PI­ŠE: Prof. Jo­van Po­po­vić

U iz­da­nju Cr­ano­gor­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti upra­vo se po­ja­vi­la no­va knji­ga Zo­ra­na La­ki­ća „Isto­ri­ja i isto­ri­ča­ri Cr­ne Go­re”. U knji­zi je si­tu­i­ra­no 20 lič­no­sti ko­je su stva­ra­le isto­ri­ju Cr­ne Go­re ili su se ba­vi­le nje­nom isto­ri­jom.
Knji­ga po­kri­va pe­ri­od od pre­ko 300 go­di­na bur­ne isto­ri­je Cr­ne Go­re – od Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog pa sve do mi­tro­po­li­ta dr Am­fi­lo­hi­ja.
Po­di­je­lje­na je u tri di­je­la: pr­vi - Sta­ra Cr­na Go­ra (9-71 str), dru­gi - Cr­na Go­ra u Ju­go­sla­vi­ji (71-242) i tre­ći - Sa­vre­me­na Cr­na Go­ra (243-373). Ukup­ni obim knji­ge je bli­zu 400 stra­na. U pr­vom i tre­ćem di­je­lu su po pet oda­bra­nih lič­no­sti, a u dru­gom de­set lič­no­sti.
Knji­ga ne nu­di jed­no­stra­ne i upro­šće­ne od­go­vo­re na broj­na otvo­re­na pi­ta­nja isto­ri­o­gra­fi­je. Ni­su to ni po­je­di­nač­ne pri­če o 20 oda­bra­nih, ima­ju one za­jed­nič­ku nit ko­ja je sa­dr­ža­na u onom tra­di­ci­o­nal­nom i iden­ti­tet­skom, vjer­skom i na­ci­o­nal­nom. Ogle­da se i osla­nja na unu­tra­šnjem pla­nu na ono što se na­zi­va čoj­stvo i ju­na­štvo, a na spolj­njem pla­nu bor­be­nom i oslo­bo­di­lač­kom. Svi­jet se di­vio toj bor­be­noj od­luč­no­sti na­ro­da Cr­ne Go­re. Nje­ni pri­ja­te­lji su za­pi­sa­li: „O naj­ma­nji od na­ro­da – ve­li­ka Cr­na Go­ro!”. Ne­pri­ja­te­lji su bi­lje­ži­li: „Umi­ri­ti Cr­no­gor­ce – isto je što i ora­ti mo­re!”. I jed­ni i dru­gi za­pi­si­va­li su: „Ka­ko su bo­ga­ti ovi si­ro­ma­šni Cr­no­gor­ci!”
O tom ne­vi­dlji­vom bo­gat­stvu isto­ri­je Cr­ne Go­re autor pi­še ovu knji­gu. Kod sva­kog od 20 oda­bra­nih za­pa­ža ono što auto­ro­vi pret­hod­ni­ci ni­su uoči­li. Ta­ko je Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski por­tre­ti­san kao fi­lo­zof naj­du­bljih mi­sli. Nje­goš je ve­li­ki pje­snik ko­ga sva­ka ge­ne­ra­ci­ja či­ta na svoj na­čin. Go­spo­dar Cr­ne Go­re je odi­sta „tast Evro­pe” i „car ju­na­ka”, ali i pje­snik ko­ji tra­ži svo­je mje­sto u ple­ja­di broj­nih da­ro­vi­tih pje­sni­ka Cr­ne Go­re. U pr­vom di­je­lu knji­ge su i Vuk Ka­ra­džić i aka­de­mik Val­ta­zar Bo­gi­šić. Vu­ko­vim je­zi­kom i da­nas go­vo­ri­mo u Cr­noj Go­ri, i slu­ži­mo se nje­go­vim pi­smom. Tu mo­der­nu Cr­nu Go­ru ko­ju su stva­ra­le ge­ne­ra­ci­je – Bo­gi­šić je ko­di­fi­ko­vao na prav­no va­lja­ni na­čin.
Za de­set lič­no­sti iz dru­gog di­je­la ove knji­ge mo­že se re­ći da su oda­bra­ne s pu­no ra­fin­ma­na. Pred­vo­di ih pa­tri­jarh Ga­vri­lo Do­žić, ko­ga je Hi­tler ozna­čio kao „cr­ve­nog pa­tri­jar­ha” – za­to je tam­no­vao u zlo­gla­snom na­ci­stič­kom lo­go­ru Da­hau. Se­o­ska Cr­na Go­ra to­ga vre­me­na do­bi­la je svo­ga hro­ni­ča­ra u dje­lu aka­de­mi­ka Sre­te­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća. U is­toj gru­pi su još prof. dr Ni­ko Mi­lja­nić – pred­sjed­nik Cr­no­gor­skog rat­nog par­la­men­ta, Bla­žo Jo­va­no­vić – od mi­lja na­zvan „po­to­nji Go­spo­dar Cr­ne Go­re”, za­tim le­gen­dar­ni Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po, ko­ji je dao ve­li­ki do­pri­nos raz­vo­ju isto­ri­o­gra­fi­je svo­jim „Me­mo­a­ri­ma”, pre­ve­de­nim na vi­še je­zi­ka i, naj­zad, kon­tro­verz­ni Mi­lo­van Đi­las – naj­ve­ći di­si­dent pro­šlo­ga vi­je­ka, či­je su knji­ge ob­ja­vlji­va­ne u mi­li­on­skim ti­ra­ži­ma. Ko­nač­no ov­dje su još i pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­ča­ri al­fa i ome­ga isto­rij­ske na­u­ke pro­šlo­ga vi­je­ka: Va­sa Ču­bri­lo­vić, Bran­ko Pe­tra­no­vić, Di­mi­tri­je Di­mo Vu­jo­vić i No­vi­ca Ra­ko­če­vić.
U tre­ćem di­je­lu knji­ge uvr­šte­ni su oni naj­mla­đi: aka­de­mi­ci Obren Bla­go­je­vić, Bo­go­ljub Hra­bak, Vla­do Stru­gar i Va­si­li­je Kre­stić – te cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit dr Am­fi­lo­hi­je, autor pre­ko 50 knji­ga, me­đu ko­ji­ma su i me­mo­ar­ski za­pi­si o stra­da­nju na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji u okvi­ru NA­TO ope­ra­ci­je „Mi­lo­srd­ni an­đeo” 1999. go­di­ne.
Sva­ki od 20 oda­bra­nih auto­ra pi­sao je o ra­tu. Ra­to­vi Cr­ne Go­re su bi­li če­šći od ra­to­va dru­gih dr­ža­va i na­ro­da. Mo­žda i su­ro­vi­ji. Sve se to pam­ti. I ne za­bo­ra­vlja. Naj­vi­še se ra­to­va­lo sa Tur­ci­ma, pa sa Austro-Ugar­skom. U ži­vom sje­ća­nju su osta­li Ca­rev laz, Vuč­ji do, Ta­ra­boš, pad Lov­će­na 1916. i po­go­to­vo ka­pi­tu­la­ci­ja Cr­ne Go­re pr­vi put u nje­noj du­goj isto­ri­ji. Za­tim Tri­na­e­sto­jul­ski usta­nak 1941. go­di­ne, sla­va i po­nos Cr­ne Go­re, ko­ja još tra­je. Za­tim ne­sta­nak ta­ko­zva­ne Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je, ko­ju je aka­de­mik Stru­gar na­ja­vio vi­zi­o­nar­skom knji­gom „Tre­ća Ju­go­sla­vi­je”. Na ma­pi Evro­pe je vi­še ne­ma, ali je osta­la u sr­ci­ma nje­nog na­ro­da.
To je, re­kli bi­smo i po­ru­ka ove knji­ge, ko­ja će la­ko na­ći put do svo­jih či­ta­la­ca, iz­me­đu osta­log i za­to što nje­nog auto­ra odav­no či­ta­o­ci na­zva­še „pje­sni­kom me­đu isto­ri­ča­ri­ma”.
Uvje­re­ni smo da autor ne­će tr­pje­ti pri­mjed­be za­što su baš ovih 20 oda­bra­ni. Za­slu­ži­li su to svo­jim dje­lom. Mo­žda će bi­ti pri­mje­da­ba za­