U Da­ni­lov­gra­du je ju­če osve­štan i po­sta­vljen ka­men te­me­ljac bu­du­ćeg sa­bor­nog hra­ma po­sve­će­nog Sve­toj Pet­ki. U pri­su­stvu mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog Am­fi­lo­hi­ja ka­men te­me­ljac po­lo­ži­li su Sve­ti­slav Po­po­vić, ar­hi­tek­ta i autor idej­nog pro­jek­ta bu­du­će cr­kve, i Zo­ran Bo­ško­vić, pot­pred­sjed­nik op­šti­ne. Broj­ni vjer­ni­ci iz Da­ni­lov­gra­da, ali i osta­lih gra­do­va Cr­ne Go­re, po­di­je­li­li su isto­rij­ski tre­nu­tak ju­če­ra­šnjeg da­na, ko­ji bi tre­ba­lo da u du­hov­nom po­gle­du uve­de Da­ni­lov­grad i Bje­lo­pa­vli­će na vjer­sku pra­vo­slav­nu ma­pu.
– Bi­lo je mno­go li­je­pih da­na i zna­čaj­nih do­ga­đa­ja u isto­ri­ji Bje­lo­pa­vli­ća, ali mi­slim da da­na­šnji ima po­se­ban zna­čaj i da se da­na­šnjem do­ga­đa­ju ra­du­ju na­ši pre­ci, a po­seb­no oni ko­ji su gi­nu­li za ča­sni krst i slo­bo­du zlat­nu. U Cr­noj Go­ri je u pro­te­klom vre­me­nu iz­gra­đe­no vi­še ve­li­kih hra­mo­va u Pod­go­ri­ci, Ba­ru i osta­lim gra­do­vi­ma, ali ne­ka­ko se naj­vi­še odu­ži­lo sa grad­njog sa­bor­ne cr­kve u Bje­lo­pa­vli­ći­ma. Za­što je ta­ko? Mi­slim da mi tek da­nas po­sta­je ja­san od­go­vor, a to je da su se da­nas Bje­lo­pa­vli­ći uje­di­ni­li, me­đu­sob­no po­mi­ri­li i brat­ski za­gr­li­li. To je i bio je­dan od glav­nih uslo­va da ve­li­ka sve­ti­telj­ka, Sve­ta Pet­ka, do­zvo­li da poč­ne grad­nja ove cr­kve – re­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je do­dao da je da­na­šnji dan kru­na sve­ga ono­ga što se de­ša­va­lo od Bi­je­log Pa­vla do da­nas, ali i po­če­tak no­vo­ga vre­me­na. To bu­du­će bi­će gra­đe­no na bo­go­ljub­nom i bra­to­ljub­nom za­gr­lja­ju Bje­lo­pa­vli­ća iz­me­đu se­be, od­no­sno pra­vog po­mi­re­nja bra­će u ovom kra­ju.
– Sa­bor­ni hram sa­bi­ra ma­le i ve­li­ke, li­je­či ra­nu bra­to­u­bi­la­štva ko­ja je kr­va­ri­la i u Bje­lo­pa­vli­ći­ma. Bra­to­u­bi­la­štvo je naj­ve­će zlo ko­je mo­že za­de­si­ti je­dan na­rod, a to sam osje­tio i ka­da sam pri­li­kom grad­nje cr­kve Sve­tom Stan­ku u Ostro­gu sa­hra­ni­li dva­de­se­tak bi­ra­nih Bje­lo­pa­vli­ća ko­ji su stra­da­li od brat­ske ru­ke. I pe­de­set mla­di­ća stra­da­lo je u La­zi­na­ma od brat­ske ru­ke i sve su to bra­ća ko­ja su ubi­ja­la bra­ću. Ra­di­li su to iz ne­kih svo­jih raz­lo­ga, a osnov­ni je bio bra­to­mr­žnja. Ni­je Bož­je ka­da iz bi­lo ko­jih raz­lo­ga brat ubi­ja bra­ta. Bož­ji slu­ga Sve­ta Pet­ka mi je do­šap­nu­la da je u Bje­lo­pa­vli­ći­ma do­šlo do po­mi­re­nja, pa on­da, eto i hra­ma. Ka­da svi jed­nim sr­cem i jed­nom du­šom po­lo­že ka­men te­me­ljac, on­da to je­din­stvo ima bla­go­slov. A da­nas je sa na­ma i Zo­ran Bo­ško­vić, pot­pred­sjed­nik op­šti­ne, a do­šao bi i gra­do­na­čel­nik da je mo­gao, ali i ova­ko ko­nač­no smo svi za­jed­no i sprem­ni je­dan dru­go­me da opro­sti­mo i brat­ski se za­gr­li­mo – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, do­da­ju­ći da se bu­duć­nost Cr­ne Go­re ne mo­že gra­di­ti na bra­to­u­bi­la­štvu, ka­o što to ne­ki da­nas že­le da ra­de.
Po­red ka­me­na te­melj­ca po­lo­že­na je i po­ve­lja o grad­nji hra­ma. U njoj je na­pi­sa­no da su ži­te­lji Da­ni­lov­gra­da za­jed­no sa svojim mi­tro­po­li­tom po­če­li da zi­da­ju ovaj hram u ok­to­bru 2017. go­di­ne. I.M.


Nje­na ču­da

Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je go­vo­rio i o pod­vi­žnič­kom ži­vo­tu Sve­te Pet­ke. Ona je po­sta­la sve­ti­telj­ka na­kon smr­ti, a ži­vje­la je po­vu­če­nim i bo­go­u­god­nim ži­vo­tom. Sve­ta Pet­ka, sa grč­kim ime­nom Pa­ra­ske­va, ro­di­la se u Epi­va­tu u 11. vi­je­ku, ne­da­le­ko od gra­da Ka­li­kra­ta u srp­skoj ze­mlji, pa se pret­po­sta­vlja da je bi­la Srp­ki­nja. Ro­di­te­lji su joj bi­li pro­sti lju­di, a njen brat je bio Jef­ti­mi­je, ko­ji je ka­sni­je po­stao epi­skop. Na­kon smr­ti ro­di­te­lja, Pa­ra­ske­va je na­pu­sti­la otadž­bi­nu i ro­đa­ke i oti­šla je u pu­sti­nju po­sve­tiv­ši se mo­li­tvi i Bo­gu. Ta­kvim ži­vo­tom pro­ve­la je mno­go go­di­na, a pod sta­rost, le­gen­da je za­bi­lje­ži­la, Pa­ra­ske­va je na­pu­sti­la pu­sti­nju i vra­ti­la se u otadž­bi­nu. Krat­ko je bo­ra­vi­la u Epi­va­tu, gdje je i umr­la i sa­hra­nje­na, ali ta­mo­šnji hri­šća­ni že­lje­li su da se Pa­ra­ske­va do­stoj­ni­je sa­hra­ni, pa su nje­no ti­je­lo is­ko­pa­li. Po­što je nje­no ti­je­lo bi­lo ne­ras­pad­nu­to, pre­ni­je­li su ga u cr­kvu. Nad nje­nim mo­šti­ma po­če­la su da se de­ša­va­ju ra­zna ču­da, po­seb­no ozdra­vlje­nje bo­le­snih.