, da for­mi­ra ma­na­stir. Grad­nja Sa­bor­nog hra­ma mi­slim da je ima­la zna­čaj­nog udje­la na sje­ća­nje na sta­ri nik­šić­ki ma­na­stir Sv. Di­mi­tri­ja jer grad­nja ove cr­kve i nje­no osve­će­nje u do­broj mje­ri je za­ci­je­li­lo sta­re ra­ne gra­da Nik­ši­ća i na­ro­da ko­ji se sa­bi­rao u toj drev­noj ne­ma­njić­koj sve­ti­nji, is­ta­kao je vla­di­ka.
U Po­pi­ma, za­pi­sa­li su Šo­ba­ji­ći, bio je ma­na­stir i ko­na­ci, dvor vla­di­čan­ski, či­je su zi­di­ne i da­nas oču­va­ne. Po­čet­kom 18. vi­je­ka, ka­da su se Tur­ci stal­no na­sta­ni­li u Nik­ši­ću, na­vod­no je be­gov­sska po­ro­di­ca Mu­šo­vi­ća na si­lu ote­la zgra­de Mi­tro­po­li­je u Po­pi­ma i u njih se na­sta­ni­la. Od ta­da Nik­šić je pre­stao bi­ti sje­di­štem epar­hi­je.